Na Zapadu i dalje simpatišu Albance :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Na Zapadu i dalje simpatišu Albance

Srbija teško može da računa na nastavak američke pomoći od 100 miliona dolara, rekao je za Radio Slobodna Evropa dr Džefri Kuner, iz "Ripon society" agencije iz Vašingtona koja priprema geostrateške analize za Republikansku partiju, i kolumnista "Washington Times"-a. On smatra da će od Koštuničinih poteza u narednih nekoliko meseci zavisiti sudbina Srbije u predstojećih 10 do 15 godina. Zapad i Albanci teško mogu da prihvate Koštuničin predlog o kantonizaciji, koja zapravo znači podelu Kosova. Po njegovom mišljenju, ukoliko se tri naroda u Bosni napokon ne dogovore o funkcionalnoj državi, njena podela u budućnosti je sve izglednija.

Razgovarao: Dragan Štavljanin

Novi predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica zauzeo je prilično čvrst stav prema saradnji sa Haškim tribunalom i založio se za kantonizaciju Kosova.

KUNER: Oba Koštuničina predloga su veoma direktno i mnogi će u Vašingtonu imati razumevanja za njih, naročito u Bušovoj administraciji. Znam da se mnogi visoki funkcioneri u Stejt departmentu nadaju da će dolaskom na vlast Koštunica voditi pragmatičniju i umereniju politiku prema Kosovu i Haškom tribunalu. Njegove stavove treba posmatrati u širem kontekstu, ne samo na prostoru bivše Jugoslavije već i velikim diplomatskim centrima u svetu kao što su Vašington i London, sve većeg nezadovoljstva načinom na koji Karla Del Ponte procesuira mnoge slučajeve.
Atentat na Zorana Đinđića je bio šokantan i u mnogome je uticao na promenu javnog mnjenja u Vašingtonu. Đinđić je veoma često upozoravao da Del Ponteova vrši preveliki pritisak na njega, da taman što je izručen jedan optuženik ispostavljali su se novi zahtevi za ekstradicijom, što je uticalo na jačanje nacionalističkih snaga u Srbiji, čiji su se interesi poklapali sa interesima mafijaša. Ubistvo Đinđića je bio znak za uzbunu. Američka administracija nastoji sada da potkreše krila Karli Del Ponte, tražeći da finišira sve procese i da se sva suđenja završe do 2008. godine. Koštunica je veoma lukavo procenio da su Vašington i London nezadovoljni učinkom Karle Del Ponte i nastoji da to iskoristi.

SAD žele da Beograd nastavi da bezuslovno sarađuje sa Haškim tribunalom, tačnije da izruči još Mladića i Karadžića i da se potom većina procesa prepusti domaćem pravosuđu, jer Bela kuća uviđa u kojoj meri to utiče na stabilnost vlada u Srbiji i u regionu.

Smatram da vlasti u Srbiji teško mogu da računaju na nastavak američke pomoći od 100 miliona dolara. Mnogi članovi Kongresa iz Demokratske partije i pojedini republikanci, koji su nezadovoljni Koštuničinim ušančenim stavovima, insistiraće da se pomenuta suma uskrati Beogradu. Kratkoročno gledano, to će itekako štetiti Srbiji, jer osim obustavljanja pomoći, odnosi između i Beograda i Vašingtona biće zategnuti. Dugoročno, međutim, ako Koštunica i ostane pri svojim stavovima, Bela kuća ga neće previše pritiskati, jer se pribojava da bi to moglo otežati poziciju sadašnje Vlade Srbije, pa čak izazvati i njen pad, što bi najviše išlo na ruku Srpskoj radikalnoj stranci Vojislava Šešelja. Zapadne vlade su jedinstvene u oceni da bi dolazak na vlast Šešeljevih radikala bio katastrofalan za ceo region.

Kažete da je SAD zainteresovan da se Karadžić i Mladić bezuslovno izruče Haškom tribunalu. Međutim, to je, takođe, prekrupan zalogaj za Koštunicu i njegovu vladu da bi mogli da ga lako progutaju. Kakva je Vaša procena, da li će Srbija izbeći da izruči Mladića do kraja marta, što je rok koji je postavio američki Kongres kao uslov, pa će pomoć biti uskraćena.

