Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

Registracijom prihvatate pravila foruma.
ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 24. Nov 2017, 21:15:50
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
2 3 4
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Mudri srpski političari kroz istoriju  (Pročitano 12451 puta)
31. Jul 2005, 03:45:48
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Kako su to radili Pašić i Jovanović

Nikola Pašić (1845-1926) i Slobodan Jovanović (1869-1958) delovali su u srpskoj javnosti kao savremenici više od tri decenije. Pašić predstavlja vrh srpske politike, a Jovanović vrh društvene nauke. Susretali su se na političkom polju. U ovom radu ukazuje se na neka osnovna obeležja njihovog odnosa.

U dosadašnjoj naučnoj istoriografiji nije posvećena posebna pažnja odnosu Nikole Pašića i Slobodana Jovanovića. Saznanje da oni predstavljaju vrhove u srpskoj novovekovnoj istoriji - Pašić u politici, a Jovanović u društvenim naukama, uz činjenicu da su istovremeno delovali u javnosti više od tri decenije - upućuje na potrebu da se započne s istraživanjem njihovog odnosa.

Pašić - državnik i državotvorac, Jovanović - tvorac države, utemeljivačkog dela o teoriji države, po mišljenju stručnjaka, do danas neprevaziđenog u našoj državnopravnoj nauci. Pašić u političkoj hijerarhiji na vrhu - gotovo pola veka na čelu najuticajnije srpske političke stranke, predsednik parlamenta i vlade i nebrojeno puta ministar, Jovanović na vrhu naučne lestvice - kao dvadesetosmogodišnjak profesor Velike škole, potom najmlađi dekan Pravnog fakulteta, rektor Beogradskog univerziteta, dopisni i redovni član i predsednik Srpske kraljevske akademije.

I jedan i drugi presudno su uticali na stvaranje predstava o stvarnosti u kolektivnoj svesti srpskog naroda: Pašić kao najuticajniji političar - na predstave aktuelne i buduće stvarnosti, Jovanović kao najčitaniji istoričar - na predstave prošle stvarnosti. Pašić slušan i istraživan, Jovanović nesrazmerno više slušan i čitan nego istraživan u svom vremenu i vremenu posle njega.

Pašić se strasno bavio politikom, Jovanović se s ne manje strasti bavio posmatranjem i istraživanjem politike. Posle Pašićeva četiri neuspešna pokušaja sedamdesetih godina prošlog veka da uđe u nauku ostala je politika kao jedino polje njihovih dodira.

Stoga se prvenstveno mora ukazati na njihovo ideološko-političko pozicioniranje. Pašićev politički profil manje ili više utvrđen je u dosadašnjoj istoriografiji. Jovanovićev naučni profil, dakle u oblasti gde je njegova delatnost bila javna i dostupna, po mišljenju Milorada Ekmečića, "još nikom nije pošlo za rukom da tačno odredi", a politički profil tek je naslućen.

Pašić, sin zaječarskog pekara Petra Pašića, svoja prva saznanja o politici stiče tokom školovanja u Srbiji i Švajcarskoj, gde prihvata socijalističke ideje. Po povratku u Srbiju i ulasku u političku borbu postaje zastupnik ideja radikalizma.

Jovanović, sin uticajnog liberalnog intelektualca i političara Vladimira Jovanovića, već u porodici dobija čvrsto i široko uporište ličnog obrazovanja, nadograđujući ga tokom studija u Ženevi i Parizu. Od povratka u Srbiju, početkom devedesetih godina XIX veka, Jovanović nastoji da o seti stvori sliku nepristrasnog intelektualca udaljenog od svih političkih stranaka. Međutim, jedna politička stranka dalja mu je od ostalih - radikalna. O svom ranom antiradikalizmu ostavio je vidljivog traga.

U proleće 1892. godine Jovanović se našao u jednoj neformalnoj grupi mladih naprednjaka i liberala, okupljenoj oko Pavla Marinkovića, stalnog saradnika naprednjačkog "Videla. Grupa je pokušala da pokrene svoj list, ali bezuspešno. Možda je tek igra slučaja da Jovanović bude primljen na rad u Ministarstvo inostranih dela Kraljevine Srbije 20. avgusta 1892. godine, deset dana posle pada radikalske vlade Nikole Pašića, u kojoj je Pašić bio i predsednik i ministar inostranih dela i postavljanja vlade liberala Jovana Avakumovića, takođe i predsednika i ministra inostranih dela.

Međutim, igrom slučaja nije bio ovog puta uspešan pokušaj grupe oko Pavla Marinkovića da 1894. godine pokrene politički list "Red". Jovanović sarađuje na izdavanju "Reda" i u njemu objavljuje nekoliko književnih priloga. O političkoj orijentaciji lista zapisuje da im se zameralo da se ne vidi šta hoće, dok se jasno vidi šta neće i doslovno beleži" "Sumnje nije bilo o tome da smo protivnici radikala.

Ukoliko tadašnja javnost nije mogla sa sigurnošću da ustanovi političku orijentaciju ove grupe, odnosno njihovog lista, danas se može reći da se ona kretala u okvirima konzervativne ideologije, onakve kakvu je svojevremeno izložio britanski političar Dizraeli. U drugoj polovini XIX veka, kako objašnjava Jovanović, konzervativni državnici poput Dizraelija, Bizmarka i Napoleona III prihvatali su opšte pravo glasa kao datost koja sama po sebi nije dobra, ali je bilo rizično odbaciti je zbog njene popularnosti. Konzervativni državnici su se "nadali da će oni lično moći rukovati tim velikim masama koje je opšte pravo glasa uvodilo u javni život... i želeli da je drže u granicama umerenosti".

Tako, i zagrebački profesor Josip Štefinović smatra da su politička shvatanja Slobodana Jovanovića devedesetih godina XIX veka imala konzervativna obeležja. Istoričar Dušan Batković beleži: "Njegova (Jovanovićeva - prim. aut.) politička uverenja bila su najbliža aristokratskim gledištima britanskih konzervativaca s kraja XIX veka, koji su se u sistematskom osposobljavanju liberalnih načela o opštem pravu glasa i vladavini zasnovanoj na izborima zadobijene većine, oslanjali na teorijske postavke Edmunda Berka.

Slično Berku i Slobodan Jovanović je smatrao da tiranija mnoštva nije ništa drugo nego umnožena tiranija". U svome radu "O društvenom ugovoru", objavljenom 1895. godine, kritikujući Rusoovu teoriju o narodnom suverenitetu, delom prihvaćenu od srbijanskih radikala, zapisaće da je Ruso ovom teorijom "preneo apsolutizam".

U uvodnom predavanju iz državnog prava "Apsolutizam opet zato ostao apsolutizam", koje je održao i objavio 1897. godine pod naslovom "O suverenosti", naglasio je da je dokazano da "postoji isto tako despotizam naroda, kao i despotizam vladaoca".
Piše: Mr Nebojša Popović
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Smanjiti uticaj narodnih poslanika
Piše: Mr Nebojša Popović

Osmatrajući strukturu srbijanskog društva pred kraj XIX veka, Jovanović je uočavao postojanje tri osnovne grupe koje su, po njegovom sudu, uticale na politički život: činovništvo, seljaštvo i vojska. Pod činovništvom je podrazumevao inteligenciju s obzirom na okolnost da je, kako Jovanović tvrdi, "najveći i najbolji deo inteligencije" mlada nezavisna srpska država apsorbovala u svoj činovnički aparat. U svojoj studiji Vlada Aleksandra Obrenovića zaključuje da su činovnici toga doba "kakvi su da su bili, predstavljali mozak zemlje". Činovničkom redu pripadao je i Jovanović službujući u Ministarstvu inostranih dela u periodu od 1892. do 1897. godine. Seljačkom redu, koji je činio gotovo 90% tadašnje srbijanske populacije i predstavljao socijalnu osnovu radikalskog poltičkog pokreta i stranke, Jovanović je osporavao političku zrelost i spsobnost da izabere najspremnije narodne predstavnike.

"Poput Berka, Jovanović je, po svemu sudeći, i sam došao do zaključka da se politička sposobnost može odnegovati samo u gornjim slojevima.

Po uzorcima evropskih konzerativaca, ne osporavaju liberalno načelo opšteg prava glasa, Jovanović je tražio rešenja kojima bi se mogao ograničiti uticaj neposredno izabranih narodnih predstavnika, prvenstveno u domenu zakonodavne i ustavotvorne vlasti. U javnost je izašao s predlozima za uvođenje dvodomnog skupštinskog sistema i ukidanje ustanove Velike narodne skupštine.

