Према плану Хитлера и министра иностраних послова Италије грофа Ћана, после сламања Југославије, територија Црне Горе је требала припасти Италијанској интересној сфери.
Након краткотрајног априлског рата (6-18. април 1941)и слома Југословенске Краљевине, италијанске трупе су одмах поселе територију Црне Горе. Генерал 5. Армије Паоло Бадољо и начелник штаба генерал Марио Роата су дошли у Подгорицу почетком јула 1941. и припремали терен за свечано проглашење Краљевине Црне Горе под протекторатом Италије. Чим је Италијански вођа Бенито Мусолини дао сагласност да се приступи реализацији овог плана, 12. јула 1941. на Цетињу је генерал Марио Роата одржао говор окупљеним грађанима где их је обавестио да је Црна Гора независна и слободна држава и да се налази под покровитељством краљевине Италије.

Нарочито је ово погодило КПЈ, која је још 7. јула подигла народни устанак, а такође овом одлуком нису били задовољни ни официри старе југословенске војске који су избегли заробљавање. До првих договора око заједничког устанка је дошло у првим данима јула када је процурела информација да ће Црна Гора бити проглашена као независна држава. Нарочито су преговори вођени између делегата КПЈ, који су сачињавали Милован Ђилас, Блажо Јовановић, Митар Бакић, Никола Куч, Павле Жижић, Моша Пијаде и Иван Милутиновића-Мићун, Светозар Вукмановић-Темпо и официра бивше југословенске војске поручника: Ђуре Иветића, Николе Бојовића, капетана: Велимира Терзића, Арсе Јовановића и Петра Ћетковића; мајора: Павла Ђуришића, Бошка Тодоровића, Баје Станишића и Ђорђија Лашића; пуковника Саве Оровића и генерала Блаже Ђукановића. Такође су се предстојећем устанку прикључили и шпански борци: Пеко Дапчевић, Петар Драпшин и други.

После завршених договора, као датум за почетка устанка одређена је ноћ 12. на 13. јули, јер је послије проглашења независности Црне Горе атмосфера била весела и нико није обраћао пажњу на евентуални устанак.

Свеопшти тринаестојулски устанак је почео нападом на италијанске гарнизоне на читавој територији Црне Горе и Санџака, изузев Пријепоља, Пљевља и Сјенице. Неколико герилских одреда напало је карабињерску станицу у Чеву близу Цетиња. У том нападу је заробљено 10 карабињера. Истог дана су напднуте и италијанске посаде у Вирпазару, Ријеки Црнојевића и Петровцу на мору. После првих успеха, устанак је дошао у кризу. Долазило је до супротног гледишта официра бивше краљевске војске и припадника КПЈ по питању новије власти. Комунисти су највише полагали пажње на уништавање старог апарата и кажњавање свих оних који су служили Италијанима. Затим су приступили стварању народне војске на читавој територији. Насупрот њима, официри су били за очување старог, предратног стања и нису се залагали за нови начин владања. То их је одвело у супротним правцима и већина официра је приступила покрету Драже Михаиловића на Равној Гори.



Извор