Rio u Banatu
Fešta se, s manjim prekidima zbog ratova, održava još od 1910. godine, mada se u istorijskim spisima spominje 1852. godine
Trebalo je da Portugalci izvedu i poslednji jedanaesterac u utakmici protiv Engleske, da bi povorka ovogodišnjeg belocrkvanskog Karnevala cveća najzad krenula glavnom ulicom banatske varošice. Iako su se "pravdali" da to nije imalo nikakve veze sa malim kašnjenjem programa, valjda su, jednim pogledom na goste, koji su više zvirkali u televizijske ekrane nego u ulicu okićenu cvećem, organizatori procenili da bi, u konkurenciji s fudbalom, 150 godina duga manifestacija zasigurno izgubila bitku. Ni kafići nisu mogli da se usaglase-iz jednog je treštao tehno, iz drugog Ceca. Ipak, činilo se da zbog malog zastoja u programu niko nije mario. Dok su muškarci bili okupirani fudbalom, žene su obilazile štandove malog vašara postavljenog tik uz gradski park, na kom se moglo naći doslovno sve - od oklagija i ikona, preko čarapa i navijačkih majica, do prirodnih lekova za mršavljenje i impotenciju.

 
  VESELA ČERGA

Najviše pažnje, činilo se, privukao je eksponat romske zajednice, zamišljen kao prava ciganska čerga, sa sviračima i roštiljem. I, naravno, bosonogim Cigančicama koje su svojim plesom ozbiljno zaljuljale prikolicu. Iako su svi čekali da sa nekog od eksponata dobiju cvet, jedino su ovi momci trčali i devojkama donosili ruže.
   
 
 
 
Jedino su klinci željno čekali klovna.
Ali, čim je Engleska konačno pala, sve je utihnulo i najzad se zavijorila prepoznatljiva karnevalska zastava. Prodefilovali su inače usnulim gradićem smeštenim između sedam jezera, najpre starinski fijakeri, a za njima i radnici Gradske čistoće, da minuli rad konja vranih odmah pometu. Začu se zatim i veliki vojni orkestar, ispred kog su karnevalsku povorku povele belocrkvanske mažoretkinje, s belim radama u kosi. Kako i dolikuje jednom Karnevalu cveća.

U centru grada izmešaše se "domorodci" sa pridošlicama iz raznih krajeva Srbije. Svi strpljivo stoje kraj glavne gradske štrafte i nadviruju se kroz gomilu. Oni spretniji, kojima ovo nije prvi susret sa belocrkvanskim karnevalom, mesta po okolnim kafićima rezervisali su i nekoliko dana unapred.

- Naš karneval se, s manjim prekidima zbog ratova, održava još od 1910. godine, mada se u istorijskim spisima spominje još 1852. Ove godine smo primljeni u Federaciju evropskih karnevalskih gradova, i drago mi je što je ovo najmasovnija fešta do sada - ponosno je objašnjavao Saša Žigić iz Turističke organizacije "Bele Crkve". Za to vreme je iza mažoretkinja glavu promaljao prvi eksponat - veliki plavi jednorog, zakačen na haubu traktora, dok sa prikolice gostima maše i baca im cveće Jovana Marković, ovogodišnja mis karnevala. Pored nje, klince pozdravlja i dugo očekivani klovn, sa čijeg šešira, kao da ni sam ne zna otkud se stvoriše svi ti ljudi, povorku mirno posmatra beli golub.

Pozdraviše Belocrkvani i goste sa karnevala u Vrnjačkoj banji, a onda nasta pravi haos, zvižduci i dobacivanje.
- Devojko, kako te roditelji pustiše takvu na ulicu - dobacivao je, pola u šali, pola u zbilji, stariji gospodin iz prvog reda, dok su pred njim vrckale gošće iz Pančeva, odevene u kostime "a la Grand šou". Jedino je jedan klinac, valjda zbunjen tolikim aplauzima, upitao "mama, je l' ovim tetama nije hladno ovako". Al, šta zna dete...

Izređaše se zatim i mladenci u bundevi, gusari i princeze, ogromno sunce... Sa vetrenjače su klinci bacali prolaznicima cveće i bombone, dok su se, sa eksponata OŠ "Savo Munćan" iz obližnjeg sela Kruščica, loptom igrale devojčice u fudbalskim dresovima, inače, sedmoplasirane fudbalerke Srbije. Pratilo ih je džinovsko jaje okruženo pufnastim pilićima, pa bubamare, španske igračice, bela torta na tri sprata... Uslediše i barokni muzikanti, pećinski ljudi s toljagama i na kraju, neizbežni lokalni klub motociklista, s čijeg je eksponata treštalo.

Tekst i foto: A. Klarić Žak

Izvor: Glas Javnosti