Svoja viđenja predočio je u studijama O dvodomnom sistemu, objavljenoj 1899. godine i Velika narodna skupština, objavljenoj 1900. godine. Ove dve studije predstavljale su dosledan nastavak Jovanovićevih političkih shvatanja koje je izneo u prethodnim radovima O demokratiji (1889), O društvenom ugovoru (1895) i O suverenosti (1897).

U beogradskoj Narodnoj biblioteci sačuvan je primerak studije O dvodomnom sistemu, i to s posvetom "Njegovom Veličanstvu kralju Milanu ponizno podnosi pisac". U uvodnom delu posle kratkog istorijata dvodomnog sistema, Jovanović naznačjuje da su dvodomni sistem do tog doba prihvatile gotovo sve države, s izuzetkom dražva čiji primer nije merodavan - Bugarska, Grčka, Srbija i Luksemburg, zaključujući se njemu svojstvenim sarkazmom: "Apsurdno bi bilo predpostaviti da su tri balkanske države jednim srećnim slučajem jedine pogodile kakve ustanove priliče jednoj suverenoj državi, dok su se sve ostale prevarile. Teorijsko opravdanje za potrebu uvođenja dvodomnog sistema nalazio je u učenju Monteskejea o potrebi ograničavanja svake vlasti, a s time u vezi i zakonodavne.

Uočavajući da se zakonodavna vlast ne može ograničiti zakonom, jer ga sama donosi, da se ne može ograničiti drugim dvema vlastima - izvršnom i sudskom, a da se ponajmanje može ograničiti "Moralnim zaprekama", i Jovanović je smatrao da se ona može ograničiti tek sama sobom, tj. unutrašnjom podelom na dva tela koja će se uzajamno ograničavati - na Gornji i Donji dom.

Uz pozivanje na primere stranih dražva i teorijsko obrazloženje, Jovanović je potrebu za uvođenjem Gornjeg doma opravdavao i dotadašnjom praksom u radu srbijanskog Narodnog predstavništva. Oslanjajući se na svoja knjiška znanja, ali i na ličan uvid u rad Narodne skupštine, čija je zasedanja često i neposredno pratio sa skupštinske galerije, Jovanović je zastupao mišljenje da je potrebno usporavanje zakonodavne delatnosti, jer su po njegovoj proceni, pretresi bili sve kraći i površniji.

Ovakva praksa proisticala je, prema Jovanoviću, iz nekompetetnosti poslanika izabranih po opštem pravu grasa, kao i iz njihovog prevelikog broja: "Govornik se teško tu čuje, utisak mogu da proizvedu samo oni razlozi koji su vrlo velikom broju ljudi dostupni, a to su većinom opšta mesta, tekući sofizmi, često ni to, nego tek proste fraze... Što je najgore, tako velike skupštine imaju sve karakterne znake gomile. One nisu rukovođene razlozima, nego strastima, koje ne dopuštaju mnogo razmišljanja, a sasvim isključuju mirno i strpljivo ispitivanje. Još u svom studentskom radu O demokratiji prihvatio je tumačenja "da ljudi u gomili gube pamet, pa se približuju deci. Tako isto i masa nije u stanju da ladno sudi, ona je rob svojih strasti i slabosti... kod nje nema ni plana ni postojanstva".

U studiji O društvenom ugovoru opširnije je razmatrao psihologiju skupa, odnosno gomile, uočavajući da ljudi u skupu menjaju svoju prirodu i da je "gomila redovno u jednom stanju koje j hipnotističkom vrlo blisko... ona nije bog zna koliko svesna toga što radi. Što god radi, radi kao u nekom nastupu, iza koga opet pada u gotovo letargijsku pasivnost. Što nju rukovodi, to su utisci... Gomila neizbežno pada iz krajnosti u krajnost...", da bi na kraju zaključio: "Što važi za jednu gomilu, važi, bar, u glavnome, i za skupštinu...". Skupštine u tadašnjoj Kraljevini Srbiji bile su po svom većinskom sastavu radikalske.

Uticaj partijskog sistema na kvalitet odlučivanja u skupštinama Jovanović je ocenio kao negativan: "To što odluči jedna skupština u kojoj je važnije s kim će se glasati, nego kako će se glasati, ne sme se ostaviti nepregledano od jednog drugog tela". Drugo telo, po njemu, trebalo je da bude Gornji dom, odnosno Senat, koji bi po svom sastavu trebalo da bude kombinovan neposredno izabranim i od krune postavljenim članovima.

Ovako viđenje rada Narodne skupštine i izrečen Jovanovićev stav o potrebi uvođenja dvodomnog sistema bili su u neposrednoj opreci s višenjima i stavovima radikala Nikole Pašića. Za jedinstveno telo zakonodavne vlasti izjašnjavali su se u tim poslednjim decenijama XIX veka vodeći pravni teoretičari, članovi Glavnog odbora Narodne radikalne stranke, profesori Velike škole Gligorije Geršić i Milovan Milovanović.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Kastinski iznad interesa naroda

Već u prvoj godini stranački organizovanog rada srbijanskih radikala, 1881. u časopisu "Red", Geršić je u članku pod naslovom "Gornji dom" kritikovao sve prisutnije postavljanje zahteva u javnosti, pre svega pod uticajem evropskih primera, za uvođenje Gornjeg doma. Geršić je smatrao da "ustanova gornjeg doma nema nikakvoga korena u istorijskome toku i tradiciji našeg državnog života kako u srednjem veku, tako i u novije vreme posle ustanka". Osvrćući se na ovo mišljenje, Jovanović je zapisao "krizu".

Dok je Jovanović video Gornji dom kao stecište inteligencije, tj. ustanovu koja će korigovati brojčanu inferiornost iste u biračkoj masi, Geršić je smatrao da, "ma koliko da je inteligencija umno odmakla ispred mase, ipak, ona ne može imati zadatak ni pravo, da se kao nekakva umna aristokratija odvaja i uzdiže iznad ostalog naroda...". Osporavajući pravo inteligenciji da se odeljuje od ostalog naroda u nekakav zaseban dom i da "predstavlja neku zasebnu kastu", Geršić je zastupao mišljenje da "čim se ma koja društvena klasa ili grupa sklapa i organizuje kao odelita klasa, odmah se obrazuju i razvijaju po prirodi same stvari neki posebni kastinski interesi, koje ona počinje uzdizati nad narodnim interesima".

Smatrao je da zadatak inteligencije "u današnjem demokratskom društvu može biti samo taj, da usred samog naroda i s narodom zajedno radi na njegovom boljitku i unapređivanju". Jovanović je, nasuprot tome, smatrao da neposrednim radom u narodu inteligencija "koja se od većine razlikuje time što pametnije misli, i koju većina stoga vrlo često ne razume" teško može privući većinu biračkog tela.

Geršić je ukazivao na to da je jedan od osnovnih podsticaja za zahteve za uvođenje Gornjeg doma činilo iskustvo francuskog revolucionarnog konventa. Zagovornici Gornjeg doma videli su u njemu "Moderatora", odnosno organ koji usmerava i ograničava. Geršić je smatrao da Gornji dom, ma kakvom ogromnom materijalnom i umnom snagom bio "naoružan", ne može da zadrži i "umeri" narodnu snagu u vremenima burnih i presudnih reformi, ostavljajući, ipak, mogućnost da "aristokratski Gornji dom može imati snage i moći samo u aristokratski organizovanome i sklopljenome društvu". Srbijansko društvo svakako nije bilo "aristokratski organizovano i sklopljeno".

Priznajući da je u srbijanskom društvu "za poslednjih dvadeset godina... nastao neki rascep između inteligencije, s jedne, i mase radnog naroda, s druge strane", Geršić je pisao da je "među ostalim uzrocima tome nepoverenju i hladnoći narodne mase prema "gospodi" veoma mnogo doprinelo i krajnje bezobzirno, birokratsko, nevešto, ponekad upravo dahijsko ponašanje inteligencije... koja je u nas skoro sva koncentrisana u činovništvo. Smatrao je da država mudrost nalaže da taj rascep postepeno nestane i da put ka zbliženju inteligencije i naroda ne vodi putem "stvaranja nekog zasebnoga gornjega doma za te, "gospodske" inteligentne elemente".

