U prvim godinama života, pa i onim kasnijim, krije se koren osećanja neadekvatnosti. Ma kako da je put bio lak ili naporan, ma čije da ste dete, bitno je samo kako se vi osećate...



Kraj leta je vrlo pogodno vreme za rezimiranje opštih utisaka, posebno onih koji se tiču nas samih. Neke od nas su se s letovanja vratile ubeđene da izgledaju bolje nego ikada, neke sa idejom da je moglo više i bolje, a neke da zapravo nikada i ne mogu da izgledaju bolje. Šta je, tu je. Iza svakog od ovih stavova, bolje rečeno ubeđenja, krije se čitav kompleks ideja o tome ko samo, kakvi smo, kako izgledamo, kako nas drugi vide. Leto je idealno vreme za cvetanje onoga što se zove „kompleks”.

Ako nešto ne volim to je pojam „kompleks” upotrebljen u svakodnevnom govoru. Znate ono, „iskompleksiran”, „pati od kompleksa...” i sl. Ovaj pojam je dobio sasvim negativnu konotaciju uvek označavajući, pa i etiketirajući, nekoga koga nešto pritiska u duši; ne zna baš šta je to, time nikog ne ugrožava, ali drugi sebi daju za pravo da to komentarišu, čak i da sude. Uzgred, poznajete li nekoga za koga ne biste mogli da kažete da ima „neki kompleks”? Ja ne.

Rečnici nude različita značenja ovog pojma. Na šta prvo pomislite kada čujete reč kompleks? Rečnici navode da reč kompleks potiče od latinske (a čije bi) reči complexus, koja označava složenost, gomilu, masu koju mogu da čine fabrike, kuće... Psihološki rečnici navode i značenje koje se često pridaje u svakodnevnom govoru – sistem nečijih ideja koje su uvek emocionalno obojene, doživljavaju se kao potencijalno opasne i zbog toga su potisnute u nesvesno. Emocije uslovljavaju da se pojedini delovi tih ideja nekada povezuju i s nekim drugim događajem. Tako se ljudi sasvim nesvesno ponašaju slično u situacijama koje su nalik onima što su izazvale takvu emociju. Kompleksno objašnjenje za jednostavnu manifestaciju.

Neću se baviti kompleksima hotela, novih zgrada, teniskih igrališta, već osećanjima koje prate sve nas, a uslovljena su ili jednim događajem ili sledom događaja dovoljno neprijatnih da nam naprave ožiljak. Ljudi često koriste izraze poput „kompleks niže vrednosti”, „više vrednosti”, „kompleks oca, majke...“ i sl. ne znajući zapravo o čemu se radi. Sve što je vezano za pojam kompleksa kod pojedinca nije uslovljeno voljom, nije prepoznato i zato deluje autentično, ne kao gluma, glumatanje, lažno predstavljanje. Ljudi koje žulji ovaj problem najčešće nemaju svest o tome kako ih drugi vide. Jednostavno se ponašaju u skladu sa svojim nekada davno uspostavljenim osećanjima.

Šta je to što uslovljava da se ljudi ponašaju identično u situacijama koje nemaju, naizgled, nikakve sličnosti? Svako od nas je u životu, posebno u ranoj mladosti, bio izložen različitim frustracijama. Srpski rečeno, osujećenjima. Slažem se s većinom teoretičara i praktičara koji smatraju da mala doza osujećenja pomaže psihološkom razvoju. U praksi to znači da ne treba skakati čim beba zaplače, nutkati je i kada nije gladna, presvlačiti je čim se pelene navlaže, davati igračku čim upre prstićem u nju, kupovati sve što vidi da ne pomodri od plača pred izlogom i tako redom. Ispunjenje potreba, a potom i želja, treba malo odložiti. Naravno, malo odlaganje ne znači zanemarivanje potreba, već da je u podizanju deteta potrebna adekvatna mera, primerena kapacitetima deteta. Ali i pored toga što je porodica najvažnija, ona nije jedina koja utiče na to kakvi ćemo biti i u šta ćemo izrasti.

U priču o odrastanju umeću se i parkić i obdanište sa svim mogućim osujećenjima, deca koja su u šalama i zadirkivanjima ponekad nemilosrdna, škola koja traži disciplinu različitu od kućne, vršnjaci s pravilima koja zahtevaju apsolutnu privrženost i ispunjenje. Izloženost osujećenjima apsolutno je različita kod svakog od nas pojedinačno, a reakcije na njih su stvar ličnosti, a ne zakonitosti. Tako isto zadirkivanje u školi nekog ostavlja ravnodušnim, a nekom jednim potezom opara dušu. Koliko god nas porodica štedela od neprijatnosti, nemoguće je izbeći neprijatna iskustva kojima smo izloženi u svakodnevnom životu. Što je neko „opremljeniji” za život tako što je naučen na podnošenje malih osujećenja, to će biti teža meta za povrede koje nosi život. U životu često srećemo osobe za koje olako kažemo da pate, recimo, od kompleksa niže vrednosti. Niže u odnosu na koga? Ko je merilo vrednosti? Ja, vi, mi, oni? Manifestno se ponašaju tako što se drže uvek malo po strani, kao da njihovo mišljenje nije dovoljno važno ni vredno, nemaju o sebi baš pozitivan stav, teško prihvataju pohvale, potrebno je mnogo da poveruju u dobronamernost, izuzetno su skromne, neupadljive, iako recimo vrlo uspešne.