KUNER: Mislim da će pomoć biti obustavljena, zbog snažnog pritiska Kongresa, pa, iako to Bušova administracija možda ne bi želela, Beograd će biti uskraćen za 100 miliona dolara. Problem je što mnogi u Vašingtonu ne veruju da vlasti u Srbiji ozbiljno razmišljaju da izruče Mladića i Karadžića Haškom tribunalu. To će, kratkoročno oslabiti Koštuničinu poziciju. Međutim, kao što sam rekao, Vašington je nezadovoljan načinom na koji Karlom Del Ponte vodi mnoge procese, suđenje protiv Slobodana Miloševića smatra fijaskom. Koštunica Zapadu možda nije simpatičan, ali ultra desnica definitivno još jeste. Zato, dugoročno gledano, ta mogućnost da ako Koštunica padne i radikali dođu na vlast, itekako će uticati na politiku Vašingtona, tačnije da ne vrši preveliki pritisak, kao što bi to mnogi želeli.

Kao što sam rekao, pitanje Karadžića i Mladića je preveliko breme za srpske vlasti, neka vrsta je vodeničkog kamena oko vrata, i dok su njih dvojica na slobodi, odnosi između Beograda i Vašingtona biće zahlađeni.

KUNER: U pravu ste. Ako ih izruči, Koštuničina vlada će pasti i zato je mala verovatnoća da će pokušati da ih uhapsi i preda Haškom tribunalu i to je problem za Srbiju. Njeni geopolitički interesi su u potpunoj suprotnosti sa interesima Zapada u jugoistončnoj Evropi, što se najočiglednije vidi na primeru saradnje sa Haškim tribunalom zatim pitanju Kosova, tako da Srbija rizikuje novu izolaciju.

Rekao bih nešto o Kosovu. Mislim da je interesantan Koštuničin predlog o kantonizaciji, koji bi zapravo vodio podeli Kosova. Međutim, dugoročno gledano njegova ideja ima nekoliko nedostataka. Najpre, bez obzira na sve, mnogi na Zapadu i dalje simpatišu Albance i imaju razumevanja za njihove zahteve. Tako da ideju o podeli Kosova teško mogu progutati mnogi na Zapadu kao i Albanci koji su u ogromnoj većini. Mislim da podeljeno Kosovo ne bi bilo funkcionalno, održivo. Na Kosovu je više od 90 odsto stanovništva albansko, sve njihove partije se zalažu za nezavisnost. Imajući u vidu to kao i da demografski i istorijski trendove rade protiv Srba - samo je pitanje vremena kada će Kosovo steći potpunu nezavisnost.

Kažete da Albanci i Zapad ne mogu da prihvate podelu Kosova. Može li Zapad da "proguta" nezavisno Kosovo koje bi izazvalo nestabilnost u regionu i novi krug nasilja, pre svega u Bosni, jer su Srbi u njihovom entitetu takođe u većini. Da li se pribojavate takvog scenarija, imajući u vidu i situaciju u Makedoniji, tačnije da su Albanci u zapadnom delu ove zemlje takođe u većini.

KUNER: Kada je reč o Makedoniji, tamošnji Albanci su prilično raštrkani i nemaju kompaktan geografski entitet kao na Kosovu i očigledno je da zapadne vlade ne bi gledale blagonaklono na raspad ove države, zbog pogubnih posledica. Grčka bi se umešala, zatim Turska, Bugarska, Albanija i najverovatnije Srbija, što bi moglo da izazove sveopšti balkanski rat.

Kada je reč o Bosni, Zapad ne podržava ideju njene podele kao ni u slučaju Kosova. Međutim, za razliku od Kosova gde su Albanci u ogromnoj većini, osim severnog dela, u Bosni tri naroda imaju predominatnu većinu u tri, uglavnom, odvojena entiteta. Sadašnja etnička podela u Bosni podseća u priličnoj meri na nacionalne deobe u vreme i nakon Dejtonskog sporazuma. Još nema istinskog nacionalnog pomirenja. Zemlja je ostala podeljena po etničkoj osnovi. Mnogi u Vašingtonu su zabrinuti, naravno i Srbi i Hrvati u Bosni, zbog jačanja islamskog fundametalizma u ovoj zemlji. Grade se džamije, koje finansiraju Saudijska Arabija i Iran. Promoviše se vehabizam, prilično netolerantna varijanta islama. Evidentan je rast bošnjačkog stanovništva u odnosu na druge.

