1.
У суботу, 29.октобра 2011. увече, јавили су вам да време вратите за један сат уназад. Слагали су вас! Време треба вратити више од два века уназад! Јер управо је за толико модерна демократија искорачила, ових дана, пред нашим очима.

Ту, скоро, видели смо „радосну вест“: док рука камермана подрхтава, и објектив немирно скаче, видимо окрваљено лице и тело које рефлексно подиже руке, док ударци пљуште са свих страна. Чује се пуцањ. Један, други... пети... Рез! Видимо окрвављени торзо опружен на песку, и рашчупану главу пуковника Гадафија. „Вааау!“ – ускликнула је г-ђа Клинтон. И подригнула од задовољства.

Пуковник Гадафи је линчован на начин, који нам је однекуд добро познат. Хајде да се присетимо. 14.јула 1789.год. група „побуњених“ Парижана је заузела „злогласну“ Бастиљу. Том приликом „заробили“ су и њеног заповедника, који се заправо предао „побуњеном народу“ без борбе. Поставило се питање: шта да се ради с њим? Он сам предлаже: да га обесе, или да му одсеку галву, или да га вежу коњима за репове и тако расчерече. И док се гомила расправља и гура, у том метежу, заповедник случајно ћушне једног „побуњеника“. То је схваћено као нечувена дрскост, и „побуњени“ Парижани одлучују: да „оштећени“ грађанин сам изабере облик егзекуције над „дрским преступником“. „Овај, кувар без намештења, полубеспосличар који је на Бастиљу кренуо да види шта се дешава, оцени да, пошто је такво оште мишљење, то представља патриотско дело, и чак поверује да заслужује медаљу што ће убити чудовиште. Сабљом коју су му позајмили удари га по голом врату; али слабо наоштрена сабља не сече, те он из џепа извлачи ножић са црном дршком и (пошто као кувар уме да обрађује месо) срећно доврши захват.“ (1)

Нема сумње, модерна демократија је тријумфовала у Либији, на исти начин на који је својевремено тријумфовала и Француској. Упоредимо чињенице, да нам се не пребаци произвољност. Сведок „демократске револуције“ у Либији, француски новинар Тјери Мејсан: „...видео сам злочине које су направили они, које су звали „устаници“. /.../ Када би нападали села (тачније - нападао је НАТО, а борци Ал-Каиде су улазили после њих), они су били дрогирани и чинили су ужасне злочине. Мушкарцима су одсецали главе, женама груди, и све то – јавно, како би видело што више сведока, како би заплашили становништво. /.../ У једном од малих либијских засеока дошло је до масовног убиства. Засеок је био на брегу и натовци су морали да га уклоне како би обезбедили слободан пролаз за „устанике“. Резултат је био: сравнили су цео брег и уништили село.“ Коначни резултат „демократске револуције“ у Либији, према овом новинару, јесте: преко 50.000 убијених људи, преко 200.000 рањених и преко 2.000.000 људи који су постали избеглице. (2)

А ево шта о „демократској револуцији“ у Француској пише србски политички емегрант, и докторант правног факултета у Паризу, г-дин Марко С. Марковић: „Француска револуција, је, све до Октобарске револуције предњачила у примерима дивљаштва и садизма, па је делимично још увек превазилази. Позната је наслада револуционарних кољача да умоче руке у крв својих жртава. Тако Журдан (Jourdan), звани Главосеча, пере руке у крви маркиза де Лонеја (de Launay). А чувени кољач Жув (Jouve), који је лично заклао 621 особу, пазио је да му руке буду увек огрезле у крви. Једном винарском трговцу по имену Гас (Gas), санкилоти су прво одсекли ноге и руке, а затим опрали своје руке у његовој крвавој локви. /.../ Када би париска руља раскомадала своје жртве, било је жена које су им одсецале полне органе и од њих правиле звечке. 1796., гониоци убијају с леђа тројицу фрањеваца, разбијају им лобање и расипају мозак. После мучеништва свештеника Клод Франсоа Гијерме-а  његове остатке – главу, језик, прсте – су растурали по кафанским столовима или на улици окачили о тробојне траке. У вандејском селу Сен-Жермену су седамнаестогодишњу девојку Марију Папен исекли на парчад зато што није хтела да ода место где се у шуми крију монархистички одметници.“ (3) Коначни резултат „славне француске револуције“, према овом аутору, јесте: око 42.000 гиљотинираних, не рачунајући стрељане, обешене о фењер или заклане; и око 600.000 убијених станановника Вандеје, а међу њима око 100.000 деце која су умрла од хладноће, болести и глади... ( 4 )


2.       
Упадљива је и фрапантна та сличност између либијских и париских „побуњеника“. Али ми се нећемо задовољити само том констатацијом. Ми хоћемо управо одатле да  кренемо: од те упадљиве и фрапантне сличности која нас враћа више од два века уназад.