Jovanović je na to odgovarao da se "fakat odvajanja činovnika od seljačke mase desio za vlade jednodomnog sistema" i da put njihovog pomirenja upravo vodi njihovim odvajanjem u zasebne skupštinske domove, jer bi "kod dve skupštine podjednako jake, činovnički predstavnici i seljački morali da se pogađaju, dok bi u jednoj skupštini predstavnici ovog reda koji je jače zastupljen bili u položaju da slabijoj strani svoje uslove diktuju". Dvodomni sistem bi, po njemu, uslovio politiku kompromisa, odnosno uzajamnih ustupaka, koja bi "zbližila dva reda učeći ih tolerantnosti".

Pitanjem dvodomnog sistema bavio se i Milovan Milovanović u dva svoja rada - "Naša ustavna reforma", objavljenom 1888. godine i "Jedan ili dva doma", pisanom 1899. ali objavljenom tek 1901. godine. Poput Geršića, i Milovanović je ukazivao da "u našoj zemlji nema nikakve tradicije koja bi opravdala ili bar objasnila stvaranje jedne takve ustanove". Osnovni kriterijum po kojem bi se trebalo opredeljivati o potrebi uvođenja Gornjeg doma, po njemu, nalazio se u pitanju "da li im u društvu naročitih klasa koje imaju želju da se u krilu Narodnog predstavništva organizuju za sebe".

Njegov odgovor bio je da je srpsko društvo "homogenije od sviju ostalih evropskih društava" i da "u njemu nema nijedne odelite klase koji bi iz ma kakvih uzroka mogla pretendovati na zasebiti deo u državnoj upravi": Sledstveno, smatrao je da srpsko narodno predstavništvo mora da bude jednodomno. Međutim, Milovanović je uvažavao potrebu da se što više predstavnika inteligencije nađe u jednodomnom zakonodavnom telu i izašao je s predlogom "da bi izborno pravo trebalo privremeno dati i izvesnim korporacijama, ali to samo onima koje ne stoje u neposrednoj zavisnosti od organa izvršne vlasti", pominjući pod ovakvim korporacijama "Kasacioni sud, Veliku Školu, Kraljevsku srpsku akademiju , Srpsko učeno društvo, Advokatsko udruženje i Lekarsko društvo". Dopuštao je da svaka od ovih ustanova može poslati u narodno predstavništvo po dva člana.

Prethodne stavove izneo je u pomenutoj brošuri Naše ustavne reforme, koja se pojavila pred donošenje Ustava iz 1888. godine. Tekst "Jedan ili dva doma" Milovanović je napisao aprila 1889. godine i trebalo je da se pojavi u junskoj svesci radikalskog "Dela", ali je izlazak broja onemogućilo vanredno stanje prouzrokovano Ivanjdanskim atentatom. Neposredan povod za nastanak ovog teksta bila je Jovanovićeva studija "O dvodomnom sistemu", koja je prvobitno bila objavljena u časopisu "Branič" početkom iste godine. Iako je Milovanović i tu dao prednost jednodomnom sistemu, on nije odbacio mogućnost uvođenja i Gornjeg doma: "Ja bih jedan dom pretpostavio dvama domovima, iako, međutim, ne nalazim da bi bila kakva nesreća i kad bi se dvodomni sistem s dobrom organizacijom pretežno izbornog Gornjeg doma usvojio".

Sudeći po njegovom stavu, pitanje o broju domova u zakonodavnom telu prešlo je iz kategorije čvrstih političkih opredeljenja u kategoriju pitanja o kojima se može voditi "politička trgovina", a što se upravo i dešavalo prilikom političkih dogovora o donošenju Ustava iz 1901. godine. Milovanović je priznao da podela na dva doma ima i svojih dobrih strana: "Specijalno, kad je reč o zakonodavnom poslu Narodnog predsedništva, ona je par ekselans jemstvo protivu prenagljenosti." Vredno je primetiti da Milovanović u ovom tekstu, koji je trebalo da bude odgovor na studiju Slobodana Jovanovića, nije se niti jednom rečenicom osvrnuo na Jovanovićeve negativne ocene rada srbijanske Narodne skupštine, niti ih je osporio.
Piše: Mr Nebojša Popović
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Dva mišljenja o shvatanju slobode
Piše: Mr Nebojša Popović

U osnovi neslaganja Jovanovićevog gledišta Geršića i Milovanovića bilo je neslaganje dve demokratske škole, liberalne i radikalne, koje su svoja izvorišta imale u XVIII veku u učenjima Monteskijea i Rusoa. Iako su obe škole imale isti cilj u ustanovljenju slobode, neslaganja su bila u sadržaju pojma slobode. Svaka je od njih slobodu shvatala na drugi način.

Za radikalnu školu prenosom suverene vlasti s vladaoca na narod "vlast prestaje biti tiranska, kad je ceo narod vrši". Za Jovanovića, sledbenika liberalne škole, primarno je bilo zakonsko ograničavanje svake vlasti, jer "interesi slobode iziskuju... da ni najviša vlast u državi ni, dakle, ona suverena, ne ostane bez zakonskih granica". U svojoj studiji "O društvenom ugovoru" izložio je kritici Rusoovu političku teoriju ocenjujući je kao nenaučnu i po svom predmetu i po svom izvođenju, a u vezi s pitanjem slobode zapisao je: "Sloboda ne iziskuje da svi vladamo, ona se zadovoljava time da oni koji vladaju ne osnivaju svoju vladu na sili, nego više na poverenju koje se u njima ima...

Ruso je prevideo da po slobodu nije glavno ko će vršiti vlast, nego dokle će se ona vršiti, koliki će joj biti obim...". Jovanović, koji svakako nije bio impresioniran dostignućem predstavljenim u opštem pravcu glasa i teorijom (a i praksom) narodnog suvereniteta, Rusoa je smatrao odgovornim, jer je mislio da je tvrdnjom da "svi smemo na vrhovnu vlast apsolutno jednaka prava polagati u svima, probudio ambiciju da do nje doteraju; tim načinom učinio da se svi članovi jednog istog društva kao suparnici smatraju, i podstrekao ih još na prepiranje oko vlasti i na kavgu...

On je, sasvim nesvesno po svoj prilici, postavio društvo u stanje jednog besprekidnog građanskog rata bez krvoprolića". I jedno od osnovnih načela koje je proisticalo iz učenja o narodnom suverenitetu, načelo vladavine brojčane većine, Jovanović je smatrao "čudnovatim" i ukazivao je na to da se "glasovi samo u tom slučaju mogu brojati, ako svi istu vrednost imaju, ako budu bar približno jednake sposobnosti izražavali... Tačnost jednog mišljenja nikad se ne meri po broju onih koji ga dele. Naprotiv, što je više njih koji ga dele, sve je manje tih koji ga samostalno ispituju, koji o njemu zbiljski razmišljaju... Što je opštije jedno mišljenje, sve više ima izgleda da bude jedna predrasuda... Prema tome u brojne većine nema nikakve druge nadmoćnosti nego samo fizičke... prosta sila".

I dok se 1899. godine izjasnio za uvođenje nove ustanove u ustavnopravni poredak Kraljevine Srbije - Gornji dom, sledeće, 1900. godine Jovanović se izjasnio za ukidanje ustanove Velike narodne skupštine u istoimenoj studiji. Velika narodna skupština ustanovljena je u Srbiji Zakonom o narodnoj skupštini, 1861. godine, kojim se njen delokrug rada ograničavao na pitanje prestola. Uvođenjem u Ustav iz 1869. godine i Ustav iz 1888. godine dodeljena joj je i ustavotvorna vlast. S obzirom na to da je za njen sastav bio predviđen višestruko veći broj poslanika nego za običnu skupštinu, za toliko je, ukoliko se to kvantitativno može izraziti, mišljenje Slobodana Jovanovića o njoj bilo nepovoljnije u odnosu na mišljenje o običnoj narodnoj skupštini:

"Što je skup širi, sve se većma približuje gomili - znači sve je manje sposoban za većanje". Veliku narodnu skupštinu koja je usvojila Ustav 1888. godine činilo je skoro 600 poslanika, od kojih su gotovo 500 bili radikalski. Njen sastav bio je utoliko nekompetentniji što za sastav Velike narodne skupštine nisu važili, kao za običnu narodnu skupštinu, ustavni propisi o obaveznom broju tzv. vladinih poslanika - po Ustavu iz 1869. godine, odnosno tzv. kvalifikovanih poslanika - po Ustavu iz 1888. godine.