Ono još nije većinsko ali će uskoro biti. U takvoj situaciji mislim da će se Srbi i Hrvati dogovoriti o nekoj vrsti kantonizacije Bosne, dakle politički decentralizovane entitete sa visokim nivoom autonomije za tri etničke grupacije. Takvom pristupu se protive Bošnjaci koji se zalažu za neku vrstu centralizovane države koja bi gravitirala ka Sarajevu. U sukobu ova dva koncepta, imajući vidu da su Hrvati u većini u zapadnoj Hercegovini, a Srbi u Republici Srpskoj, biće veoma teško održati Bosnu kao celovitu državu. Zato smatram da bi, dugoročno posmatrano, možda najodrživije mirno rešenje bilo dozovoliti Kosovu da se otcepi, koje bi se verovatno ujedinilo sa Albanijom, potom omogućiti da se deo Bosne, pre svega istočni, odvoji i pripoji Srbiji, a zapadna Hercegovina Hrvatskoj. Nužno je, naravno, da Bošnjaci dobiju funkcionalnu državu, sa središtem oko Sarajeva, koja bi se protezala do Jadranskog mora. U takvoj situaciji Srbi i Hrvati bi morali da učine neke teritorijalne ustupke, a došlo bi verovatno i do transfera stanovništva kao između Grčke i Turske nakon Prvog svetskog rata. U svakom slučaju, ne bi se moglo dopustiti da bosanski muslimani postanu neka vrste Evropske Bocvane, na tanušnoj, nekompaktnoj teritoriji na kojoj ljudi ne bi mogli da opstanu, da žive.

Da li to može izazvati novi krug nasilja, jer to što Vi pominjete kao mogući scenario, podseća na zahteve nacionalista iz 90-tih godina kada je rat počinjao.

KUNER: Da, međutim, postoje razlike. Nacionalisti su želeli da ostvare svoje ciljeve etničkim čišćenjem, nasilnom promenom granica. Ako "švajcarski model", koji podrazumeva decentralizaciju vlasti, bude odbijen, biće veoma teško primorati tri naroda da žive zajedno. Ako bi se Bošnjacima ponudio model "Bosanske Slovenije", koja bi, dakle, po veličini bila kao Slovenija, sa izlazom na Jadransko more, potom se očuvala kompaktna srpska teritorija u istočnoj Bosni, koja bi se priključila Srbiji, a zapadni deo Hrvatskoj, time bi se sprečili etnički sukobi u budućnosti. Naravno, neophodna je saglasnost sve tri strane na demokratskoj osnovi, uključujući i referendum. Mnogi u Vašingtonu su zabrinuti jer od kako je potpisan Dejtonski sporazum nema suštinskog pomaka, promena u etničkoj sllici Bosne. Zemlja je i dalje podeljena, u ekonomskom smislu liči na vreću bez dna, još nije formirana nijedna istinski bosanska institucija, koja bi funkcionisala na celoj teritoriji.

Mislim da bi bilo najkorektnije, ako govorimo o podeli kao rešenju, učiniti to u skladu sa brojem stanovnika, tako da bi oko 50 odsto teritorije pripalo Bošnjacima, oko 30 Srbima i 17-18 procenata Hrvatima. Naravno, trebalo bi voditi računa da ta teritorija bude kompaktna da bi bila održiva.

U ovom trenutku, međunarodna zajednica, tačnije SAD i EU, odlučna je da postojeće granice, ustanovljene Dejtonskim sporazumom, treba očuvati. Da li se može očekivati promena stava sveta.

KUNER: Ako međunarodna zajednica nastavi da insistira na nekoj vrsti centralizovane Bosne u kojoj u suštini nema prostora za postojanje dva entiteta, a u oba slučaja rešenja nisu funkcionalna - sa pogoršanjem političke i ekonomske situacije, paralizom državnih institucija, za 5 do 10 godina mnogi će se u Bosni konačno zapitati kakva im je budućnost. Međunarodna zajednica neće, takođe, ostati u Bosni zauvek, što znači da ljudi u ovoj zemlji moraju da nauče kako sami da vode državu a ne da bude večiti protektorat.