Пре свега, нама се чини да није нимало случајно то, што је управо Саркозију припала „света дужност“, да пламеном  револуције окади Либију и њен народ. Јер управо су ту, у Француској, измишљени сви ти обрасци модерне демократије; све те убитачне идеје, сурови поступци, шуље фразе - и „револуционарни рат“ као средство за њихово ширење.

Ту су настали: фењер и гиљотина, као „средство политичког убеђивања“; линч политичких противника и септембарски покољи; „леви радикализам“, пљачка имовине и терор, као облик владавине; „озна која све дозна“ - комитет јавног спаса и Закон о сумњивима... Ту је гомила по први пут  дошла до свог „грађанског права“; ту је демократија постала проста математичка операција; ту је измишљено и „јавно мнење“ – тај жрвањ модерне демократије. Ту су се школовали сви будући диктатори и тирани. Наполеон је свима био узор – и  Мусолинију, и Хитлеру, и Лењину. Једном речију, ту, у Француској, крајем XVIII века, настало је све што смо видели у XX веку - у Русији, Чехословачкој, Румунији, Југославији... Коначно, и у Либији, ових дана, пред нашим очима...
                                                                                                                                                         
Оно што нас побуђује на ово размишљање, то је она иста загонетка пред којом је својевремено застао и Алексис де Токвил: „Најнеобичније није то што је француска револуција прибегла поступцима који су по први пут били стављени у покрет и што је зачела посве нове идеје: оно што је заиста неуобичајено јесте да толики народи доспевају до тачке када такви поступци могу да буду делотворно употребљени, а таква начела лако усвојена.“ (5) Како је могуће, да тако различити народи са лакоћом усвајају и примењују све те поступке и идеје? Како се све то тако лако пресађује и прима, на тако различита културна тла?...  Има нешто протејско у катрактеру модерне демократије; нешто флуидно и неухватљиво, што је чини покретљивом и прометљивом кроз све препреке које постављају простор и време. Историја модерне демократије нас учи: стварност је оно што се понавља – све остало су чуда! Пред нашим очима, као у каквом поквареном калеидоскопу, стално се врте истоветне сцене; понављају се исти кадрови и исте слике, ево већ више од два века. Нама се чини, да то понављање није грешка већ један прецизно разрађен сценарио; калеидоскоп није покварен – напротив! - он савршено добро ради. Та трака која се непрестано врти – то је историјска матрица која се стално понавља. Суштина остаје иста - мењају се само глумци и декор.


3.
И сва та чудовишна „суђења“ којим се окончавају „модерне демократске револуције“ – од брачног пара Чаушеску до Садама Хусеина – само су отисци калупа који је осмишљен и направљен „у радионици модерне демократије“.

Узимамо књигу браће Гонкур - „Историја француског друштва за време револуције“ - и по ко зна који пут читамо: „О плаште Правде, којим упола скривају своје септембарске кармањоле! Ти људи чине убиство законитим, мучки убијају помоћу писаних ставова. Они изигравају суд, а у ствари су сенезали гијотине.  Они допуштају одбрану, а унапред су набројали главе!“ ( Елена и Николае Чаушеску притешњени ђачком клупом уза зид. „Револуцинарни трибунал“ заседа - „мач модерне демократије“ је исукан, и само што се није спустио. Елена и Нилолае Чаушеску нису имали чак ни браниоца! )... „То правосуђе раздаје окривљенима оптужницу обележену са стране напоменом: Гијотинирати ову главу без милости.“ ( Пардон! Молим да се исправи грешка! На оптужници против Садама Хусенина је писало: Обесити ову главу без милости! )... „Ти су људи преокренули људску савест: злочин је врлина! врлина је злочин! реч је дело, намера је завера, подозрење доказ, сажаљење преступ, дато прибежиште преступ, друштвени положај преступ, порекло преступ!“ (6)

Зна ли то наш искорењени господичић? – онај интелектуални забушант и политички скоројевић који само клизи по модној писти модерних идеја и политичких покрета; зна ли тај интелектуални монден и политички денди у какво се „коло ухватио“, са ким „тикве сади“? – тикве које ће нама о главу да се обијају. Наравно да не зна! Јер он не чита „реакционарну литературу“; он чита само оно што је модерно – дакле новине. И то оне „најевропскије“! А у тим новинама не пише например ово: „Колика год била цена Кинеске револуције она је очито успела не само у стврању ефикаснијег и посвећенијег управљања него и у неговању високог морала и комунистичких циљева.“ (7) За оне који не знају: „цена“ тог „успеха“ је 65.000.000 убијених Кинеза; а овај што багателише ту „цену“ није ни Фидел Кастро, ни Уго Чавез, ни пуковник Гадафи - то је Дејвид Рокфелер, најбогатији човек на свету, оснивач „Билдерберг групе“, интимус Хенрија Кисинџера и Збигњева Бжежинског. Они су spiritus movens „Новог светског поредка“ – нови тримвират „Новог Доба“.   