Svi poslanici Velike narodne skupštine birani su na neposrednim opštim izborima . Stoga se, po Jovanoviću, u oba ova ustavna perioda Velika narodna skupština pokazala, pre svega, rđavo sastavljena: "Držalo se i danas se drži, da seljački element, koji tu preovlađuje, ne daje nikakva jemstva za dobru izradu zakona... kako da budu novi zakoni, on je krajnje neuk da kaže". Predlozi iznošeni u ovoj skupštini, po Jovanoviću, "svedoče o površnosti političkog obrazovanja u onih koji su ih podneli".

Po njegovom mišljenju, oba sastava Velike narodne skupštine nisu se pokazala kadra da sastave bolji predlog ustava nego vlada, a Velika narodna skupština se "nije pokazala kadra ni da o ustavu ljudski debatuje... One besede koje su u našim Velikim skupštinama govore mogle su, bez ikakve štete za potomstvo, izostati". Kao i u slučaju dvodomnog sistema i ovde je napravio uporedni pregled, utvrdivši da ustanova Velike narodne skupštine postoji još samo u dve monarhije - Bugarskoj i Grčkoj i dve republike - Paragvaju i Salvadoru, uz očekivani komentar: "Da naš sistem odista valja, ne bismo mi uživali njegove blagodeti u takvom društvu kao što su Bugarska, Paragvaj i Salvador". Izjasnivši se za ukidanje ove ustanove, Jovanović je izneo mišljenje da je za vršenje ustavotvorne vlasti dovoljno da s krunom sadejstvuje obična Narodna skupština.

Radikali su se još u svom ustavnom nacrtu iz 1883. godine izričito izjasnili za potrebu postojanja Velike narodne skupštine. Ovim ustavnim nacrtom, koji je za osnovno načelo organizacije vlasti usvojio narodni suverenitet, Velika narodna skupština predviđena je kao suverena ustavotvorna vlast i uopšte najviša vlast u državi, koja bi se bez ičijeg poziva sastajala svakih sedam godina. Dakle, učešće Krune, za koje se Jovanović izjašnjavao bilo je, po ovom radikalskom nacrtu, isključeno.

U poslednjem ustavu, koji je Srbiji podario poslednji Obrenović, 1901. godine, u ustavnim rešenjima našle su mesto i Jovanovićeve zamisli. U ustavnopravni poredak uvedena je ustanova gornjeg doma - Senat, kombinovano sastavljen od krune postavljenih (30) i na izborima izabranih (18) senatora. Ustanova Velike narodne skupštine bila je ukinuta.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Nepovoljno mišljenje o Nikoli Pašiću
Slobodan Jovanović je dao o njemu sliku teško prihvatljivu za veći deo srpske javnosti
Piše: Mr Nebojša Popović

Izvesno je da je Jovanović dvema pomenutim studijama iz 1899. i 1900. godine i autoritetom jednog od najpoznatijih stručnjaka za ustavnu materiju uticao na to da njegova viđenja nađu mesto u Ustavu iz 1901. godine. Obe studije autor je adresirao na dvor. Na Jovanovićev uticaj usmerava i činjenica da je ispred naprednjačkog dela radikalno-naprednjačke vlade na izradi ustavnog nacrta bio angažovan Pavle Marinković, Jovanovićev intimus iz školskih i politički istomišljenik iz činovničkih dana.

Nepovoljnu sliku koju je imao o ustanovama s radikalskom većinom Jovanoviće je imao i o njihovom stranačkom vođi Nikoli Pašiću. U studiji o vladi Milana Obrenovića, pisanoj za Pašićevog života, Jovanović je dao o njemu sliku teško prihvatljivu za veći deo srpske javnosti, u kojoj je Pašić uživao veliku podršku.

Predstavljajući političku delatnost radikalskih poslanika, među kojima je bio i Pašić, u vremenu pre njihovog formalnog stranačkog organizovanja, Jovanović je dao ocenu da su se njihovi skupštinski istupi kretali u okvirima seljačke demagogije Adama Bogosavljevića. I kad Jovanović priznaje radikalima istorijsku zaslugu da su prvi organizovali seljačku masu u modernu političku stranku, on za to najviše zasluga pripisuje Peri Torodoroviću, a ne Nikoli Pašiću.

Opisujući događaje s početka 1881. godine u vezi s tadašnjom radikalsko-naprednjačkom saradnjom i aktivnostima Nikole Pašića vezanim za potpisivanje stranačkog programa, Jovanović nalazi da je Pašić „predložio jedno od onih rešenja koji su ga docnije učinili tako zabavnom ličnošću u našem političkom životu". Ipak, u prikazu držanja Pašića u toku Timočke bune Jovanović daje ocenu, koja se nije slagala s ocenom tadašnjih Pašićevih političkih protivnika da je on pobegao iz Srbije u strahu od represija. Jovanović iznosi mišljenje da se Pašić okolnim putem uputio ka području Istočne Srbije da bi se pridružio pobunjenicima.

Za razumevanje načina na koji je Jovanović tumačio Pašićevu političku delatnost karakteristična je jedna studija slučaja koju je izveo na problemu Pašićevog držanja pred početak srpsko-bugarskog rata septembra 1885. godine, kada je Pašić boravio kao emigrant u Bugaskoj. Jovanović navodi da za rasvetljavanje ovog problema postoje svega tri dokumenta koja potiču od samog Pašića: prvi, proglas od 15. septembra kojim Pašić poziva srpski narod na bunu; drugi, pismo Pašića od 17. septembra bugarskom političaru Suknarovu od koga traži hitnu pomoć u oružju za podizanje bune u Srbiji, „dok Srbija nije upala u Staru Srbiju i Makedoniju"; treći, Pašićevo pismo kralju Milanu od 18. septembra, u kojem kralja savetuje da iskoristi trenutnu političku situaciju (Plovdivski prevrat) i Kraljevini Srbiji prisajedini Staru Srbiju i Makedoniju. Na osnovu ovakvog sadržaja dokumenta, Jovanović zapisuje da kad je Pašić u pitanju analizira i zaključivanje na osnovu dokumenata nisu mogući, jer „kod njega reči nisu značile skoro ništa; rad i stvarni rezultati bili su glavno".

Jovanović je Pašiću osporio sposobnost da vodi konstruktivnu politiku. Označivši kao glavno delo konstruktivne politike srbijanskih radikala Ustav iz 1888. godine, naglasio je da „u izradi tog Ustava Pašić nije imao nikakva učešća".

Nesumnjiva netrpeljivost prema Pašiću uslovila je da Jovanović u okviru naučne studije iznese i neke ocene koje se ne uklapaju u predstavu o Jovanoviću kao intelektualcu najvišeg ranga. Navodeći da je Narodna radikalna stranka posle svih progona u toku 80-ih godina prošlog veka na izborima održanim 1889. i 1890. godine osvajala oko 80% biračkih glasova, on zaključuje da se „takva ogromna stranka mogla održavati na vlasti... i s vođstvom koje nije bilo vrlo smišljeno". Pašić je tada, po povratku iz emigracije, bio neosporni vođa Radikalne stranke, a od 1891. godine bio je i predsednik Vlade.

Devedesetih godina prošlog veka, kada, posle završenih studija Jovanović započinje svoju javnu delatnost, i kada se, kao što je već govoreno, između ostalog, zalaže za uvođenje dvodomnog sistema u okviru za onodavne vlasti, i Nikola Pašić, poput radikalskih teoretičara Gligorija Geršića i Milovana Milovanovića, izjašnjava se protiv ovakvog ustavnog rešenja. Činjenica da će se Nikola Pašić naći uz radikalsko-naprednjačku Vladu koja je podržala Ustav iz 1901. godine, s rešenjima za koja se zalagao i Slobodan Jovanović, neće doprineti njihovom približavanju.

Te 1901. godine Jovanović je bio jedan od sedam osnivača časopisa „Srpski književni glasnik" („SKG"), među kojim su bili i Ljuba Stojanović i Jaša Prodanović, prvaci samostalnih radikala, koji su se u tom vremenu politički razišli s tzv. starim radikalima Nikole Pašića. Jedan od stalnih saradnika „SKG"-a bio je i pisac Radoje Domanović, koji je te 1901. godine, mada u jednom drugom časopisu, objavio svoga „Vođu". Jovanović nije odoleo da u svojoj istorijskoj studiji o vladi Aleksandra Obrenovića ne da i prikaz ove satire, podsećajući da je Domanović nju posvetio liku Nikole Pašića: „Čitav narod pošao je za jednim ćutljivim čovekom, koji se činio neobično mudar, jer je sve nešto gledao preda se. Tek pošto su se, idući za njime kroz trnjak i preko jaruga, dobro izlomili i izubijali, ljudi su doznali da je njihov vođa slep, i to od rođenja".

