Mucanje se razvija učenjem različitih govornih i negovornih ponašanja, postajući tako naučeno ponašanje. Saznanje da se nešto naučeno može nekim drugim učenjem menjati, predstavlja temelj terapije mucanja. Novim učenjem uslovljavanja i potkrepljivanja tečnog govora, brišu se stari govorni obrasci, pa na mesto napetog i netečnog govora vremenom dolazi tečan govor.

Imajući u vidu raznovrsnost faktora koji izazivaju ili pojačavaju mucanje, neophodne su promene u detetovom okruženju i stvaranje pozitivne verbalne interakcije roditelj – dete. Zato je potrebna tesna saradnja roditelja i terapeuta kako bi se zajednički razmotrile situacije govora u kojima dete najviše muca i one situacije u kojima je dete najtečnije.

Učestalost i težina mucanja variraju. Nekada će dete govoriti bez teškoća, obično onda kada govori samo sa sobom, sa omiljenom životinjom ili dok peva. Takođe, mnoge osobe ne mucaju kada govore sa drugom osobom u glas, kada govore i pišu istovremeno, kada govore dubljim tonom glasa, imitiraju nečiji govor ili koriste neku od govornih tehnika za postizanje tečnoga govora. Mucanje može da nestane potpuno za duži vremenski period i da se onda vrati punom snagom, naročito u stresnijim situacijama.

Okolnosti koje mogu da pojačaju mucanje su:
• Brz govor u porodici,
• Prekidanje deteta,
• Pogađanje šta dete želi da kaže,
• Početi sa govorom odmah nakon što dete završi,
• bombardovanje deteta sa mnogo pitanja,
• navaljivanje da se uđe u razgovor,
• nerealni zahtevi koji se pred dete postavljaju,
• konflikt između članova porodice oko discipline,
• haotičan način života u porodici bez utvrđene rutine,
• iskustva koja teraju dete da se oseća poniženim.

Kako roditelji mogu da pomognu?

Prva i najvažnija sugestija roditeljima je da PROMENE SVOJE PONAŠANJE. To ne znači da su oni krivi što dete muca, jer su uzroci višestruki, ali mogu da pokušaju da promene način na koji slušaju i reaguju na svoje dete, kao i da razumeju osećanja koja dete izražava rečima.

Treba slušati više od doslovnog značenja reči, jer dete uvek šalje emocionalne poruke svojim načinom govora ( naglašavanjem reči, promenom glasnosti, neobičnim oklevanjem, pauzama, ponavljanjima) i načinom gledanja dok govori. Na taj način se otkriva signal koji zahteva intenzivno slušanje deteta i pokazivanja ljubavi, pažnje i interesovanja

U takvim slučajevima treba zapamtiti i činiti sledeće:

1. Slušati strpljivo šta dete kaže, a ne kako kaže i odgovoriti na poruku koja stoji iza reči;
2. Dozvoliti detetu da dovrši misao bez prekidanja;
3. Održavati prirodan kontakt očima dok dete priča;
4. Izbegavati dopunjavanje deteta, neka reči budu njegove;
5. Posle detetovog govora, odgovoriti polako i bez žurbe, upotrebljavajući neke od reči koje je ono upotrebilo, na pr., ako kaže: “j.j.ja vidim zzzeku “, reći: “oh, da ti vidiš zeku, baš je sladak”;
6. Postavljati manje pitanja (samo jedno) i dati mu dovoljno vremena da odgovori;
7. Usporiti ritam života u kući i provesti bar pet minuta svakog dana pričajući sa detetom bez žurbe, polako, relaksirano (opušteno);
8. Naći načina da se pokaže detetu da ga volite i cenite i da vam je lepo zajedno;
9. Obezbediti u kući smireniju, opušteniju atmosferu, da svako u porodici svakoga sluša, kada jedno govori drugo sluša i tako naizmenično. Mucanje ne sme da bude izgovor za dete da ima monopol na razgovor i da prekida druge ljude dok pričaju.
10. Dete mora da bude naučeno standardima ponašanja, društvenim vrednostima i vrsti odgovornosti koja se očekuje od njega.
11. Doslednost u polasku na spavanje u određeno vreme, pomaže detetu da se privikne na vreme spavanja, jer je red u dnevnom rasporedu blagotvoran: ustajanje, oblačenje, obroci, spavanje, što smanjuje nesigurnost u njegovom životu.
12. Postarati se da ima dovoljno odmora, jer zamor pospešuje mucanje.
13. Stari načini reagovanja na mucanje, kao: “govori polako”, “diši duboko”, “opusti se”, su primeri nepotrebnih sugestija koje ne pomažu, već mogu samo da pogoršaju problem.
14. Pauzirajte 2-3 sekunde pošto dete završi rečenicu, pre nego što odgovorite na njegova pitanja ili komentare, jer će mu to biti model za sporiji govor.
15. Koristite jednostavan rečnik i rečeničnu konstrukciju, u laganom, opuštenom tempu, povremeno ubacujte laka ponavljanja, a ako dete postavi pitanje u vezi sa tim, recite mu da i odrasli ljudi ponekad prave greške.
16. Kad god ima teškoće sa pričom, pustite da završi komunikaciju, dozvolite mu da shvati da je važna poruka, a ne borba.
17. Dozvolite detetu da pokaže strah i ljutnju, pa to zajednički proanalizirajte.
18. Ako dete počne da vam priča dok radite stvari koje zahtevaju koncentraciju, kažite mu da tog trenutka ne možete da ga gledate, ali da ga pažljivo slušate.
19. Izbrojte koliko ste puta rekli NE u toku dana i smanjite to na pola. Zabrane moraju biti blagovremeno date uz potrebno objašnjenje.
20. Ne postavljajte pred dete nerealne zahteve, za koje još nije doraslo, ni u pogledu učenja, ni u sportsko- rekreativnim aktivnostima. Njihov dan ne sme biti preopterećen nametnutim obavezama. Moraju imati dovoljno vremena za spontanu, opuštenu igru i druženja.