4.
Све постаје другачије, кад се сагледа у ритму понављања; и све је некако прозрачно и јасније, кад се подведе под историјску матрицу модерне демократије. Уствари, тек би тада, са тим сазнањем, и могла да започне права прича о модерној демократији; прича о подземним силама историје које покрећу догађаје, усмеравају велике покрете народа и манипулишу њима. Била би то једна инверзна прича. Она би започела тако што би поглед полако почео да клизи од видљивог ка невидљивом, од догађаја ка њиховим скривеним разлозима. Ту последица производи узрок. Садржај је оно што се дешава иза сцене; главни протагонисти: сенке безимених људи. Атмосфера је натопљена мирисом петролеја, опијума и профита. Нарочито профита!... Писац једне такве приче би најпре морао да се суочи са неким питањима: како то полази за руком маркизу де Мирабоу, да руши монархију, и од тог двора, чијег краља припрема за гиљотину, тајно прима позамашне суме новца; како је сиромашни и непознати новинар, Лав Давидович Троцки, уз благослов америчког председника Вудро Вилсона, и уз пратњу двојице агената Скотланд Јарда, безбедно допловио до Петровграда, где ће у име „руског народа“ подићи „светску револуцију против капитала“; како је Лењин успео да са двадесетак другова и пет тона злата, из Цириха преко Немачке која је у рату са Русијом, безбедно пређе линију фронта и буде свечано дочекан на „Финском колодвору“, од стране оних који ће ускоро постати његове жртве; како Тито, након што је на Јелачићевом тргу у Загребу поделио радост са окупљеном масом, због проглашења НДХ, долази у Србију да поправи „буржоаску демократију“ и наметне јој праву, модерну демократију -„владавину народа“; зашто је Чаушеску убијен као тиранин, тек кад је до последње паре вратио румунски дуг западним банкарима - а до тада је словио за „умерењака“ у комунистичком лагеру; зашто је Мула Омар постао „терориста“ тек кад је уз помоћ Кур`ана и талибана готово у потпуности искоренио гајење мака, од кога се добија опијум, од кога се, опет, праве готово све врсте дрога... Коначно, морали би да сазнамо и то: како је терористичка организација УЧК, постала „ослободилачка војска Косова“ – савезнок НАТО-а; и како су терористи Ал-Каиде, постали „либијски побуњеници“ против „Гадафијеве тираније“ – борци за „модерну демократију у Либији“...

Тек кад једног дана, упркос свему, једна таква прича буде и испричана, моћи ће да се разуме: како се из кожне фотеље ЦЕ-КА, из кабинета Мике Шпиљака, из Варшавског пакта, из КГБ-а, из Гадафијевог шатора - тихо, неопажено, преко ноћи прешло у табор „модерне демократије“. Нама који смо све то видели, који смо прозрели ту дијалектичку перверзију - нама отрежњенима неће бити тешко да схавтимо и остале перверзије „модерне демократије“, најпосле и ону - перверзију „слике и речи“. Хиљаде „спонтано“ окупљених грађана Берлина голим рукама руши Берлински зид – сасвим случајно, у присуству камера свих значајнијих светских медијских кућа; као ономад кад су хиљаде „спонтано“ окупљених грађана Париза голим рукама, камен по камен, срушили Бастиљу. О како је дирљива та „спонтаност“! И како су само вешти ти манипулатори. Готово као и рушитељи. И погледајте како и данас у моду улазе сувенири, као и оне давне 1789. – комадићи камења извађени из  „симбола тираније“. Ти комадићи камења, уситњени толико да би се од њих могло направити најмање још две Бастиље и још толико Берлинских зидова; те ситне честице од „five dolars“ постају „честице часног крста“ једне нове вере, једне нове религије „која нема алтернативу“ – модерне демократије!...


5.
Модерна демократија се одавно већ и не труди више, да порекне све те „опасне везе“ са одпадницима, убицама, хохштаплерима. „Јакобинац из 1793.године је постао данашњи комунист.“ – тврдио је 1848. у Бриселу Карл Маркс. Комунист из 1973.године, постао је данашњи модерни демократа – управо то је устврдио Дејвид Рокфелер, када је похвалио „успех“ Кинеске револуције. Да ли је ово јасно нашем искорењеном господичићу? Не, није! Јер он тражи „каузалну везу“ – „карику“ у еволутивном ланцу те „тобожње“ историјске матрице.

