Gusle i poštar

Premijere svite-fantazije "Ja sam mali poštar..." Konstantina Babića i Simfonije "1804" Ivana Jevtića - SO RTS, dirigenti Vesna Šouc i Roberto Gato

Programska politika nove uprave Muzičke produkcije Radio televizije Beograd najavljuje oštre zaokrete i kontrastne koncepcije svojih koncerata. Čini se ispravno jer već posle nekoliko prvih poteza, primećujemo popunjavanje dvorana, bezbrojne komentare... Novi šef-dirigent, Bojan Suđić započeo je pomenutu seriju koncertom sa pijanistom Simonom Trpčeskim, ekskluzivcem EMI-ja. Pre nekoliko večeri obeležena je stogodišnjica Kraljevine Norveške gde su violinista Hening Kragerud i Suđić ispraćeni oduševljenjem i publike i - što je ređe - ansambla. Simfonijskom orkestru RTS očigledno su potrebni izazovi, bilo pojavom kvalitenog vođe i soliste ili, kao što će u ostatku teksta biti reči - programu.

Naime, osim Tribine kompozitora, koja neguje reperno savremeno stvaralaštvo, domaći muzički "produkti" gotovo su iščilili sa scene. U tom smislu, s radošću stiže vest o koncertu sa čak dve (svetske) premijere. Retko pamtim neobičnije i provokativnije događaje. Konstantin Babić čuven je po autentičnom aluzivnom humoru (zbog kog je često "plaćao" neizvođenjem svojih dela).

Takav je slučaj sa i baletom iz koga se izrodila simfonijska svita "Ja sam mali poštar... " (dirigent Vesna Šouc), a ovo je samo poslednja verzija naslova ljubavnih dogodovština Ace Ruzmarina u briljantnoj pastiši svih mogućih stilova koji su se mogli sresti na "otmenoj" rođendanskoj proslavi u gazda-Šumenkovoj vili na Dedinju negde tridesetih... Dakle, "Srbijanka" uramljena poznim romantizmom u koji će uskočiti kabaretski/lascivni elementi, bajkovita scena nalik "Rusalki" (mada se radi o veštici Stefaniji), sa kulminacijom: muzikom "dekadentne" predratne mladeži, završnim slavljem uz bugivugi.

S druge strane, autor potpuno suprotnih stilskih opredeljenja, Ivan Jevtić daje "uvod" svojoj premijeri kompozicijom "Beograd belinom zazvuči". Karakterističan autorov rukopis, veština orkestracije data zvonjavom beline obezbeđene prisustvom svih spektralnih (zvučnih) boja.

Kako je Jevtić sve češće okrenut nacionalnom, ne čudi njegova potreba da eksperimentiše formalno i koloritno naizgled nespojivim elementima. Za svaku pohvalu je spretnost dirigenta Roberta Gata. Čitanje komplikovane partiture Ivana Jevtića izveo je kao da je i sam potekao sa ovog podneblja. Simfonija "1804" pretpostavlja širok orkestarski sastav i - gusle (solista Đorđe Koprivica).

Gusle su impuls osnovnom materijalu izgradnje attacca trostavačne simfonije. One određuju i vertikalnu i horizontalnu (uglavnom modalnu, sa upotrebom četvrt-tonova) komponentu; potom i karakter, bilo da se radi o zaglušujućem imperativnom pozivu na bunu, konkretnim borbama (kompozitor uvodi urlike, zveket oružja, gromovite topove, jauke...) ili kontemplativno-lamentoznom "miru".

Guslar ima i pevačku ulogu te delo možemo posmatrati i (naravno, uslovno) kao "oratorijsko". Jevtić sve to uvezuje veštom orkestracijom koja će uporište nalaziti u zaoštravanju do naturalizma; možda na način na koji bi to učinio Stravinski? Komunikativnost sa publikom Jevtić postiže implantacijom narodnih napeva: prepoznajemo fragmente "Oj, Moravo", himnu Svetom Savi, crkvena zvona sve do divljeg veselja koje asocira na pobedu ali i upozorenje/nagoveštaj budućih/mogućih stradanja svakome ovde rođenom, gde blagost mira nikada ne traje predugo.



Izvor: Glas Javnosti \ Marija Ćirić