Nišlija Boban Ilić, umetnička zvezda Čikaga, svoje skulpture prodaje i za sto pedese hiljada dolara

Najbolji "zavarivač i tamanitelj" kašika u svetu

Nije hteo da Americi prodaje svoje telo već glavu, a kašike su postale njegov najomiljeniji materijal jer su ga spasle u trenucima dok je bio gladan. Strahuje od poziva za neku novu izložbu jer u ateljeu u Čikagu ima još samo jednu od svojih skulptura

- Ako u nekoj svetskoj galeriji pomenete Bobana Ilića, reći će vam da je reč o kultnom umetniku iz Čikaga, čije se skulpture rađene od kašika ili drugih neobičnih predmeta prodaju "na čekanje". Sam Ilić u ekskluzivnom intervjuu za Glas kaže da ovih dana prosto strahuje od poziva za neku novu izložbu jer u svom ateljeu u Čikagu ima samo jednu skulpturu. Ostale su u 35 galerija širom sveta i već su našle kupce, a dve su u martu u Njujorku kupljene za 140.000 dolara. Novosađani su septembra prošle godine imale priliku da vide te čudesne Ilićeve čelične skulpture pune snage i pokreta i ta izložba je praktično jedina koju je on do sada imao u Srbiji.

Dopala mu se renovirana niška Galerija "Srbija" koja je dobila reprezentativne obrise zahvaljujući Niškoj art fondaciji (NAF), čiji je osnivač niški slikar iz Njujorka Radovan-Lale Đurić, a donator "Filip Moris". Voleo bi da se uskoro i predstavi izložbom u rodnom gradu.

Boban Ilić (43) sada je u najboljem životnom i stvaralačkom dobu. Rođen u Nišu, mladost je ipak provodio u Niškoj Banji, gde su njegovi sagradili kuću. Nisu se, kaže, baš radovali kada im je kao sin jedinac saopštio da odlazi na studije vajarstva u Beograd. Diplomirao je 1988. godine, zatim na kratko živeo u Herceg Novom, a onda se 1990. godine otisnuo u Ameriku.

- Neko šesto čulo mi je govorilo da se u tadašnjoj Jugoslaviji nešto loše sprema i otišao sam, ali ne i sa čvrstom namerom da tamo i ostanem. Međutim, rat koji je kasnije počeo nije mi dopustio da mislim o povratku. A početak tamo preko bare nije bio lak.

Kod Čarlija na pasulj

Srba u Čikagu ima preko 100.000. Imaju svoje klubove, crkve, manastire, svoje kafane. Pored ostalog, na dobar srpski pasulj ide se "Kod Čarlija", koji više decenija nije bio u Srbiji, ali sve zna šta se ovde dešava. Imamo Gračanicu i manastir u Libertvilu, čak sedam radio-stanica, nekoliko listova...
- Prihvatio sam, pored ostalog, i kao trebinjski zet da budem scenograf filma o Dučiću, za koji muziku već radi Neša Milosavljević iz Galije. Preko prijatelja, srediću da za potrebe snimanja filma bude na više dana zatvoreno nekoliko ulica u Čikagu, pomoći ću i na druge načine. U Čikagu, inače, imamo Srpski kulturni centar "Sveti Sava" i želim da ga materijalno pomognem da postane veliko i jako srpsko kulturno uporište - kaže Ilić za Glas.

Letovi kao lek za nostalgiju

- Nostalgiju za zavičajem lečim tako što godišnje po jednom doletim za svako godišnje doba. Keva i ćale su bili u Čikagu, videli su kako se živi, dopalo im se, ali ipak više vole da im dovedem unuke u Nišku Banju. A ja dolazim da osetim i prolećni cvrkut ptica, letnju hladovinu Niške Banje, jesenje lišće na banjskim šetalištima ili sneg na planinama mog zavičaja. Deca mi odlično govore srpski i svakog leta su po tri meseca kod deke i bake u Banji. A možete shvatiti kako oni razlikuju ono tamo u Americi i ovo ovde kod deke i bake.
- Tata, zamisli, išle smo same u šetnju i do dragstora po žvake - kažu mi telefonom o svom poimanju slobode.
      