Prikazujući u studiji o poslednjem Obrenoviću tadašnje političke vođe Jovanović o Pašiću rezimira: „... bio je poznat i ozloglašen kao strančar, demagog i zaverenik. Ni vrlo rečit ni vrlo pismen, on je imao jedan naročit način da vodi ljude migom i šapatom; njegov uticaj na masu toliko je ličio na uticaj jednog vrača i čudotvorca da su neki tumačili njegovu popularnost trenutnom zaslepljenošću i ludilom naroda".
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Pašić nemački, Jovanović francuski đak
Beč je nastojao da Srbiju odbije od Makedonije onako kao što ju je odbio od Bosne i Hercegovine

Jovanović nije sporio da je deo srbijanske inteligencije prišao radikalima, ali je isticao duhovnu superiornost naprednjačkih i liberalnih intelektualaca. Duhovna superiornost, po njemu, bila je posledica činjenice da su radikalski intelektualci bili, po pravilu, nemački, a naprednjački i liberalski francuski đaci.

Jovanović, takođe, nije sporio da su oni koji su se školovali u Nemačkoj, Austro-Ugarskoj ili nemačkom delu Švajcarske stekli isto tako dobru stručnu osposobljenost poput onih školovanih u Francuskoj ili francuskom delu Švajcarske, ali je smatrao da su ovi potonji „tek u Parizu osetili dublje i prisnije Zapad i preobraćali bi se od Balkanaca u Evropljane".

Nemački đaci sticali su svoje političko obrazovanje iz spisa nemačkih i ruskih socijalista, po čijim su shvatanjima materijalne potrebe mase bile preče i važnije od duhovnih potreba pojedinaca, te stoga, kako beleži Jovanović, „o značaju zapadne kulture za duhovni život pojedinaca nisu razbirali". Pašić je bio nemački, a Jovanović francuski đak.

Na kraju ovog prikaza obrenovićevskog perioda vredno je pomenuti da je Jovanović u istorijsku zaslugu radikalima pribrojao i to što su od srpskih seljaka prema srpskoj državi nije previše razlikovao od nekadašnjeg njegovog odnosa prema turskoj državi. Po dolasku radikala, prema Jovanovićevoj oceni, birokratski sistem nije bio promenjen, ali mu se promenio gospodar - „umesto da njime rukuju činovnička gospoda, njime je rukovala jedna narodna stranka".

S obzirom na to da se tada u izboru činovnika uspostavio kriterijum stranačke pripadnosti, Jovanović uočava da se u srpskom političkom razvoju tada uspostavilo i jedno novo načelo - načelo stranačke države.

Posle majskog prevrata 1903. godine, po mišljenju Slobodana Jovanovića, Nikola Pašić se „od partijskog borca... pretvorio u nacionalnog borca". I Pašićev i Jovanovićev pogled na nacionalno pitanje bio je upravljen ka jugu.

U jednom pismu partijskom saborcu Kosti Taušanoviću, upućenom mu još 1887. godine, Pašić je izložio svoje viđenje buduće srpske nacionalne borbe. Nacionalno oslobođenje trebalo je ostvariti kroz dve etape, uslovljene međunarodnim okolnostima:"...

Bosnu i Hercegovinu, kao i ostale srpske zemlje u Austro-Ugarskoj, ne možemo vratiti sami, bez pomoći Rusije, ali Makedoniju možemo spasiti za Srbiju bez ratnog sadejstva Rusije". U prvoj etapi, dakle, trebalo je osloboditi srpske zemlje u Turskoj, uz moguću saradnju s Bugarskom i Crnom Gorom.

U periodu 1892-1897. godine, kada je službovao u Ministarstvu inostranih dela Kraljevine Srbije, Slobodan Jovanović bavio se neposrednim nacionalno-političkim radom. Po povratku iz Carigrada, gde je u našem diplomatskom predstavništvu radio kao ataše za štampu, unapređen je u „sekretara ń klase" i postavljen je za šefa Prosvetno-političkog odeljenja, popularno nazvanog „Propaganda".

Potom je postavljen i za sekretara „Makedonskog prosvetnog odbora". Ovaj savetodavni odbor, obrazovan još 1890. godine, bavio se utvrđivanjem srpske prosvetno-crkvene politike za krajeve preko turske granice. Predsednik Makedonskog prosvetnog odbora bio je arhimandrit Nićifor Dučić, a članovi su bili Ljubomir Kovačević, Panta Srećković i Stojan Novaković.

Jovanovićev delokrug rada nije se završavao vođenjem zapisnika na sednicama Makedonskog odbora, već je i putovao po Makedoniji po nalogu ministra. Posle jednog dužeg putovanja i obilaska srpskih krajeva u Makedoniji, u leto 1894. godine, podneo je opširan i iscrpan izveštaj.

Izuzev kabinetskog i terenskog rada u Ministarstvu inostranih dela, Jovanović je sarađivao u listovima koji su vršili otvorenu propagandu radi ostvarenja srpskih nacionalnih pretenzija u srpskim krajevima Turskog carstva. U jednom takvom listu - „Uskoku", koji je od 1895. godine izlazio u Beogradu, objavio je nekoliko članaka o srpskom školskom pitanju u Makedoniji.

I u deceniji koja je prethodila Prvom svetskom ratu i Pašić i Jovanović zadržali su „južnu orijentaciju". Po Jovanovićevoj oceni, i sukob između Austro-Ugarske i Srbije, koji se otvorio posle promene srpske dinastije 1903. godine, „nije imao za polaznu tačku ni bosansko, ni jugoslovensko, ni makedonsko pitanje".

Beč je nastojao da Srbiju odbije od Makedonije onako kao što ju je odbio od Bosne i Hercegovine na Berlinskom kongresu i „celo se pitanje sastojalo u tome, da li će Austrija Srbiju odseći od Makedonije, ili Srbija Austriju". Austro-srpski sukob se posle decenije borbe završio uspešno po Srbiju, ali, po Jovanovićevom mišljenju, bez zasluge Nikole Pašića, koji je u toku te decenije bio više od osam godina na položaju predsednika vlade, jer Pašić „nije bio taj koji je pokretao događaje, i ništa ne bi bilo dalje od istorijske istine, nego pretpostaviti da je austro-srpski sukob bio plod njegove smišljene aktivnosti".
Piše: Mr Nebojša Popović
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Diplomata, a ne narodni guslar
Slobodan Jovanović priznaje da su i Pašićevi i Milovenovićevi planovi "bili razduvani"

Većinu zasluga za uspeh Srbije u ovom predratnom sukobu s Austro-Ugarskom Jovanović je pripisao Milovanu Milovanoviću, srpskom ministru inostranih dela od leta 1908. do leta 1912. godine. Jovanović i Milovanović bili su povezani pravnom strukom i ličnim vezama ostvarenim u vreme zajedničkog rada u Ministarstvu inostranih dela, gde je Milovanović bio jedno vreme pretpostavljen Jovanoviću. Uz to, povezivalo ih je slično socijalno poreklo, a i činjenica da je Milovanović bio jedan od retkih francuskih đaka među radikalskim intelektualcima.

U nizu svojih redova u kojima je prikazao spoljnu i nacionalnu politiku Srbije u doba Aneksione krize, Jovanović je dao prednost Milovanovićevoj koncepciji rešavanja spora s Austro-Ugarskom nad Pašićevom. Jovanovićeva polazna postavka u razmatranju pitanja aneksione krize bila je da, bez obzira kakvu politiku vodila Srbija, "nije moglo biti ni pomena o kakvoj dobiti, nego samo o tome da se prođe sa što manje štete".

Milovanovićeva koncepcija da se pred Beč izađe sa zahtevom za teritorijalnim naknadama dobijanjem izlaza za Srbiju na Jadransko more u zamenu za priznavanje aneksije Bosne i Hercegovine našla se nasuprot Pašićevog ratobornog stava i stava da, ako Srbija nije u stanju da spreči aneksiju, bar ne bi trebalo da je prizna. Pašićeva koncepcija prilagodila se huku vremena najveće srpske nacionalne egzaltacije, dok je Milovanovićeva naišla na otpor i odbacivanje u srpskoj javnosti. Jovanović zapisuje: "To nije bilo ni prvi ni poslednji put da je našem Ministru spoljašnjih poslova zamerano što je Velikim Silama govorio kao diplomat, a ne kao narodni guslar".

