Nije retkost čuti da ljudi u mnogim životnim okolnostima postupaju nagonski. Racionalno ponašanje je, svakako, uvek prisutno, ali u pojedinim situacijama, svesno ili nesvesno, ono je potisnuto na margine razmišljanja. U takvim trenucima u prvi plan izbija spontanost, nesvojstvena čoveku koji svaki svoj potez, uglavnom, povlači promišljeno. O tome šta opredeljuje čoveka da racionalni deo ličnosti pretpostavi nagonskom i kada se to obično dešava, objašnjava neuronaučnik seksolog, prof. dr Jovo Toševski.
- Da bi došli do ovih odgovora, prethodno treba objasniti da je nagon pouzdana sposobnost izvođenja jedne ili više radnji. Ova sposobnost je nesvesna, automatska, duboko genski ukorenjena i regulisana, a obavezno nasledna. Nagonske radnje služe određenom cilju, koji je važan, ne samo za jedinku već uvek i za celu vrstu. Za nagonsko ponašanje nije potrebno nikakvo prethodno učenje, razmišljanje ili vaspitanje. Ono je prosto tu, jer se mi sa njim rađamo.
Da li su nagon i instinkt jedno te isto?
- Oni jesu sinonimi jednog istog pojma, ali se instinkt, iz nekog razloga, više vezuje za životinjsko ponašanje, a nagoni za ljudsko. To je najbolje izraženo kroz nagon za sisanjem, karakterističan za sve sisare. Jedino što se priroda potrudila da mlečne žlezde kao izvorišta hrane, za mlade u životinjskom svetu, učini lako dostupnim, za razliku od beba u ljudskom rodu koja moraju dosta da se pomuče da bi se nahranile.
Koje vrste nagona postoje, ko njima upravlja i koji je najjači?
- Ako bi za ovu priliku, ne upuštajući se u kompleksno nagonsko ponašanje, pojednostavljeno, upotrebili glavni nagon, to bi bio nagon za samoodržanjem. Ovaj nagon predstavlja binarni sistem, sastavljen od nagona za nalaženjem i uzimanjem hrane i seksualnog nagona. Prvi nagon treba metabolički jedinku da održi u životu, a drugi da njene gene prebaci u sledeću generaciju. Nagoni, ili ako neko više voli instinkti, sadrže sedimente nesvesnog znanja koji potiču od apsolutno svih predaka, svih njihovih adaptacija tokom evolucije i borbe za opstanak, ne samo ljudske vrste već i sličnih grupa životinja, što je od neprocenjive vrednosti za opstanak života uopšte.
Da li su ljudski nagoni, ipak, specifični?
- Ljudski nagoni su specifičniji po tome što je njihovo dejstvo složeno, interaktivno (međusobno). Nagonski gledano, od malog deteta se očekuje da hvata predmete koje primeti, dok test hvatanja prsta koji ponudite bebi, u pedijatriji ima dijagnostičku vrednost. Na osnovu ovog jednostavnog testa može se mnogo šta saznati o malenom ljudskom biću. Takođe, i sposobnost da se nešto unapred pogodi ili oseti, spada u nagonske efekte. Međutim, prirodi nisu važni pojedinci, obdareni ili umišljeni avatari, jer je nagon koristan samo ako ga imaju sve jedinke. U suprotnom, svet bi se sastojao od desetak "vidovnjaka" među svim životinjama i ljudima, a ne od milionskog broja vrsta, kao što je to, recimo, u svetu insekata. Ovo je važno napomenuti jer su moždani sistemi koji podržavaju nagonsko ponašanje dobro razvijeni kod svih životinja, a ne samo kod čoveka.
A šta podrazumeva racionalno ponašanje?
- Racionalno je sve što potiče od razuma. Razum je sposobnost stvaranja pojmova o okolini, događajima i stvarima, uz mogućnost zaključivanja, odnosno mišljenja na osnovu opažanja. Novost i presedan u evoluciji živih bića u smislu racionalnog nađen je samo kod čoveka. Jedino čovek poseduje enormno razvijenu koru velikog mozga, naročito prednji deo čeonog režnja koji čini jednu trećinu mozga. Ta vrsta moždane kore zove se prefrontalni asocijativni korteks, i predstavlja sedište kratkotrajne radne memorije, planiranja, izvođenja akcija. Ali i centar integracije prethodnih znanja u cilju nalaženja odgovora na nepoznate i nove izazove. Prefrontalna kora mozga, zajedno sa drugim delovima moždane kore, čini anatomsku osnovu racionalnosti. Zajedno sa hipokampusom memoriše pragmatične događaje, ali ima i ulogu u pamćenju emocionalno obojenih nesvesnih događaja. S druge strane, čeoni korteks, koji je omnipotentan i takoreći svemoguć, pod uticajem je jakih emocionalnih sila starijih delova mozga, i to, pre svega, hipotalamusa, amigdale, moždanog stabla i malog mozga.
Da li je racionalno, ipak, isprepletano sa nagonskim?
- Racionalno izlazi iz svesnog dela mozga, i u saglasnosti je sa apriornim shvatanjem uma. Racionalno je kao matematika bazirana na aksiomima koji su važni i matematički korisni. Izgleda da racionalno u čoveku stalno sebe umnožava, kao da zna da će ga nagonsko spasti kada počne da tone. Čini se da je čak i to računanje na nagonsku pomoć razumu kod čoveka instinktivno, implicitno, nagonsko. Tako, na primer, nagonsku pomoć obezbeđuje mali mozak, koji se u narodu spominje u različitom kontekstu: "Ima ga u malom mozgu", "boli me mali mozak" samo su neke poznate rečenice. Uostalom, kuriozitet je da mali mozak, jedan od najstarijih delova mozga, sadrži 700 miliona nervnih ćelija, dok svi drugi delovi zajedno sa velikim mozgom - oko 300 miliona. Kao takav, mali mozak ima i te kako velikog udela u mnogobrojnim nagonskim radnjama.
Gde se nagonsko i racionalno sukobljavaju?
- Ljudska seksualnost je mesto najočiglednijeg sukoba nagona, odnosno strasti i razuma. Čovek je jedino svesno biće koje ima svesnu predstavu o svojoj seksualnosti. Primera radi, žena svesno bira koji će joj muškarac biti privremeni ili trajni partner. Muškarac, takođe, bira između više žena sa kojom će biti intimniji a sa kojom ne. Na kraju je, ipak, žena ta koja pristaje ili ne. Treba, međutim, imati na umu da kod žene ništa nije trajno, pa ni svesna odluka o pristajanju ili prekidu naklonosti prema muškarcu. Zbog toga bi muškarac morao uvek da bude spreman, ne obraćajući pažnju na žensko trenutno raspoloženje prema njemu. Ne bi trebalo ozbiljno da uzima ni njenu naklonost niti njeno odbijanje. Zato što je žena najfluidnija živa materija, što je, naravno, čini posebno privlačnom i interesantnom.
U nagonskom smislu, ima li razlike u ponašanju muškarca i žene?
- Od početka seksualne privlačnosti pa do ostvarivanja seksualnog kontakta, žena i muškarac se ponašaju različito. Ova različitost se ispoljava, iz prostog razloga, zato što su njihovi mozgovi različiti i različito organizovani. Primera radi, emocionalne strukture su u različitim polovinama mozga, zbog čega susret sa "predmetom svojih želja" i doživljavaju drugačije. Za dobru "hemiju" koja postoji kod određenog para, odgovoran je takozvani vomeronazalni organ, smešten u podu nosne duplje. Iako vrlo redukovan u toku evolucije, ovaj organ, po novim istraživanjima, dovoljno je aktivan i povezan sa emocionalnim centrima. Sa njim se registruju feromoni, hormoni specifični za svakog ponaosob. Kada se oni slože u međusobnom kontaktu, počinje da radi "hemija" između određenog muškarca i žene.

