Najokoreliji vojnik svih vremena: Neverovatna lekcija iz istorije

I. Funduk    | 18. 07. 2013. - 21:57h | Foto: Wikimedia Commons    | Komentara: 0
Da li je ser Adrijan Pol Gislan Karton de Viar najokoreliji vojnik svih vremena? Biografija mu je baš takva: ratovao je u tri rata, bio pogođen u lice, glavu, stomak, nožni zglob, nogu, kuk i uvo; pobegao je iz ratnog logora i sam sebi odgrizao prste pošto su lekari odbili da mu ih amputiraju.


Najfascinantnija biografija na Internetu: Ser Adrijan Pol Gislan Karton de Viar je u napadu na neprijateljsko utvrđenje ranjen u lice i izgubio je levo oko, zbog čega je nosio crni povez do kraja života


Životna priča ser Adrijana možda više liče na priču o Terminatoru, ali neverovatno herojstvo ovog general-potpukovnika je u potpunosti istinito.

Korisnici Tvitera ocenili su kao najbolje Vikipedijine stranice upravo one o koje govore o njemu, verovatno i zbog toga što je njegov život bio sve samo ne dosadan.  Jedan korisnik tvitera napisao je: "Adrijan Karton de Viar bio je apsolutni lepak za nezgode", dok je drugi dodao: "Biografija Adrijana de Viara je najmuževnija biografija svih vremena."
 
Vojni dosije o ovom izuzetnom vojniku objavljen je prvi put u novembru prošle godine.


Godine 1915. izgubio je levu ruku kada ga je pogodio šrapnel, ali je pre toga sam sebi otkinuo nekoliko prstiju
Rođen 1880. godine u bogatoj belgijskoj porodici, studirao je prava na Oksfordu, ali je 1899. godine prekinuo studije i otišao za Južnu Afriku. Pod lažnim imenom prijavio se u britansku vojsku i borio se u Drugom burskom ratu (1899-1902).
 
Bio je ranjen u stomak i bedra i kao invalid poslat kući. U Prvom svetskom ratu bio je na ratištu u istočnoj Africi u Somaliji, gde je učestvovao u gušenju pobune pristalica Mohameda bin Abdulaha. U napadu na neprijateljsko utvrđenje ranjen je u lice i izgubio je levo oko, zbog čega je nosio crni povez do kraja života.
 
Potom je poslat na zapadni front gde je rukovodio pešadijskim bataljonima. Godine 1915. izgubio je levu ruku kada ga je pogodio šrapnel, ali je pre toga sam sebi otkinuo nekoliko prstiju.
 
U bici za Somu pogođen je u lobanju i nožni zglob, ali je dobio Viktorijin krst, najveće vojno odlikovanje. Komandujući Osmim bataljonom u La Buaseju bio je ranjen čak osam puta.
 
"Uživao sam u ratu"

O ratu je napisao “uživao sam”: De Viar u Kairu 1943. godine
U svojoj autobiografiji “Srećni Odisej” o ratu 1914-18. g. je napisao: “Zapravo, uživao sam u ratu. Imao sam mnogo loših, a mnogo i lepih trenutaka, puno uzbuđenja i bio sam potpuno ispunjen”.
 
U periodu između dva rata služio je u Britanskoj vojnoj misiji u Poljskoj, i vratio se kući tek posle Hitlerove invazije na Poljsku, 1939. godine.
 
Godinu dana kasnije, u svojoj 60. godini, predvodio je operaciju zauzimanja norveškog grada Trondhajma kako bi se zaustavilo napredovanje nemačke vojske, ali je akcija propala kada su uništene linije snabdevanja.
 
Godine 1941. dok se spremao da preuzme britansku komandu u Jugoslaviji, njegov avion se srušio u blizini libijske obale. Uspeo je da dopliva do obale, ali je uhvaćen i poslat u radni logor u Italiju.
 
Odande je pokušao pet puta da pobegne. Prilikom jednog bega, izdržao je na slobodi čitavih osam dana, iako je izgledao vrlo sumnjivo, zbog crnog poveza preko oka i zbog toga što nije znao reč italijanskog.
 
Oslobođen je 1943. godine, a Vinston Čerčil ga je poslao kao svog specijalnog izaslanika u Kinu. Penzionisao se 1947., a preminuo je 1963., u svojoj 83. godini.

Izvor: Blic

e jes imao ispunjen zivot. za postovanje 

Глупости!

Како империјалиста може да се пореди са Светим Српским Јунацима?

Ниједан народ не може да се мери са Србима!

И нијдна војска не може да се мери са Црногорцима, Брђанима, Личанима, Херцеговцима, Морлацима, хајудцима, ускоцима, шајкашима, комитима, хусарима и четницима!

Како сме да се поред са једним Војводом Пером Тунгузом, вођом Херцеговачко устанка који је после 40 година, као 72-годишњак јуришао са Војводом Вуком на Кајмакчалан?


Или, како може да се мери са Перовим ратним другом Барјактаром Новаком Рамовим Јововићем, синовцем знаманитих јунака Попа Мила и Попа Луке Јововића?