Jovanović priznaje da su i Pašićevi i Milovanovićevi planovi "bili razduvani", ali daje i ocenu da je Milovanovićeva politika bila delotvornija: "Milovanović nije uspeo sprečiti aneksiju, nije uspeo dobiti ni naknade; ali je u nečemu ipak uspeo. Onda kad je Austrija mislila da aneksijom konačno zatvara Bosansko pitanje, Milovanović je otvorio Srpsko pitanje, koje je u drugom obliku bilo opet Bosansko pitanje". Milovanović je, naime, postavio problem pred evropske sile tako što je ukazao na to da Austro-Ugarska aneksijom Bosne i Hercegovine ugrožava državnu nezavisnost Srbije zagarantovanu odlukama Berlinskog kongresa. Jovanović je tokom Aneksione krize održavao lične kontakte s Milovanovićem.

U kojoj meri je i lično bio impresioniran Milovanovićevom spoljnom politikom svedoči i podatak da je, zajedno s Dragoljubom Dražom Pavlovićem i Miloradom Draškovićem, potpisao predlog da se Milovanoviću "zbog zasluga za održanje evropskog mira dosudi Nobelova nagrada". Ocenu da je Milovanovićev spoljna politika bila smišljenija i produktivnija od one za koju se javno zalagao Pašić Jovanović je ponovio u mnogim svojim radovima. Međutim, Jovanovićevo mišljenje je i da je "Pašić u osnovi morao odobravati Milovanovićevu politiku... inače bi ga oborio s vlasti", jer je kao vođa najjače parlamentarne stranke imao dovoljno političke moći da to i učini.

Posle privremene političke pasivizacije, u godinama posle Ivanjdanskog atentata, Pašić se u periodu 1903-1914. godine učvrstio na poziciji lidera najjače parlamentarne stranke i bio je u nekoliko navrata na ministarskim položajima i položaju predsednika vlade. U istom vremenu Jovanović je nastavio s usponom u svojoj profesorskoj i naučnoj karijeri, našavši se u više mandata na mestu dekana Pravnog fakulteta, a školske 1913/14. godine i na mestu rektora Beogradskog univerziteta. Ni u ovo "zlatno doba" parlamentarizma, kako se najčešće označava u istoriografiji, Jovanović se nije formalno priključio niti jednoj političkoj stranci.

U javnosti je delovao uglavnom preko dva časopisa - "Srpskog književnog glasnika" i "Arhiva za pravne i društvene nauke". "SKG" je nastojao da zadrži nestranačko obeležje i pored činjenice da su na njegovu uređivačku politiku ostvarivali veliki uticaj prvaci i samostalnih radikala Ljuba Stojanović, Jaša Prodanović i Jovan Skerlić. Najbližu veru s aktuelnom politikom Jovanović je ostvarivao svojom Parlamentarnom hronikom, koju je od 1907. godine vodio u "Arhivu".

U Hronici se bavio pravno-tehničkim tumačenjima pojedinih ustavnih i zakonskih propisa u vezi s radom srpskog parlamenta, zadržavajući se u granicama stručne kritike i političke neutralnosti. Jedan od istraživača tadašnjeg parlamentarnog života beleži da su "srpski parlamentarci... čitali Jovanovićevu Hroniku", isto kao i njegov udžbenik "Ustavno pravo", i u dugim raspravama o parlamentarnoj formi i proceduri često su, s manje ili više razumevanja, Jovanovićevim mišljenjem argumentovali sopstvene stavove". Stoga, isti istraživač zaključuje da je Parlamentarna hronika "imala svojevrsnu prosvetiteljsku ulogu u zemlji bez parlamentarno-demokratskih tradicija i nerazvijene političke kulture".

Nesumnjivu prosvetiteljsku ulogu Jovanović je ostvarivao među studentima beogradskog Pravnog fakulteta. Studentima je namenio i svoje možda najznamenitije delo - Osnovi pravne teorije o državi. Prvo izdanje te knjige pojavilo se 1906. godine, a u drugom dopunjenom izdanju, objavljenom početkom 1914. godine, našao se i poseban odeljak, naslovljen Političke stranke. Razmatrajući mesto i ulogu političkih stranaka u modernoj državi i društvu u ovom odeljku zapisao je i sledeće redove:

"Političke stranke u modernoj demokratiji objašnjavaju se tom potrebom za organizovanjem javnog mnjenja. One imaju za cilj da prikupe i disciplinuju ljude istog mišljenja. One imaju za cilj da nađu ono mišljenje, onu formulu, onu frazu koja će učiniti utisak na onu kolebljivu masu koja nema svog mišljenja i čeka od drugog direktivu...

... glavna snaga savremenih stranaka leži u njihovoj organizaciji. Jedna dobro organizovana stranka može uspevati i sa ljudima osrednje sposobnosti. Iz tog razloga savremene stranke odbacuju ljude od lične vrednosti kao nepotrebne; one dejstvuju s vrlo malim potroškom lične inteligencije, dejstvuju kao mašine...
Piše: Mr Nebojša Popović
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Stranke oko sebe šire korupciju
Piše: Mr Nebojša Popović

Ukoliko stranačka organizacija postaje važnija od svega drugoga, utoliko je sve veća opasnost da stranke ostanu bez uverenja i načela. Uverenja i načela ne može dati nikakva organizacija; ona su plod lične svesti i savesti. U nedostatku uverenja i načela, stranka teži uspehu radi uspeha; ona gleda da pošto-poto dođe do vlasti, i da je što duže zadrži u svojim rukama. Stranka postaje društvo za eksploatisanje vlasti i kao sve grupe koje su rukovođene egoističkim pobudama, širi oko sebe korupciju."

Razmatrajući naročite "mahne" savremenih stranaka, prvo mesto dodelio je prikazu njihovih vođa:

"Savremene stranke ne izbacuju na površinu velike državnike, nego velike partijske organizatore, velike demagoge i agitatore, velike parlamentarne govornike. Savremenim strankama glavna je briga da pobede u izbornim i parlamentarnim borbama; one se kupe oko ljudi koji su u stanju da se u tim borbama odlikuju; da li će oni uz to umeti i državne poslove da vode, stvar je od sporednog značaja za njihove stranke. Od partijskih vođa ne traži se da umeju misliti, nego da umeju govoriti; ne traži se tačna svest o državnim interesima, nego samo veština da svoju stranku dovedu do uspeha. Postavljajući na vladu svoje vođe, savremene stranke ne poveravaju državnu upravu ljudima koji bi za nju bili najsposobniji."

Nesumnjivo je da su antiradikalizam i lična i politička netrpeljivost Jovanovića prema Pašiću umnogome uslovili ovakav negativan i do kraja ogoljen prikaz savremenih političkih stranaka i njihovih vođa. U Srbiji 1914. godine, kada su se pojavili ovi redovi, simbol stranke bila je Radikalna stranka, a simbol stranačkog vođe - Nikola Pašić.

Radikali su se i osetili prvoprozvani da javno reaguju na ovakvo pisanje u jednom univerzitetskom udžbeniku, koji je svakako mogao da utiče na određivanje tadašnjih studenata prema političkim strankama. Za reakciju je bio zadužen profesor Pravnog fakulteta i radikalski prvak Lazar Marković. U radikalskom "Delu" on je objavio prikaz Jovanovićeve knjige, nesrazmerno mnogo prostora posvetivši odeljku o političkim strankama.

Marković je Jovanovićevu sliku o političkim strankama ocenio kao subjektivnu, naglašavajući da je Jovanović "posmatrao stranke više spolja i zato je njegov sud onako oštar ispao, ma da nije sasvim netačan". Ovom poslednjom rečenicom Marković nas je ostavio u nedoumici šta je smatrao netačnim, ali nas je Jovanović upoznao s nesumnjivim sopstvenim uverenjem da Pašić kao lider savremene stranke nema svest o državnim interesima i time mu je oduzeo atribut državnika.

