Pašić zaplivao u jugoslovenske vode
Slobodan Jovanović je zapisao da se Pašić konačno izjasnio o jugoslovenskom pitanju tek na Krfskoj konferenciji leta 1917. Godine


Po treći put u toku rata prispeo je na Krf, gde je uključen u rad Centralnog odbora Međunarodne komisije za uviđaj povreda Haške konvencije, kojim je predsedavao Ljuba Stojanović.

U pomenutoj depeši Ljube Jovanovića Patka s početka 1917. godine, u kojoj je predlagao saslušanje Slobodana Jovanovića, ministar unutrašnjih dela beleži da se Slobodan Jovanović "niukoliko ne slaže sa politikom g. Pašića, niti je odobrava... Ne odobrava zato što je g. Pašić zaplivao sav u jugoslovenske vode, što je po mišljenju Slobodana Jovanovića jedna pogreška za srpsku stvar i buduću politiku Srbijinu. G. Jovanović ima, još odavno, izvesni vidljivi odijum prema Jugoslovenima". Ova zapažanja zabeležio je dobar poznavalac političkih i nacionalnih pogleda Slobodana Jovanovića još iz predratnih godina.

U kasnijim radovima Slobodan Jovanović je zapisao da se Pašić konačno izjasnio po jugoslovenskom pitanju tek na Krfskoj konferenciji leta 1917. godine. Po njemu, na ovo Pašićevo izjašnjavanje uticao je odlazak s političke pozornice ruske carističke vlade koja nije želela zajedničku državu Srba i Hrvata, jer bi ona, delom pravoslavna, delom katolička, bila slabije vezana za Rusiju nego pravoslavna Srbija. Tezu o povezanosti odlaska carističke vlade i Pašićevog izjašnjavanja potkrepljivao je uočavanjem da "sve dokle je trajala caristička vlada, Pašić je izbegavao da išta sa Jugoslovenskim odborom uglavi i potpiše". Privrženost prema Rusiji Jovanović je ubrajao u jedno od najpostojanijih Pašićevih političkih opredeljenja.

Uprkos činjenici da je boravio na Krfu tokom "jugoslovenske" konferencije, iako vrhunski ekspert za državnopravnu materiju, izgleda da Jovanović nije bio neposredno angažovan u njenom radu. Postojali su glasovi da mu je dato da izradi ustavni nacrt po uzoru pruske hegemonije. Jedan od učesnika Krfske konferencije Bogumil Vošnjak zabeležio je razgovor koji je vodio s njim 14. juna 1917. godine. Jovanović je tada, po ovim zapisima, glavnu brigu iskazivao o tome šta hoće Hrvatska i izražavao je sumnju da se ona može "smiriti" jedinstvenom državom. Strahovao je da će Hrvati insistirati na nekakvom srpsko-hrvatskom dualizmu. Smatrao je da Srbi za federalizam nemaju razumevanja, jer je tuđ njihovom političkom mentalitetu i da nemaju uopšte smisla za decentralizaciju.

Ukoliko tokom Krfske konferencije nije izvesno da li je kao pravni ekspert bio konsultovan i angažovan, izvesno je da je Jovanović u Bolijeu, uz načelnu saglasnost Pašića, nameravao da izradi jednu državnopravnu monografiju o saveznoj državi i o autonomnim oblastima. Zabeležio je u jednom pismu: "Ja sam pominjao o ovome i g. Pašiću, i on, koji je ostale moje kombinacije odbio, ovu je kao upola odobrio". Savezna država i autonomne oblasti bile su, po njegovom mišljenju, u Srbiji "savršena terra incognita", jer se pre rata u Srbiji niko sem njega nije njima bavio. Kako je objašnjavao, njegova motivacija za izradu ove studije bila je isključivo stručna.