Из сведочења Принцезе Жане Меркус:
--------------------------------------------------------------------------

Данас сам упознала Црногорца Новака Рамова, главара, о коме сам слушала готово невероватне приче, по чему сам га замишљала како се обично замишљају епски ликови, као што су српски Марко Краљевић или грчки Ахил, као човека огромне физичке снаге, а преда мном се појавио човек малог раста, окошт, кратких риђих бркова; перчин му, као код осталих Црногораца, покрио врат и визуелно га стопио са раменима. Нема десно око, на том месту зјапи мали кратер. Лева рука му је саката, изломљена оловом пушака и ударцима сабаља; на тој шаци нема неколико прстију, остао му је палац и мали прст, којима се вешто служи. Десну шаку нема до зглоба; носи дубоку бразготину на лицу, знак неког јуначког чина. Прича се да је седам пута тешко рањаван. Три зрна су му прошла кроз грудни кош, неколико кроз ноге. Неколико пушчаних зрна носи у телу. Лево око гледа за оба, уморно и тужно, као да оплакује судбину оног другог или судбину бића које хода земљом као остатак нечега што је било а више није. Прича се да је посекао 32 Турчина.

Он је обичан сељак. Откако су му Турци побили породицу, ближе и даље рођаке, живи сам у кући (била сам у њој), за коју једва може да се каже да је кућа: четири ниска зида с отвором на јужној страни, покривена раженом сламом, оно што је после последњег рушења и паљења села од стране Турака могао да поправи и оспособи за боравак. У тој јазбини нема ниједног комада намештаја. Са нагореле греде виси о ланцу бакрач у коме спрема храну. Зидови куће састоје се од киклопског камења које је насуво слагано. Како камен није клесан ни везиван малтером, зјапе на све стране шупљине кроз које продире спољна светлост, а зими студен. У једном углу налази се сноп ражене сламе која му служи за ноћну простирку.

Његова куЋа се није разликовала од других које сам виђала, али призори које сам код њега затекла, та неописива беда физичког живота човека који је постао легендаран, посебно ме је дирнула.

Није ме радо пустио унутра да све то погледам, видно се постидео. Ја сам све то разумела и није имао разлога да се стиди своје беде. У последњих 25 година овде се само руши и пали. Нема се ни времена ни могућности, а ни смисла да се било шта трајније и лепше сагради.

У његовом тору, који се налази уз кућу, видела сам три козе, мршаве и спечене као и он; то је све што има од мала. Да ли од тих животиња има неке користи, с обзиром на то да паше на камењару који је овладао тим пределима нема, тешко је рећи. Брсте шибље и то им је све. Увече их помузе у лонац од пола литра. Тешко је појмити како овај човек и његове три животиње опстају у овако суровим условима. То је за мене тајна над тајнама. Познато је да неке животиње, као змије, могу дуго да не узимају храну, али људи и козе не могу.

Док ме прати у обиласку "имања" - то су две мале вртаче у камењару - у оној руци са два кљаста прста држи кратки чибук из којег се дими нека трава која се зове хајдучка, јер је до дувана тешко доћи. Када ови људи имају да запале прави дуван, то је за њих празник. Хајдучка трава је иначе веома лековита када се од ње спреми горак чај.

Док иде поред мене, на његовом излизаном "xемадану" звецка ордење. Рекли су ми да међу тим лименкама има и оних највиших и најређих, као што је орден руског цара Александра Другог, књаза Данила, књаза Николе и Гарибалдијев орден. Он је, дакле, некакав интернационални јунак. Он то ордење не носи иначе, али кад је чуо да му у посету долази холандска принцеза, мало се "удесио".

Врло је поносит, можда и горд, и најрадије би да сакрије своју беду, али кад већ мора да је покаже, чини то са самосвешћу сиромаха да његово сиромаштво није његов грех.

Питам га:

- Како живиш?

Он одговара:

- Добро, не жалим се.

Остала сам збуњена одговором који звучи истинито. Код њега нема никаквог притворства, све је сведено на голу истину, као код деце. Лаж и притворство овде немају никаквог смисла, све је огољено до саме сржи, нема разлога да се не каже истина, да се ишта скрива или представља друкчије. Живот у елементарним облицима у којима се човек јавља као његов елементарни исказ.

Питам га:

- Господине Новаче, можете ли ми нешто рећи о вашим заслугама?

На то питање он се збуни, обори главу с оним једним око и рече:

- Не, ништа. Какве заслуге могу да имам кад сам чинио оно што сам мора и мога. Ако мислиш на ово ордење, ја до њега мало држим. Оно не може да ми замијени ни ове сакате руке ни живот на једно око, али ред је да уважавам оно што су ми дали. Ја, госпоја, и не знам зашто су ми их дали. Ако се у свијету ордење даје за несрећу, онда сам их заслужио. Да имам унуке па да им дам да се с њима играју, е то би ме веселило! Али све ми изгибе.

- Можеш ли ми рећи колико си зулумћара посекао?

Пре него одговори, он увек мало поћути.

- Немој, молим те, о томе да ме распитујеш! Не волим о томе.

- Зашто, Новаче?

- Зашто? То ти, бојим се, нећеш разумјети. Јесу то били зулумћари, кад сам их сјека, бира сам оне најгрђе, али јесам ли ипак има права да им узимам живот. То питање се не јави у борби, све док луди занос не мине и човјек остане сам. Онда ти у сан, или на јаву, изађу приказе од којих се грстиш. Питаш се увијек јеси ли имо право да одузимаш живот. Иза њих су остале њихове невине породице, ђеца, жена, који ништа нијесу криви. Све је то, госпоја, једно велико страдалиште, овај наш живот. Немамо чиме да се похвалимо. Грка је човјекова судбина, и ође и тамо ђе изобиље влада.


http://www.glastb.com/arhiva/967/svjedocanstva.htm