Zbog borbe protiv terorizma, sve je veća potreba da se američke trupe rasporede drugde u svetu. Mnogi u Kongresu zahtevaće povlačenje američkih snaga iz Bosne, možda ne odmah ali za nekoliko godina sigurno, kao i da se Kosovo i Bosna osposobe da samostalno funkcionišu. Zato je potrebno neko dugoročno rešenje. Ukoliko predstavnici tri naroda ne postignu sporazum o decentralizovanom uređenju koje bi zadovoljilo interese svih – podela Bosne će na kraju biti jedina solucija.

Kada očekujete evenutalnu podelu Bosne, odnosno nezavisnost Kosova.

KUNER: Mislim da će Kosovo postati nezavisno u narednih tri do pet godina. U to nema sumnje. Što se pre reši pitanje Kosova, na Zapadu će se osećati bolje. Dakle, u tom periodu verovatno će biti održan referendum nakon kojeg će uslediti međunarodno priznanje nezavisnosti Kosova. U Bosni će to trajati mnogo duže i to me brine. Jer što ovakva situacija duže traje, dopuštajući da Bosna pati, mogući su najgori scenariji.

Kakva će biti budućnost zajednice Srbija i Crna Gora.

KUNER: Stanje u Crnoj Gori je "fifty - fifty". Koštunica je odškrinuo vrata za dogovor o referendumu pre dve godine. Odnos Crne Gore prema Srbiji u mnogo čemu me podseća na poziciju Kvebeka u Kanadi. Postoji oko 35 do 40 odsto zagriženih indipendista, koji, dakle, žele nezavisnost po svaku cenu. Uz ove tvrde, ima još oko 10-15 procenata umerenih nacionalista, kojima je stalo do crnogorskog identiteta, ali su svesni ekonomskih prednosti zajednice, kao i istorijskih veza sa Srbijom. I, na kraju, 35-40 odsto građana Crne Gore smatra da je ona neraskidivo povezana sa Srbijom. Od stava ove grupacije koju, dakle, čini 10-15 odsto umerenih crnogorskih nacionalista, zavisi da li će Crna Gora postati nezavisna.

Smatram da ako Šešeljevi radikali i dalje budu jačali, kao u slučaju Miloševića krajem 80-tih i početkom 90-tih, što je ostale republike tadašnje Jugoslavije primoralo da se otcepe, onda će se i Crna Gora otcepiti.

Kako god bilo, pozicija Crne Gore zavisi od Srbije, tačnije od njenih unutrašnjih prilika.

KUNER: Očigledno je dogovoreno da se Crnoj Gori omogući znatna politička i kulturna autonomija. Smatam da ako srpske vlasti uspeju da stabilizuju političku i ekonomsku situaciju, uspostave funkcionalne odnose sa Zapadom, pre svega u pridruživanju evropskoj zajednici, to može umanjiti separatističke težnje u Crnoj Gori.
Ironijom slučaja, budućnost Crne Gore zavisi od situacije u Beogradu, kratkoročno posmatano.

Na osnovu onoga što ste dosada rekli, izgleda da Srbija klizi ka novoj međunarodnoj izolaciji. Koštuničina manjinska vlada koja zavisi od podrške Miloševićevih socijalista, po mnogim procenama, biće kratkog veka, što ide na ruku ultranacionalistima, tako da na evenutalnim prevremenim parlamentarnim izborima, Šešeljevi radikali mogu čak i da osvoje apsolutnu većinu. Smatrate li da je to najverovatniji scenario ili Koštunica ima manevarskog prostora za delovanje.

KUNER: Mislim da Koštunica sada mora da donese krupne odluke. Smatram da će od njegovih poteza i odluka u narednih nekoliko meseci, maksimalno 6 do 8, zavisiti budućnost Srbije najmanje u narednih 10 do 15 godina.