Jovanovićeva antiradikalna politička pozicija i nepovoljno mišljenje o njihovom vođi očigledno nisu sprečili Nikolu Pašića da pred kraj leta 1914. godine poveri ostvarenju programa južnoslovenskog ujedinjenja. Lične simpatije i antipatije nisu kod Pašića zauzimale bitno mesto u političkom odlučivanju. Preko Ministarstva inostranih dela i njegovog zamenika Jovana Jovnovića Pižona bila je angažovana grupa srpskih naučanika, u kojoj su se, uz Slobodana Jovanovića, našli i Jovan Cvijić, Aleksandar Belić, Stanoje Stanojević i drugi. Slobodan Jovanović se tada nalazio na mestu šefa Ratnog pres biroa pri Vrhovnoj komandi, na dužnosti koju je obavljao i tokom balkanskih ratova.

Zauzetost ovom dužnošću svakako je uticala da Slobodan Jovanović ne prihvati posao na izradi političkog dela razrade južnoslovenskog ujedinjenja, ali ne presudno. Veći uticaj na ovo odbijanje su svakako njegova lična viđenja celishodnosti južnoslovenskog ujedinjenja, koja su formirana u predratnim decenijama.

Vizije južnoslovenskog ujedinjenja nisu nalazile mesta u njegovim predratnim radovima i u njegovoj delatnosti. Kako je već rečeno, predmet njegovog interesovanja bio je južni pravac ekspanzije srpske države. I u radovima u kojima će se baviti srpskim nacionalnim pitanjem, posle službovanja u Ministarstvu inostranih dela, gotovo jedina oblast Jovanovićevog interesovanja bila je Makedonija. Izgleda da je svoj stav po pitanju južnoslovenskog ujedinjenja odredio još 1901. godine u završnoj reči studije Spoljašnja politika Srbije u DžIDž veku, gde je zapisao: "Ujedinjenje srpskog naroda predstavlja, može biti, komplikovaniji problem nego ujedinjenje ma kog drugog naroda. Srbi su podeljeni na dve države, a na tri vere; neoslobođene njihove zemlje nalaze se nešto pod Austrijom, a nešto pod Turskom; oslobađajući one prve, imaćemo, između ostalog, da računamo s hrvatskim separatizmom i s crnogorskim partikularizmom, oslobađavajući one druge, imaćemo da računamo sa šovinizmom bugarskim i sa megalomanijom grčkom... Valja nam dakle imati na umu da nas u XX veku čekaju isto tako veliki, ako ne još i veći, napori kao i u XIX veku".

Jovanović je ovu studiju objavio 1901. na stranicama te godine pokrenutog časopisa "SKG"-a, koji će ubrzo postati najčitaniji časopis u srpskoj publici i van granica Kraljevine. "SKG" u deceniji pred Prvi svetski rat ispratio je detaljno sve jugoslovenske manifestacije i učestalo se bavio razmatranjem pitanja južnoslovenskog ujedinjenja, posebno u godinama kada je na njegovu uređivačku politiku imao najveći uticaj Skerlić. Ispod niza tekstova osnivača, urerdnika i saradnika ovog časopisa, koji su se bavili jugoslovenskim pitanjem nije se našao i potpis Slobodana Jovanovića.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Beč je pratio svaki Pašićev korak
Svaka njegova izgovorena reč pomno se proučavala

U tom vremenu, međutim, ni Nikola Pašić se nije pojavljivao u javnosti sa svojim stavovima o jugoslovenskom ujedinjenju. Đorđe Stanković piše da je "manifestacije jugoslovesnkgo karaktera materijalno pomagala srpska vlada preko resornih minsitara, što sigruno nije moglo da se ostvari bez znanja i odobrenja njenog predsednika". Isti pisac zaključuje da: "Pašić nije želeo da lično ostavlja suviše prepoznatljive tragove u tim manifestacijama... jer je dobro znao da Beč prati svaki njegov korak i osluškuje svaku njegovu reč...".

Iz tih razloga i njegovi susreti s političarima iz Hazburške monarhije, poput onog iz marta 1905. godine sa Supilom, bili su tajni, kao što je i misija Lazara Markovića u Zagrebu februara 1914. godine bila tajna. Svakako je ova opreznost prema Beču uticala na to da se tek juna 1913. godine bila tajna. Svakako je ova opreznost prema Beču uticala na to da se tek juna 1913. godine prvi put u okviru Radikalne stranke postavilo na dnevni red jugoslovensko pitanje. Na sednici njenog Poslaničkog kluba postavljeni su kao novi nacionalni zadaci Srbije rešavanje pitanja Srba i Hrvata u okviru Habzburške monarhije i problem Bosne i Hercegovine, ali ta pitanja nije postavio na dnevni red Pašić, već njegov partijski saborac Lazar Paču.

Međutim, drugog dana po izbijanju srpsko-austrijskog ratnog sukoba, 29. jula 1914. godine, Pašić je izneo viziju granica buduće države na liniji Klagenfurt-Marburg-Segedin i do kraja 1914. godine učinio je dosta napora da se razradi problem jugoslovenskog ujedinjenja - od pomenutog angažovanja srpskih naučnika, preko inicijative za osnivanje Jugoslovenskog odbora, do Deklaracije Narodne skupštine Srbije od 7. decembra 1914. godien.

Jovanoviću su u prvoj ratnoj godini izgleda bila bliža viđenja koja su se razmatrala u njegovom neposrednom okruženju - među oficirima pri Vrhovnoj komandi. On je, po sopstvenim rečima, dosta vremena provodio u razgovorima sa šefom vojne obaveštajne službe Apisom i ruskim vojnim atašeom Artamonovim. Po izveštajima koje je srpksoj vladi upućivao njen predstavnik pri Vrhovnoj komandi Tihomir Popović, ovim krugovima najbliže je bilo isključivo srpsko ujedinjenje u granicama koje bi, uz postojeće srpske države - Srbiju i Crnu Goru, obuhvatile srpske zemlje u Bosni i Hercegovini, Dalmaciji i uopšte u Habzburškoj monarhiji i Makedoniju. Jovanović svedoči da su srpski oficir smatrali "da je za nas glavno dobiti Bosnu, i nema te žrtve, koju mi ne bismo bili kadri podneti rdi Bosne, pa čak da bi smo u krajnjem slučaju bili gotovi žrtvovati i Makedoniju".

Dosledan svom predratnom uverenju u nacionalnoj politici, ocenjuje da su srpski oficiri u zabludi i "zato bi im trebao reći... ako bismo imali d abiramo između Bosne i Makedonije, pretpostaviti Makedonije, pretpostaviti Makedoniju, a ne Bosnu".

Posle vojne katastrofe krajem 1915. godine, u uslovima opšte rezignacije koja je vladala na Krfu gde se početkom 1916. godine sklonilo sve što je ostalo od nekadašnje srpske države, prvi put Slobodan Jovanović našao se u poziciji aktivnog političkog protivnika i učesnika u političkoj kombinaciji usmerenoj ka uklanjanju Nikole Pašića i njegove vlade. U političkoj akciji učestvovali su stari Jovanovićevi poznanici i prijatelji: predratni novinar i izdavač lista "Štampa" Svetolik Jakšić, zastupnik ministra inostranih dela Jovan Jovanović Pižon, regentov sekretar Dragomir Janković, diplomata Boško Čolak - Antić i drugi.

Svedočanstvo koje se najčešće koristi u rasvetljavanju ove političke akcije je pismo koje je Svetolik Jakšić uputio s Krfa marta 1916. godine svom bratu Grguru. U pismu Svetolik obaveštava svoga brata da je sa svojim viđenjima političke situacije i njenog mogućeg razrešenja upoznao regenta. Upozorio ga je na to da u situaciji opšteg nezadovoljstva i prebacivanja odgovornosti s vojske na vladu i obrnuto, može doći do zajedničkog delovanja vojske i vlade i prebacivanja odgovornosti na sam dvor. Stoga je, po Jakšiću, bilo potrebno da se regent angažuje na uklanjanju Pašića i njegove vlade. Regent je izgleda ozbiljno razmatrao ovaj predlog, ali, po svemu sudeći zbog podrške koju je uživao kod Saveznika, Pašić je sačuvao svoju poziciju.

U razgovorima vođenim kod regenta u vezi s ovim planovima učestvovao je i Slobodana Jovanović. Po svedočanstvima iz tog vremena, Jovanović je u tim razgovorima potvrdio višenje pravne situacije kakvu je regentu izložio Jakšić da: "Ustava mi više nemamo, jer nemamo države; vlade nemamo, jer nemamo zemlje; Skupštine pravno nemamo, jer nemamo ni zemlje, ni ustava..." i "jedino što mi danas imamo, to je dinastija... jedini pravni predstavnik našeg naroda". Jovanović je izložio i svoje viđenje novog ustavnog uređenja po povratku u zemlju, u okviru kojeg je pominjao svoje stare stavove o potrebi uvođenja po povratku u zemlju, u okviru kojeg je pominjao svoje stare stavove o potrebi uvođenja po povratku u zemlju, u okviru kojeg je pominjao svoje stare stavove o potrebi uvođenja ustanove Gornjeg doma.

