Kako prepoznati depresiju?


Skoro je svako bar nekom prilikom za sebe rekao da se oseća deprimirano. To - sreća naša - ne znači da je skoro svako u nekom trenutku bolovao od depresije, već da se u tom trenutku osećao nesrećno, nezadovoljno, tužno, neraspoloženo. Ipak, uprkos čestoj laičkoj upotrebi pojma "depresija", depresija kao bolest postoji i može biti veoma ozbiljna, čak i sa smrtnim ishodom. Zato ne bi bilo loše znati da prepoznate kada se radi o depresiji kao bolesti, jer je samo tada moguće obratiti se za pomoć, pa i izlečiti se.

Nakon što nas nešto potrese, sasvim je prirodno da se osećamo tužno, neraspoloženo i zabrinuto. Međutim, kada se radi o depresiji, ova osećanja (tuga, neraspoloženost, zabrinutost...) ne prolaze, ili se stalno vraćaju; može se desiti i da se jave bez ikakvog uzroka, ili da budu nesrazmerna uzroku. Ono što može dovesti do zabune jeste to što se dešava da depresija bude prikrivena nekim drugim tegobama, kao što su bol u želucu, kičmi i slično.

Postoje različiti simptomi karakteristični za depresiju, kako psihološki, tako i telesni. Ukoliko vi ili neko koga poznajete ima barem pet od sledećih devet simptoma, postoji ozbiljna mogućnost da se radi o depresiji. Tih devet simptoma su: depresivno raspoloženje najveći deo dana, znatno smanjeno interesovanje i zadovoljstvo u svim ili gotovo svim aktivnostima u toku dana, nesanica ili preterano spavanje, znatan gubitak težine ili smanjenje apetita, psihomotorna uznemirenost ili usporenost, vrtoglavice ili gubitak energije, osećanje bezvrednosti ili veliko osećanje krivice, smanjena sposobnost za razmišljanje ili koncentraciju, misli o smrti i samoubistvu ili pokušaj samoubistva.

Na javljanje depresije ne utiču godine - najčešća je oko četrdesete godine, ali se može javiti bilo kada

Smatra se da javljanju depresije doprinose i genetski faktori i faktori sredine. Depresivne osobe veoma su osetljive na odvajanje i odbacivanje; čest je slučaj da sebi postavljaju veoma visoke zahteve i da su sklone samopotcenjivanju i samoodbacivanju ako te zahteve ne ispune.

Za lečenje depresije veoma je važno razumevanje. Nije realno očekivati od depresivne osobe da snagom volje i optimizmom pobedi bolest, jer su kod depresije upravo snaga volje i optimizam ono što nedostaje. Za dijagnostifikovanje depresije potrebno je detaljno medicinsko i psihološko ispitivanje, a zatim lekar određuje da li će lečenje biti ambulantno ili u bolnici, te određuje terapiju.

Prilično često, naročito ako se radi o ozbiljnijim formama depresije, u lečenju se kombinuju lekovi i psihoterapija. Psihoterapija je ovde od velike pomoći jer omogućava oboleloj osobi da promeni ustaljene obrasce ponašanja, pa samim tim i da lakše podnese buduće stresne situacije. Drugim rečima, psihoterapija ne samo da može da sanira trenutno stanje već deluje i preventivno.

Nije loše znati i da postoje slučajevi spontanog izlečenja ili poboljšanja, usled promena u samom toku bolesti ili promenjenih životnih okolnosti (u kojima je došlo do iščezavanja ili ublažavanja izvora stresa). Ipak, to nije nešto na šta sa sigurnošću možete računati, a s obzirom na mogućnost smrtnog ishoda bolesti, depresija nije nešto što biste smeli da "ćušnete u ćošak" i da se pravite da ne postoji.

Ono što je dobro u celoj stvari jeste to da, ako tražite pomoć, možete i da je dobijete. Depresija nije nešto sa čim morate živeti. Moguće je izlečiti depresiju i živeti znatno srećnijim životom, punom radosti i dobrog raspoloženja. Lečenje može da potraje - ali, s obzirom na rezultate, svakako vredi potruditi se.