Koštunica treba da odluči hoče li povlađivati ultradesnici i nacionalistima, ili će im se hrabro suprostaviti i povesti zemlju ka Evropi. On bi morao da kaže građanima Srbije kakav je ulog u pitanju - da ako se ne uspostave bliski odnosi sa Zapadom i Evropskom Unijom, ne krene u evropske integracije, onda je jedina alternativa dolazak Šešeljevih radikala na vlast. Morao bi i da im predoči da bi se u tom slučaju Srbija našla u beskonačnoj izolaciji od Zapada, u balkanskom ambisu, što bi automatski vodilo ka etničkim sukobima i ratu i najverovatnije novom katastrofalnom porazu Srba.
Imajući u vidu Koštuničini politički profil, da li bi on mogao da povuče te odvažne poteze.

KUNER: Sreo sam ga dva puta. Jednom je došao na razgovor sa urednicima "Vašington Tajmsa". Ostavio je na mene utisak kao federalista, čovek koji veruje u nenasilje. On je možda umereni nacionalista, ali definitvno nije nacionalista koji bi težio ostvarenju ciljeva uz upotrebu oružane sile.

Mislim da on neće blagonaklono gledati na mogućnost da Srbija srlja u ekonomski i politički haos i povratak na vlast ultranacionalista. On svakako nije oduševljen politikom Zapada prema Srbiji, ali je demokrata, razmišlja na zapadnjački način i stoga smatra da nije cilj Srbije da postane imperija na Balkanu, već normalna, funkcionalna država povezana sa Evropskom Unijom, da bude deo Evrope. Veoma sam, međutim, skeptičan u kojoj meri je u stanju da povuče poteze u tom pravcu. Pozicija njegove Vlade je veoma slaba, mora da računa na podršku Miloševićevih socijalista.

Da budem iskren, moguće je povući paralelu između sadašnje situacije u Srbiji i u Vajmarskoj Nemačkoj nakon Prvog svetskog rata. Srbija se nalazi u poziciji Nemačke u 20-tim godinama prošlog veka - ona je vojnički poražena, uništena je srednja klasa, ruinirana je ekonomija. U Srbiji je veoma rasprostranjeno uverenje da je ona zapravo žrtva u poslednjih nekoliko ratova. Kada se sve ove okolnosti saberu na jednom mestu, to je, figurativno, kao da sastavite dinamit, fitilj i šibicu - dakle, eksplodiraće. Šešelj i njegov zamenik Nikolić itekako igraju na tu kartu povređenosti običnih Srba zbog gubitka nacionalnog dostojanstva.

Problem je što će sadašnja demokratska vlada biti paralizovana i neefikasna, uz stalne optužbe o korupciji. U takvoj situaciji Šešelju - kao i Hitleru u 20-tim godinama koji je izgledao moralno čist, siromašan, nije bio deo politički korumpiranih klasa - popularnost može samo da raste a demokratskom bloku da opada. Dakle, ako Koštuničina vlada padne, jedina realna alternativa su Šešeljevi radikali. To bi imalo itekako negativnog odjeka na Balkanu i Zapadu. Bosna i Hrvatska dodatno bi se naoružavale i ne bi dopustile Šešeljevim radikalima da uzmu ni pedalj njihove teritorije. Albanci na Kosovu bi odmah tražili raspisivanje referenduma, proglašenje nezavisnosti i međunarodno priznanje. Dakle, izbor Šešeljevih radikala je najgora stvar koja se može desiti Srbiji. Ako Koštunica ne bude nastupio odlučno u parlamentu, u medijima, pred građanima, onda će se njegova vlada naći u velikoj nevolji i neće dugo trajati.

Mnogi u Srbiji su sumnjičavi, smatraju da je Koštunica političar koji nije spreman da povuče odlučne poteze.

KUNER: Da, bio sam veoma razočaran Koštuničinom politikom dok je bio predsednik Jugoslavije, nakon pada Miloševića. Imao je jedinstvenu priliku da sprovede radikalne političke i ekonomske reforme. Međutim, on je bio neodlučan, izgubio je inicijativu. Izgledao je kao profesor prava za katedrom. On stoji veoma dobro u teoriji. Kada dođe u Vašington veoma su dobro primljene njegove ideje o federalnom uređenju u Jugoslaviji, decentralizaciji vlasti, kao i međunarodnom pravu i odnosima. No, kada je reč efikasnosti i pragmatizmu, on se još nije pokazao kao politički lider koji može da ostvari zacrtane ciljeve. Nadam se da je u stanju da to učini. U suprotnom, situacija u Srbiji će se sigurno pogoršati.