Prema svedočenju Svetolika Jakšića, Jovanović je Aleksandru izrazio svoju spremnost, istakao bi se svom svojom voljom i energijom za branioca novog režima". Jovanović je trebalo da odigra i ulogu posrednika u izmirenju oficirskoj kora. Po zamislima učesnika ove akcije, novu vojno-civilnu vladu, po obaranju Pešićeve vlade, trebalo je da formira vojvoda Mišić, a u njoj bi i Jovanović trebalo da preuzme jedan od ministarskih resora, pravde ili prosvete.

Ukoliko Pašiću nije u potpunosti bila poznata uloga i pozicija Slobodana Jovanovića u ovoj političkoj akciji koja je započeta u februaru 1916. godine, svakako mu je postala poznata kad se polovina 1916. godine pojavio jedan pamflet koji je Svetolik Jakšić uputio pod naslovom Pismo Srbima u Solunu. U ovom pismu, u sastavu novopredlagane vanparlamentarne vlade koja bi zamenila Pašićevu pomenuto je i ime Slobodana Jovanovića.

Istog meseca, odlukom Pašićeve vlade od 7/20. jula 1916. godine: "Rešeno je, da Ministar Vojni pozove Slobodana Jovanovića radi spremanja materijala za notu silama o protivpravnim postupcima naših neprijatelja u Srbiji". Jovanović se ovom pozivu nije odazvao. Ubrzo, na sednici vlade održanoj 26.08/9.09.1916. godine: "Rešeno je da se preduzmu sve mere da se povede istraga i stavi pod sud Svetolik Jakšić i svi drugi po delu pokušaja prevrta i svih radnja protiv države.
Piše: Mr Nebojša Popović
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Bliskost s oficirima "crnorukcima"
Piše: Mr Nebojša Popović

Učešće u političkim akcijama oko uklanjanja Pašićeve vlade, kao i bliskost s oficirima "crnorukcima" uticali su na to da se Slobodan Jovanović našao među onim retkim civilnim licima "pod sumnjom" u vreme Solunskog procena. Da Jovanović retkim bude podvrgnut saslušanju, zahtevao je ministar unutrašnjih dela Ljuba Jovanović Patak, njegov nekadašnji saradnik iz vremena osnivanja "SKG"-a. Svedočanstvo da je Slobodan Jovanović bio podvrgnut istrazi i saslušan ne postoji.

Međutim, postoji rešenje koje je doneo predsednik vlade Nikola Pašić. rešenjem od 19.01/1.2.1917. godine Slobodan Jovanović upućen je na rad iz Vrhovne komande u Solunu u Ministarstvo inostranih dela na Krfu, gde mu je određena dužnost da "sa pravničkog gledišta razrađuje materijal o povredama pravnih normi u ovom ratu i da ga pripremi za štampu". Ovog puta Jovanović se povinovao odluci vlade i došao na Krf. Moguća namera bila je da se on skloni iz vidokruga i dometa islednika u Solunskom procesu.

Neki tragovi upućuju na to da je ovo njegovo premeštanje iz Soluna na Krf učinjeno na intervenciju dvora. S druge strane, ni Pašić se nije pokazao kao zlopamtilo. U potonjim opisima ponašanja Pašića u vreme Solunskog procesa Jovanović je zapisao reči kojima je verovatno i objasnio blag postupak Pašića prema njemu: "Pašić je mogao da mrzi, ali se nije dao mržnjom zaslepiti. Gonio je samo onoga koji mu je doista bio opasan, i toga je gonio samo onoliko koliko je bilo potrebno. On je imao ekonomiju mržnje i zato je pored velikog broja političkih protivnika, imao malo ličnih neprijatelja".

Na Krfu, gde se obreo posle imperativnog poziva Pašića, Slobodana Jovanović je proveo celu 1917. godinu. Poznate činjenice ukazuju na to da on tu nije imao previše posla i da je osnovna svrha njegovog boravka na Krfu bila da ne bude u Solunu. Boravak na Krfu neki su videli kao internaciju Slobodana Jovanovića. On sam u jednom pismu koje je krajem te godine uputio Jovanu Cvijiću ironično zapisuje: "Zašto mene drže ovde, ja ne znam, - ali fakt je, da Pašić ne želi više da se rastaje od mene". Cvijić je u toku te 1917. tražio od Ministarstva inostranih dela da dopusti Jovanoviću da mu se pridruži u Parizu.

Ministarstvo taj zahtev očigledno nije uvažilo. Vladi su verovatno bile poznate političke kombinacije koje su se pravile među srpskim opoziciono opredeljenim intelektualcima u emigraciji. Ljuba Stojanović u jednom pismu Cvijiću iz aprila 1917. godine pominje i Slobodana Jovanovića kao jednog od kandidata za predsednika vlade, ali ne baš s najpovoljnijim karakteristikama: "Slobodan je plašljiv i iznalazi samo formule, koje na prvi pogled izgledaju dobre, ali nisu uvek osnovane i temeljite".

Pašić nije mogao, a nije ni želeo da dopusti da Jovanović bude obuhvaćen Solunskim procesom iz više razloga. Prvo, Jovanović je do početka rat astekao reputaciju jednog od najistaknutijih srpskih naučnika. Već je bio izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije, a u rat je pozvan s mesta rektora Beogradskog univerziteta. Podvrgavanje službenoj istrazi osobe s ovako visokom reputacijom svakako da bi Pašiću u perspektivi odnelo političke poene. Drugo, Slobodan Jovanović, vrhunski pravni stručunjak, izvesno bi bio pretežak protivnik za solunske istražitelje i sudije, posebno u procesu koji nije delovao najubedljivije. Treće, što je već pomenuto, Jovanović je imao potporu u dvoru, koji je tada bio u političkom savezu s Pašićem.

Na Krfu, u vreme Solunskog procesa, Jovanović je bio u nesporednom kontaktu s Pašićem i seća se da je pred njim jednom prilikom otvoreno branio Apisa. U docnijim sagledavanjima uzorka koji su doveli do pokretanja procesa Jovanović je zastupao tezu da je likvidacija Apisa bila u direktnoj vezi s pregovorima o separatnom miru koji su tada bili vođeni između Francuske i Austro-Ugarske. Navodno, "Austrija je bila voljna da se povuče iz zauzete Srbije, ali pod uslovom da mi prestanemo voditi onakvu akciju protiv celokupnosti Habzburške monarhije kakva je najzad urodila Sarajevskim atentatom". Pismeno priznanje koje je u tajnom dopisu Apis dao sudu o svojem učešću i odgovornosti u Sarajevskom atentatu i po oceni Jovanovića presudno je uticalo na njegovo pogubljenje. Jovanović zaključuje: "Ukratko, da bi oprali sebe i svoju stranku pred Austrijom, Pašić i Protić slali su joj na peškeš Apisovu glavu".

Konačno, početkom 1918. godine Jovanoviću je dozvoljeno da napusti Krf. Iz njegove onovremene prepiske može se naslutiti da je s Krfa otpušten zbog predstojećeg zasedanja Skupštine. Pašić nije želeo prisustvo i Jovanovića na Krfu u vremenu kada mu je predstojala politička borba s poslanicima u Skupštini u kojoj, posle izdvajanja Kluba nezavisnih radikala, nije više imao lagodnu većinu. Pre polaska s Krfa Jovanović je podsetio Pašića na zahteve Cvijića da mu se pridruži na poslu, ali Pašić nije pokazao spremnost da dozvoli zajednički rad u emigraciji dvema naučnim i nacionalnim veličinama koje je povezivalo i obostrano neslaganje s Pašićevom politikom. Pašić je odobrio Jovanoviću dvomesečni boravak u francuskom primorskom mestu Bolijeu, uz obećanje da će mu na svaka dva meseca odobravati produžetak boravka, što je redovno i činio.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
2 3 4
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 24. Nov 2017, 21:15:50
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: Juzne Vesti :: Citati :: Serbia News :: Kuvar :: Tvorac Grada :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.097 sec za 16 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.