Filmska kritika
Bez poruke i pouke
Film: „Agi i Ema”, scenario i režija: Milutin Petrović prema romanu Igora Kolarova, uloge: Stefan Lazarević, Milena Dravić..., trajanje: 90 min., proizvodnja: Srbija, 2007.

Milena Dravić i Stefan Lazarević
u filmu „Agi i Ema”

Postoji nešto u Milutinu Petroviću što ga sputava i već dugo ne dozvoljava da se rediteljski razmaše punim plućima. U slučaju najnovijeg dela „Agi i Ema”, namenivši sebi višestruke istovremene zadatke: on je i scenarista i reditelj, producent i montažer, sasvim je moguće da se i preopteretio. Šteta, jer pred sobom je imao zavodljivu nameru i zadatak da, posle dvodecenijskog zanemarivanja i odsustva, oživi jedan gotovo zaboravljeni žanr – dečiji film ili, film za decu. No, duboko i nepredvidivo more obaveza, skrenulo ga je sa pravog puta i u priličnoj meri potopilo dobre namere.

Kao celina, film je ostao nejasno profilisan i zakočen na poziciji početne priče o usamljenom, tužnom dečaku Agiju iz Ulice hrastova. To da je on tužan i usamljen, i mali i veliki gledalac može da apsolvira već kroz kadrove pre najavne špice (uz upotrebu muzike iz Kjubrikove „Odiseje”) i u prvim minutima filma. Sve ostalo do odjavne špice nažalost, uglavnom predstavlja puko ponavljanje i utvrđivanje tog početnog „gradiva”, ukoliko isključimo nekoliko gotovo proizvoljnih epizoda o vezivanju Agija za Emu, bakicu iz stare kuće preko puta, u kojima se mešaju i stapaju fantazije dva draga, usamljena bića.

Petrovićevom filmu, dakle, najviše smeta odsustvo zapleta, profilisanih sukoba, detaljnija razrada likova i njihovih međusobnih odnosa. Urbana bajka dobrog i kvalitetnog potencijala, vrhunske, vibrantne fotografije, odlične scenografije, za domaći film zavidno izvedenih digitalnih efekata, zbog toga ostaje na nivou šarmantne i vizuelno raskošno izvedene slikovnice. Nedostatak drame, sukoba i obrta, toliko neophodnih da bi priča rasla i napredovala, i da bi se održala pažnja malenih gledalaca kojima je film prevashodno namenjen, obilato je, čak i opterećujuće nadomešten postojanjem naratora (glas dečaka Agija), koji pokušava da objasni šta se u filmu dešava i dočara ono čega u filmu nema.

Likovi roditelja (Dragan Mićanović i Ana Sofrenović), koji Agiju pružaju sve što novac može da kupi, osim pažnje i ljubavi, i lik ujaka (Nikola Đuričko), koji se poput vremenske nepogode povremeno pojavljuje uvek sa istom frazom, u funkciji su prekomerno upotrebljenih značenjskih lajt-motiva. Stefan Lazarević kao Agi je taj koji i bukvalno nosi čitav film na svojim malim plećima i to bez ikakvih vidljivih napora. On je harizmatičan i lep dečak, lišen ukočenosti ili zazora pred kamerom. Šteta što ga u filmu previše gledamo kao pasivnog dečaka koji o sebi najviše govori u trećem licu, bez ikakvih posebnih interesovanja, nesposobnog za komunikaciju sa drugovima i sa odraslima i šteta što je njegov lik oslonjen na puku maštu. Lazarević kao Agi je bio sposobniji za mnogo više akcije, ali je reditelju Petroviću od silnih obaveza to nekako promaklo.

Milena Dravić je živahna i vrcava, afektira u meri u kojoj je to bilo potrebno kako bi se dočarala ekscentričnost misteriozne starice, Agijevog jedinog prijatelja, koja ima 32.000 dana. Međutim i njen lik je u priličnoj meri jednodimenzionalan, uz rediteljevu sugestiju da je, zapravo, imaginaran...

U istoimenom romanu Igora Kolarova koji je Petroviću poslužio kao predložak (2003. godine nagrađen priznanjem „Politikinog Zabavnika” za najbolje književno delo namenjeno deci, Petrović je tada bio član žirija), sigurni smo da je autor filma kao scenarista mogao da pronađe mnogo čvršće i temeljnije uporište. Pre svega u duhovitoj slici savremenog sveta koju je Kolarov oslikao prisluškujući dogodovštine jednog devetogodišnjaka i njegove novostečene drugarice, luckaste starice.
U slučaju Petrovićeve ekranizacije književnog dela, duhovitost i komičnost su u dobranoj meri izostali, ustupajući mesto dečijoj tugi utopljenoj u dosadu. Petrovićev „Agi i Ema” je više filmski alarm upozorenja roditeljima, koji trče za novcem i karijerom, da su im deca usamljena, ali nije i delo sa jasnom porukom i poukom, što je neophodno za žanrovski rasni dečiji film. Šteta, a mogla je ovo zaista biti srpska verzija Kolambasovog filma „Sam u kući”, što nam je Petrović kao nameru u prvim kadrovima nagovestio citatima i muzikom, a onda na tu početnu nameru, negde usput zaboravio.

Dubravka Lakić

Izvor: Politika

---

Da li neko ima mail adresu Stefana Lazarevica? :D

Vrati se na forum za par godina...