Može li se mucanje sprečiti?

Opšte mere sprečavanja mucanja se odnose na sprečavanje predispozicijskih uzročnika za njegovu pojavu. To podrazumeva obezbeđivanje uslova koji potpomažu normalan psihofizički razvoj deteta, kao što su: bogatija ishrana sa dodatkom vitamina, fizičke vežbe, plivanje, vežbe disanja i opuštanja, šetnje, harmonična, mirna i staložena atmosfera, bez porodičnih sukoba, vređanja ili suvišne popustljivosti.

Svađe, psihička i fizička vređanja slabe dečiji još nezreo nervni sistem, pa ono raste ukočeno, bezvoljno i prestrašeno. Popustljivost i razmaženost dovode do nepoželjnih oblika ponašanja deteta, što postaje pogodno tlo za razna odstupanja u psihičkom i govornom razvoju.

Deca koja već imaju pogodno tlo za pojavu mucanja (slabašna, preosetljiva, nasledno opterećena) zahtevaju intenzivniju prevenciju. Preosetljivo dete se ne sme previše uzbuđivati veoma aktivnim igrama (posebno u večernjim satima), gledanjem televizije i video filmova. Do treće godine, gledanje TV treba svesti samo na jedan sat dnevno, i to da budu odabrani crtaći sa jasnim razumljivim slikama, sadržajem koji se odvija normalnom brzinom, lepim govornim uzorom, emisije o životinjama i deci. Bolje je u zamenu ponuditi deci slušanje radio emisija, predstava i audio bajki, ili pesama za decu, u kojima je govor glumaca i pevača jasan, izražajan i ritmičan. Reklamni spotovi su štetni jer daju mnogo govornih i vizuelnih informacija u vrlo kratkom vremenu. Takođe, u današnje vreme i kompjuterske igrice agresivnijeg sadržaja i dugo sedenje pred ekranom, ne smeju biti zamena za porodičnu konverzaciju i igrovne aktivnosti sa decom.

Preosetljivu decu treba čuvati od neočekivanih zbivanja koja ne odgovaraju uobičajenoj dnevnoj rutini (putovanja, slavlja, posete zabavnim parkovima, i sl.), već ih za to treba unapred pripremiti.

Posebno treba voditi računa o vlastitom načinu govora koga dete sluša. On mora biti tečan, jasan, gramatički ispravan, sastavljen od sadržajnih proširenih, ali jednostavnih i dobro oblikovanih rečenica, a ne samo od kratkih naredbi. Ne treba terati dete da ponavlja reči ili cele rečenice koje su za njega preteške. Kad govori ubrzano i zapinje, nežno mu se pomaže da govori mirnije i sporije, a ako zapinje ne tražiti od njega da to ponovi već se blago skreće pažnja na neku drugu temu. Ne sme mu se fiksirati pažnja na neispravnosti, već mu se objašnjava da je sposoban da govori pravilno i lepo. Treba uspostaviti pravila komunikacije u porodici i učiti dete da razvija slušanje kroz čitanje priča, bajki i stihova, uz podsticanje da i samo priča o njima.