- Fizikalisao sam kao građevinac i sećao sam se da mi je jedan arhitekta, Srbin u Čikagu, slušajući moje mladalačke umetničke fantazije, opipao mišiće i rekao: "Dobar si ti za ovde, jak si"! Ali, dok sam fizikalisao, ili kako ja to kažem "prodavao svoje telo Americi", stalno sam se i pitao - "a šta je to onda sa mojom glavom i mojom umetnošću"? Zato sam "sa tela prešao na glavu" i relativno brzo imao jednu izložbu na Univerzitetu u Čikagu, na kojem su inače među profesorima bila čak 23 nobelovca. I već na toj izložbi prodao po jednu skulpturu, sliku i crtež i tako je počelo. Slika se, sećam se, zvala "Povratak ratnika". Prve skulpture pravio sam od starih auspuha i metalnog otpada, a jedno vreme radio sam i dizajn za hotele i restorane - priča Ilić.

Pitamo ga otkud to da sada uglavnom svoja dela pravi od čeličnih kašika koje vari i "slaže" u čudesne skulpture koje ljubitelje umetnosti prosto obaraju s nogu gde god da se pojave? A ima ih već i na više javnih mesta u Čikagu.

- Bio sam u početku gladan u Americi, gladan bukvalno i željan afirmacije, ali ne u kopanju kanala, već u onome za šta sam se i školovao. Sve je počelo sa hrpom kašika iz fioke jednog iznajmljenog stana koji sam delio sa Nišlijom Ivanom Cvetanovićem i još nekim zemljacima, i od tih kašika napravio sam krila na jednoj skulpturi. Bronza je inače u Americi bila skupa, kašike su me spasle jer sam voleo metal kao materijal. Pre toga sam inače vario i stare satove, bicikle, mašinice za brijanje, svašta. A sada mi je sponzor jedan od najvećih svetskih proizvođača kašika, pa sam tako rešio i problem "repromaterijala", a istovremeno, po stilu, bio sam i ostao jedinstven u svetu - kaže Boban.

Na moguću primedbu da njegove presjajne, ispolirane čelične skulpture mogu delovati hladno i odbojno za balkanski ukus, Ilić kaže da mi na ovim prostorima još robujemo vizantijskom ukusu građenom na srebru koje je prepatinirano. Istovremeno, upozorava nas da njegove skulpture ne mogu biti nikako "hladne" jer su pune turbulencije, pokreta, energije i nečeg što liči na mitološki let Pegaza. A u svetu, kaže, sve aktuelniji su metal, keramika, pa čak i jedna vrsta tvrde gume na čijim se odlivcima čak poznaju i otisci prstiju. Jedno vreme je pravio čelične odlivke svojih skulptura u Italiji, kod svog prijatelja Gorana Špajaka, kolege i cimera sa beogradskih studija, koji je rodom iz Prijepolja i koji je takođe napravio veliko ime.

- Morao sam i da savladam veštinu varenja čelika, a imam i nekoliko momaka koji pomažu u završnom čišćenju varova i poliranju posle čega skulptura ide na finalno livenje. Uz svaki odliveni original, uradim i po dvadesetak "kopija" (edicija) koje idu kao promocija originala, mada ih često i sam jedva razlikujem. Ali, ipak, kada kažem da original vredi oko 50.000, a primerak iz edicije oko 15.000 dolara, neverovatno je da ljudi ipak kupuju originalni odlivak.

Boban je u Americi sreo i svoju staru ljubav iz vremena boravka u Herceg Novom, Trebinjku Radmilu. Ona je godinu dana pre njega otišla u Ameriku, u Nju Orleans, ali mu nije bilo teško da je ubedi da se preseli kod njega u Čikago. Izrodili su prelepe bliznakinje, Sonju i Stefanu, a porodica, kaže Boban, dobro živi od njegovih umetničkog rada.

Čim imam posla sa poreznicima, znači da ima i para, dodaje na kraju razgovora za Glas, a pred let iz zavičaja za Ameriku Boban Ilić. Ostavlja nam prelepe primerke svojih prospekata, a i veliku monografiju o njemu štampanu na engleskom 2000. godine u Čikagu.

Milorad Doderović

Izvor: Glas Javnosti