Iako je u Bolijeu boravio u krugu protivnika radikala i Pašića i iako je i sam bio i politički, a tu, i geografski udaljen od Pašića, Jovanović se u jesen 1918. godine nije priklonio srpskim opozicionim krugovima koji su ostvarivali sve veću saradnju s Jugoslovenima. Događaji oko sastanka u Ženevi i Ženevske deklaracije bili su, izgleda, jedini u kojima je Jovanović iskazivao veće razumevanje za Pašićevu politiku. Po njegovom mišljenju, Pašić je tada ostao potpuno usamljen u odbrani posebnih srpskih nacionalnih interesa, imajući nasuprot sebe udružene protivnike iz Srbije i Jugoslovene.

Docnije, opisujući događaje oko Ženevske deklaracije, Jovanović se upustio u raspravljanje opšteg mesta svih ondašnjih (a i današnjih) srpskih razgovora - ko je odgovoran što je 1918. godine stvorena Jugoslavija, a ne Velika Srbija. Za stvaranje Velike Srbije najspremnija je bila ruska carska vlada, koje 1918. godine nije bilo, Engleska je bila za Jugoslaviju, jer se nadala da će uz pomoć katoličkih Hrvata i Slovenaca zadržavati pravoslavne Srbe da se ne prodaju ruskom uticaju. Po Jovanoviću, Pašić je intimno bio za stvaranje Velike Srbije. On je imao uza se i Francusku, ali to nije bilo dovoljno jer nije postojao jedinstven srpski politički front. Dakle, po Jovanoviću, što Velika Srbija nije stvorena direktno odgovorni su srpska opozicija i saveznici, prvenstveno Engleska, a posredno je bila odgovorna i revolucija u Rusiji.

U prvoj posleratnoj godini Pašić i Jovanović su se prvi put našli na jednom zajedničkom državnom poslu - na Konferenciji mira u Parizu. Pašić je bio jedan od sedam delegata i predsednik političke delegacije Kraljevine, dok je Jovanović bio predsednik jedne od sedam selekcija naše misije - Selekcije za međunarodno pravo.

Njihova saradnja na zajedničkom državnom poslu bila je korektna i većih razmimoilaženja među njima nije bilo. Jovanović se posebno angažovao na problemu mirovnog ugovora s Austrijom, tvrdo zastupajući stav da ugovor, kao i Konvenciju o manjinama u vezi s njim ne bi trebalo potpisati u verziji nametanoj od strane velikih sila, jer se njime narušavao suverenitet nove Kraljevine. Pašić se složio s ovim stavom i izjasnio da neće u ime delegacije potpisati ponuđeni ugovor, izuzev po naredbi vlade iz Beograda. Manje razmimoilaženje između njih bilo je samo po pitanju ratne odgovornosti. Dok je Jovanović zastupao mišljenje da se moraju stvoriti pravno-institucionalni uslovi da bi se sudilo bugarskom kralju za ratnu odgovornost.
Piše: Mr Nebojša Popović

Ustav po uzoru na belgijski
Piše: Mr Nebojša Popović

Pašić je smatrao da bi insistiranje na odgovornosti bugarskog kralja unekoliko skinulo odgovornost s ostalih bugarskih političkih subjekata - vlade, skupštine, naroda.

Po povratku u zemlju Pašić se posvetio unutrašnjoj politici i čekao je trenutak da se vrati na mesto predsednika vlade. Jovanović se posle petogodišnje pauze vratio profesorskom pozivu.

Početkom 1920. godine predsednik vlade i zastupnik ministra za pripremu za ustavotvornu skupštinu Stojan Protić oformio je komisiju od pravnih eksperata u čijem sastavu su se našli Bogumil Vošnjak, Ladislav Polić, Kosta Kumanudi, Lazar Marković i kao predsednik Slobodan Jovanović. Protić je komisiji dao zadatak da po uzoru na belgijski, odnosno srpski ustav iz 1903. godine, a po njegovim posebnim instrukcijama, izradi jedan ustavni nacrt. Protić je iskazao više spremnosti nego Nikola Pašić da iskoristi stručne predispozicije Slobodana Jovanovića. Za svog političkog veka Nikola Pašić se i u državnim i u stranačkim poslovima uglavnom oslanjao na mišljenja pravnih stručnjaka iz redova sopstvene stranke, od Gligorija Geršića, preko Milovana Milovanovića, do Lazara Markovića.