Za predisponirano dete treba odvojiti posebno vreme u toku dana, bar jedan sat, kada mu se posvećuje potpuna pažnja, smanjuje se pričanje, a bavi se staloženim igrama (konstruisanje, crtanje), čitanjem, šetnjom u prirodu, ne ispravlja se njegov govor, ne ukazuje mu se na greške, ne zadirkuje se i ne imitiraju se njegova zapinjanja. Ponekad je potrebno ukazati detetu na govorne nepravilnosti, ako su one rezultat nepažljivosti, ali mu ne fiksiramo pažnju na odstupanja u govoru, već mu objašnjavamo da je sposobno da govori pravilno i tečno. Uvek mu se daje dovoljno vremena za odgovor, ne požuruje se, ne postavljaju se teška pitanja koja zahtevaju preopširan odgovor, posebno u prisustvu drugih osoba. Nikada ne treba pred odraslim gostima demonstrirati “kako je dete pametno” postavljajući mu komplikovana pitanja i tražeći da recituje duge i komplikovane stihove koji nisu primereni njegovom uzrastu. Pošto se nesigurnost u govornom izražavanju javlja zbog nedovoljno razvijenog rečnika, gramatike i izgovora, roditelji će pomoći detetu tako što će mu aktivno pomagati u upoznavanju sveta, u učenju novih pojmova da bi obogatilo rečnik i usavršavanju izgovora glasova

Roditelji bi trebali da razlikuju normalna zapinjanja od početne pojave mucanja, da bi na vreme mogli da potraže pomoć logopeda. Kada dete počne da ponavlja sve kraće govorne elemente, slogove ili glasove, učestalije, sa promenom visine glasa ili strukture reči, kad se primećuje napetost mišića lica, podizanje ramena, gutanje vazduha, nagli prekidi u govoru, znači da je potrebna hitna logopedska intervencija da mucanje ne postane navika i traumatizira dete. I tada je najkorisnije, da zadrže nezabrinuto i mirno ponašanje, ne podučavajući dete kako treba da govori. Time bi se samo postiglo negativno osvešćavanje teškoće kod deteta.

Dr sci Milivojka Marković diplomirani defektolog – logoped

Izvor: yumama.com

Pobedite mucanje

Poremećaji govora kod dece mogu biti sprečeni kroz terapiju sa logopedom i uz savetovanje roditelja

Mucanje je najpoznatiji poremećaj govora, koji se manifestuje ponavljanjem, produžavanjem, zastajkivanjem, umetanjem glasova, slogova ili reči u toku govora. U težim slučajevima može doći i do potpunog prekida u verbalnoj komunikaciji. Poremećeno je disanje i fonacija, a osoba je svesna svog problema, pa se javlja i strah od govora.

Nada Dobrota, profesor sa Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, ističe da je prvi kritičan period za pojavu mucanja između druge i treće godine, ali se oko 90 odsto slučajeva javlja oko četvrte godine.

- Mucanje je po učestalosti drugi govornojezički problem, koji ima jedan do dva odsto populacije. Veliki broj dece prestaje da muca spontano, pod uslovom da se porodica i okolina adekvatno ponašaju, u suprotnom, potrebna je pomoć logopeda. Do mucanja dolazi kada se istovremeno udruži više faktora, a nasledni faktor ima do 60 odsto uticaja. Najnovija istraživanja ukazuju da na mucanje utiču i određene hromozomske promene. Mucanje mogu da izazovu i stresne situacije kao što su polazak u vrtić ili školu. Razgovor sa autoritetom je provocirajući faktor za dete koje ima predispoziciju za pojavu mucanja. Problem se može javiti u pubertetu, ali je to obično posledica neizlečenog mucanja - objašnjava Dobrota.

Vežba pomaže u lečenju

- smanjenje brzine govora radi uspostavljanja pravilnog ritma govora

- polagano započinjanje izgovora glasova u reči

- prolongiran izgovor samoglasnika, kao kod pevanja

- kontinuiran izgovor, bez pauze na kraju reči

- lagana i tiha artikulacija

- vežbama disanja uspostaviti normalno disanje za pravilan izgovor

Mucanje se tri puta češće javlja kod muškaraca nego kod žena, a osobe sa ovim problemom su obično veoma inteligentne. Ukoliko primetite da vaše dete ima govorne probleme, obavezno se obratite logopedu.

- Terapijom mucanja bi trebalo da se bave isključivo logopedi sa licencom. Veliki problem je što se porodica obraća stručnjacima tek kada je mucanje akutno i kada dete više ne može da kaže ni "dobar dan". Mucanje može biti sprečeno kod dece kroz terapiju i savetovanje roditelja. Potrebno je najmanje godinu i po dana intenzivnog tretmana i, ukoliko pacijent dobro govori narednih šest meseci, smatra se da je problem rešen - kaže Dobrota.

Prema osobi koja muca u razgovoru treba biti strpljiv i usmeriti pažnju na ono šta govori, a ne kako to čini. Ne treba izbegavati govorne situacije, ne završavati reči ili rečenicu umesto te osobe.
A. ERAKOVIĆ

Izvor: Press