Та „недостајуће карика“ је откривена случајно, једним сасвим бенигним поводом. Извесни г-дин Викторијен Сарду дрзнуо се, својевремено, да прекине заверу ћутања о „прљавом вешу“ модерне демократије. Он је у Паризу, крајем XIX века, на позоришну сцену поставио комад „Термидор“, и дао себи малу уметничку слободу да одступи од устаљеног погледа на „Славну Француску Револуцију“. Модерна демократија, међутим, не воли кад се о њој лоше говори. У јавности се подигла прашина, комад је био забрањен и скинут са репертоара. Али то није био и крај. У скупштини је тим поводом отворена жестока скупштинска дебата. Коначно, у ту дебату се укључио и посланик, леви радикал, будући председник владе - Жорж Клемансо. Он је у говору одржаном 29. јануара 1891. изјавио: „Француска револуција сачињава један блок... блок из кога се ништа не може издвојити.“ ( 8 )       

Француска Револуција је један блок? О, па тиме се рекло много више него што се хтело рећи! Тиме се можда и нехотице рекло: да су све револуције један блок! И рекло се још: да је модерна демократија нерздвојива целина са свим револуцијама модерног доба! Коначно, рекло се и то: да је модерна демократија једна јединствена целина из које „се ништа не може издвојити“: септембарски покољи у Паризу – као ни септембарски покољи у Либији; ни она „шепртља“ из 1789. – онај кувар који својим малим перорезом са црном дршком „срећно доврши захват“ – као ни хуља која је линчовала пуковника Гадфија. Тако су јединственом блоку модерне демократије придодате нове цигле. Да ли је блок тиме постао чвршћи?... У директном преносу линча пуковника Гадафија модерна демократија се вратила у доба своје младости – у време својих крвавих септембарских кармањола; крв је данас, као и пре два века, поново еликсир њеног „здравља“ и „лепоте“. Два века „напредовања“ – да бисмо дошли до овде?... Нама се међутим чини, као да смо тапкали у месту. Јер руке модерног демократе поново су крваве као и руке „грађанина“ Журдана. И све те његове декларације „о неотуђивим људским правима и слободама“ – умрљане су људском крвљу. Узалуд навлачи фине беле рукавице. Ми на папирима, које нам модерни демократа повремено шаље из Брисела, видимо трагове сасушене крви. А међу њима, и „неколико капи“ србске крви.

Они који су линчовали пуковника Гадафија учинили су то по налогу модерног демократе из Брисела и Париза, из Лондона и Њујорка. А наш искорењени господичић, који се, трећег дана по избијању „побуне“, тако сервилно покајао, што је некада био радо виђен гост у шатору пуковника Гадафија – постао је, тим пиалатовским гестом, саучесник у злочину! И зато је узалудан и његов напор, да једноставно опере руке и каже: „Ја сам невин у крви овога праведника.“ Јер сада су сви – сви који су подстакли и наоружали све те сујете, сви који су пуковника Гадафија називали „канибалом“, и сви они медијски тровачи здравог разума и доброг укуса – сада су сви они увезани у један неразмрсив чвор, са свим оним нитковима који правду деле на улици – конопцем, ножем или секиром. Искорењени господичић је тако постао део „породице“ – породице „Великог брата“; постао је брат „сицилијанске браће“ – где се степен крвног сродства рачуна по количини проливене крви. Злобници би рекли да је постао део мафије. Ми ипак нећемо бити толико малициозни. Рећи ћемо само: постао је цигла у јединственом блоку модерне демократије.
                                                                                                                                                         
Он сам, међутим, није сасвим сигуран. Нервозно колута очима и немоћно слеже раменима. Његови погледи нису тако истанчани; његова осећања су замрзнута. Исувише је несигурн и слаб, исцрпљен и застрашен, да би се одупро моди „Новог Доба“. Он се више и не усуђује да гледа ту стварност коју живи – храбро, отворено, без предрасуда; погледом једног Шопенхауера например – сетно, меланхолично, песимистички. Тог тренутка обузме га страх од депресије, навлачи ружичасте наочаре „општеприхваћих идеја“ – постаје оптимист. Оптимизам је релаксација модерног доба! Искорењени господичић у тој релаксацији налази разлоге за оправдање: све види у перспективи срећног краја. Јер напредујемо! Јер су му рекли да напредак ка модерној демократији није ништа друго до hapy end историје. Као hapy end на крају филма, тако и модерна демократија треба да подари оправдање прошлости: квалитет који уживамо, нужно је производ уложене количине. Количине злочина? Па шта! – каже искорењени господичић. И још додаје: квалитет оправдава улог - без линча пуковника Гадафија не би било ни модерне демократије у Либији. Улог се исплатио! Правда је ипак победила! Тако искорењени господичић - тим макијавелистичким захватом - затвара дијалектички circulus viciosus. Коначно или само још једном? ...     

Извор: Видовдан магазин
-----------------------

http://fr.wikipedia.org/wiki/Bernard-Ren%C3%A9_Jordan_de_Launay