Ustavna komisija završila je svoj nacrt 14. aprila 1920. godine, a u njemu se (nije teško naslutiti na čije zalaganje) našao predlog da se Narodno predstavništvo sastoji od dva tela - Poslaničkog doma i Senata. Dvodomnost zakonodavnog tela nije bila prisutna u srpskom ustavu iz 1903. godine, po čijem uzoru je Ustavna komisija izradila nacrt. Tokom maja i juna iste godine članovi komisije, takođe po Protićevom nalogu, obišli su Hrvatsku, Sloveniju i Bosnu radi proučavanja pokrajinskog uređenja.

Do kraja te 1920. godine vladalo je zatišje u odnosima između Jovanovića i Pašića. U prilog tome ide i podatak da je Jovanović kao jedan od urednika novopokrenute serije "SKG"-a lično odbio da štampa jedan tekst protiv Pašića, ocenivši ga kao suviše borben, ali ga je prosledio u Zagreb uredniku novopokrenutog časopisa "Nova Evropa" Milanu Ćurčinu da ga u njemu objavi. Jovanović je već od prvog broja, koji je izašao 16. septembra 1920. godine, sarađivao u "Novoj Evropi", ali isključivo u okviru rubrike Književni pregled. Primirje je obeleženo i tekstovima Slobodana Jovanovića u "SKG"-u objavljenim 1920. godine, a posvećenim problemu federalizma.

U tekstovima "O federalizmu i "Je li federalizam kod nas mogućan" osporio je perspektivu eventualnom federalnom uređenju južnoslovenske države zbog nepostojanja elemenata koji su ga učinili svojevremeno mogućim u SAD i Nemačkoj - jaka centralisana partija, odnosno vojna hegemonija Pruske. Sumnje u federalno uređenje išle su na ruku radikalima - zagovornicima centralizma.

Dolaskom Nikole Pašića na mesto predsednika vlade, 1. januara 1921. godine, otpočeo je period najžešćih javnih sukoba Jovanovića s radikalima i Pašićem. U toku je bio rad Ustavotvorne skupštine i vodeći ustavni stručnjak u državi dobio je najbolji mogući povod da stupi u otvorenu polemiku sa svojim starim oponentima - Pašićevim radikalima.

Od aprila do juna 1921. godine Jovanović se redovno oglašavao putem štampe tekstovima u kojima je iznosio svoja viđenja pojedinih ustavnih rešenja. Uprkos nastojanju da se kreće u granicama stručne kritike, povremeno je upućivao opaske na račun Pašićeve vlade. Da je za Jovanovića posebnu privlačnost imao Pašićev boravak na čelu vlade, svedoči i činjenica da je svoje tekstove, u kojima je najoštrije kritikovao hiperprodukciju uredaba posleratnih vlada, objavio 1921. godine u dnevnim listovima i časopisima za Pašićeve vlade, iako ova vlada nije prednjačila u izdavanju uredbi u odnosu na prethodne.

I pored činjenice da je dao prikaze gotovo svih ustavnih nacrta, posebne atribute koji ne pripadaju pravnoj terminologiji, sačuvao je za Ustavni nacrt Pašićeve vlade - pisao je da je u pitanju "kus nacrt" i "patrljak".

Radikalska "Samouprava" objavljivala je redovno reagovanja na Jovanovićeve tekstove. "Samouprava" je osporavala bilo kakvu stručnu motivaciju Jovanovića i generalno je ocenila njegove napise kao "ekskurziju u dnevnu politiku", osporavajući da se njegova kritika zasniva "na principima Državnog i Parlamentarnog prava". U ovom listu pokušali su da utvrde politički profil Jovanovića: "Iako je stvarno bio van politike, g. Jovanović je ipak pratio događaje i opredeljivao se prema njima u duhu tradicije stare liberalne stranke". Prema "Samoupravi", Jovanović je bio uvek spreman "gde god je bilo prilike da se radikalima sada makar kakav ubog u formi koja priliči jednom naučniku i publicisti".