Povređene nekada mnogo ranije, razvijaju o sebi loše mišljenje, nemaju dovoljno samopoštovanja, misle da su uvek daleko iza drugih i ponašaju se u skladu s tim. Ako zavirite malo dublje, shvatićete da se radi o povređenom narcizmu, onome što se pogrešno naziva sujetom, jer to nije isto. Bez doze narcizma ne bismo opstali. Ako je on nekome gažen i ugažen, ako se u svakoj životnoj situaciji nesvesno bude tragovi potisnutih sećanja i osećanja na događaje u kojima su obezvređivani ili omalovažavani, nije vrednovano ništa što je njihova karakteristika, vrlo je izvesno da će se kloniti situacija koje bi mogle da osveže sećanje na te događaje ili ih ponove.

Potreba za malo podrške i duvanja u jedra da bi se prekinula asocijativna veza između ondašnjih sećanja i osećanja i onoga što je realno danas ne ukazuje na manju vrednost. Ponekad smo još i skloni da ih optužimo kako su kupci tuđe ljubavi jer su uvek pažljivi, ne vređaju, ne viču, ne ogovaraju. Oni se ne bave trgovinom, bolje reći trampom – ja tebi pažnju, ti meni poštovanje, već se ponašaju onako kako bi želeli da se drugi ponašaju prema njima.

Danas se mnogo češće čuje da neko ima „kompleks više vrednosti”. Pod tim bismo mogli da ubrojimo sve one koji su: napucani, šire se, misle da su neko, umišljeni su, razmetljivi, bahati, oholi, nadmeni, svemoćni... Kada ih malo bolje sagledate, videćete da se iza njih ne krije niko drugi do oni iz gornjeg pasusa, ali bolje maskirani. Zbog čega bi neko ko se oseća komotno u svojoj koži imao potrebe da se ponaša na ovakav način? Verovatno zbog toga što mu je koža broj veća ili broj manja, i što mu je potrebno da u nju smesti svoju dušu. Objašnjenje ne zvuči psihološki, ali je životno. Ako se sećate, iza svih onih „naj” mladića i devojaka u školama krili su se zapravo vrlo uplašeni mladi ljudi kojima niko nije smeo da priđe. Svako se u poređenju s njima osećao loše. Oni su pak sami sebe doživljavali kao nedovoljno poželjne jer im niko nije prilazio. Nekada svesni svojih kvaliteta, a češće ne, obično bi odlazili s prvom osobom koja bi skupila hrabrosti da im priđe. Tako je to u životu.

Šta je koren osećanja neadekvatnosti ili suprotnog osećanja, preterane adekvatnosti? Hm, moglo bi i tako da se kaže. Uz bojazan da me optužite da se ponavljam, podsećam vas na prve godine života, a onda i na one kasnije, na način na koji smo podizani, na podršku ili njeno uskraćivanje, na doživljaj da ste kosmička princeza ili nezapažen stvor, na pohvale ili grdnje, na vršnjačko divljenje ili buling, na uspeh nasuprot neuspehu, na trud koji daje rezultate ili ne, na to koliko ste sebe voleli ili ne, koliko ste se sebi dopadali ili ne...

Neki svoj život provedu gledajući ga iz žablje perspektive, čučnu i gledaju kako su drugi visoko. Neki život posmatraju iz ptičje perspektive, pa su ostali ljudi dimenzija omanjih insekata. Neki treći vode bitku s duhovima svojih predaka trudeći se da budu identični, savršeniji ili pak dijametralno suprotni. Sigurnost u sebe, sposobnost da vladate svojim životom, mogućnost transformacija bez oštećenja vaše suštine, zadovoljstvo i ostvarenost znaci su da ste prebrodili sve zamke koje vode ka tome da krenete put nekog „kompleksa”.

Ma kako da vam je put bio lak ili naporan, ma čije dete da ste, ma šta da su drugi mislili ili očekivali, bitno je kako se vi osećate. Situacije koje su vas povređivale sigurno su ostavile traga, ali hvatanje u koštac sa osećanjima, nalaženje osnova u realnosti, činjenica da više niste ni mali ni bespomoćni, otvara novu dimenziju u vašem životu. Nova dimenzija je ono što će osloboditi vašu dušu iz boce u kojoj je bila zatvorena, bila boca premala ili prevelika.



Izvor: B92

Poludimo dok je vreme 

Super text ,sviodja mi se