GUBIMO SNAGU NAGONA
Ljudi su, nažalost, izgubili deo svoje nagonske moći pod uticajem svesnog, brzog, i, nema sumnje, uspešnog razumnog dela mozga. To je velika šteta, jer čoveka nagonski i nesvesni deo mozga, poznat kao amigdale, čuvaju od opasnosti. One mogu, čak, i da predvide dolazeću opasnost i da spreme telo na pravu reakciju, a da mi to ne znamo. Čovek sve to ima u sebi, ali treba da smanji svoju nezajažljivost prema pragmatičnim i materijalnim stvarima, kao što su novac, karijera, uspešnost po svaku cenu. Kada bi čovek postao umeren u zahtevima, omogućio bi mozgu da nas sačuva od svih opasnosti i istovremeno obezbedi sticanje materijanih dobara i novca, kaže dr Jovo Toševski.

NISMO STVORENI DA UŽIVAMO
Svaki čovek je u stanju neprestane borbe za biološki, socijalni i svaki drugi opstanak. Nije stvoren za uživanje, kako uobražava većina ljudi, ne znajući da priroda svako uživanje inscenira da bi direktno podstakla borbu za opstanak, a ne zbog naših epikurejskih i hedonističkih uobrazilja. Projekat prirode je da svesno ljudsko biće ostavi u zabludi radi viših bioloških ciljeva. Dakle, uživanje i dobro raspoloženje kod čoveka su od epizodnog značaja, a koliko će dugo ono trajati zavisi od umešnosti pojedinca.

SUDAR MALIH I VELIKIH
U sudaru nesvesnih i svesnih sistema mozga, u koliziji nagonskog i racionalnog, osigurana je ljudska patnja u najširem značenju te reči, sa manjim ili većim intenzitetom. Naša efikasnost je, i pored velikog i složenog mozga sa neviđenim mogućnostima, neuporedivo manja od većine krajnje jednostavnih ali opasnih bića, što najbolje potvrđuje primer virusa. Stepen njihovog prilagođavanja i efikasnosti je onoliko veći, koliko su oni sitniji od nas!



Izvor: Politika