Na stranicama ovog lista tek u aprilu 1921. godine će kritikovati neke Jovanovićeve poteze iz prethodne godine kada je vladalo primirje, poput njegovog pristanka da sarađuje u zagrebačkoj "Novoj Evropi". I Lazar Marković će tek u februaru 1921. godine reagovati na neka mišljenja koja je Jovanović izneo u svojoj obnovljenoj Parlamentarnoj hronici u "SKG"-u za avgust prethodne godine, optuživši ga da je "podlegao uticajima zagrebačkih ideja o nagodbama". U toj poznatoj polemici sa Lazarom Markovićem Jovanović je dosegao možda svoju najnižu tačku u javnim istupima tvrdeći da nije napisao ono što jeste napisano.

Kasnija istorija srpskog naroda i srpske države pokazala je da ni jedan od ovih političara, ma kolikog traga ostavili o sebi, ne može bespogovorno stajati u rubrici ''mudri srpski političari kroz istoriju''. Pašić zbog odustajanja da se u okviru rješavanja jugoslovenskog pitanja prevashodno riješi pitanje srpske državne teritorije, a Jovanović pristajanjem da u jednom vrlo teškom trenutku prihvati i na vrlo loš način vodi jugoslovensku emigrantsku vladu u toku Drugog svjetskog rata. U praktičnom smislu riječi Pašić je od Jovanovića bio daleko bolji političar, dok je za Jovanovića bilo bolje da je batalio politiku i posvetio se nauci. 

Petar II i Pasic.

Jedine prave politicare koje smo ikad imali to su oni..... uvek su gledali interes srbije a ne kao neki danas koji gleadju interes neke vece sile

Veliki zupan Nemanja,Car Dusan Silni,Knez Lazar,Sveti Sava,tako je meni govorio moj deda...

Kako lepo pišete.
Pašić bre nije mogao da kontroliše ni svog sina degenerika koji je trošio državne pare po Grčkoj na jahte i skupe provode. Kao Engleski špijun Pašić je kontrolisao dobar deo Jugoslovenske političke scene i bio pokriven za sve budalaštine koje je radio.Poslednji vladar a i političar koji je radio u interesu Srbije i Srpskog naroda bio je Miloš Obrenović.Dolaskom Karađorđevića sahranjena je Srbija kao i svi političari koji su se borili za Srbiju.O čemu vi pišete? Divite se politici koja je uništila Srpsku državnost i održavala Jugoslovenstvo.Pa ti kreteni su služili Engleskoj monarhiji da pripreme  Srpski narod za novo klanje.Karađorđevići su dovedeni na vlast da bi Srbiju uvukli u novi rat jer Obrenovići nisu hteli da se bore za tuđe interese.Dokle bre lažete ovaj narod??Kakva bre mudra politika kad su se svi razbežali pred II svetski rat i ostavili državu u rasulu??Koliko para su pokrali ?? Gde bre ima da kralj i kompletna vlada beži iz zemlje pred rat??Ovaj naš pokojni Milošević je Miloš Obilić za te sise.Koliko god tupav bio bar nije pobegao od svog naroda.
P.S. Želeo bih da kupim 20kg doktorskih disertacija iz istorije.Molim sve koji su doktorirali iz te oblasti da mi prodaju svoje.Trebaju mi za prihranu stoke.Bolje stoka napreduje.

100% si u pravu to je i moje misljenje samo su oni gledali interese srbije

Jebo ja svoju mater ako je u istoriji bio ijedan mudar politicar.

Mudra politika Miloša, Mihajla i Milana Obrenovića pomogla je Srbiji u 19. veku da se razvije i formira kao država, privreda i diplomatija. Na žalost propast Srbije nastupila je dolaskom na vlast Pašića, Petra l i besmislenim i apsurdnim srljanjam u pogibiju koje su oni izazvali. Gubicima od 2 400 000 stanovnika, uglavnom mladih ljudi, u l svetskom ratu oni su uništili biološku masu Srbije i posle je udavili u Jugoslaviji.

 Da..živeo Miloš Obrenović