Аутор:  Драган Станковић




Личност Јована Крститеља у јеванђељима


Увод

Када се крунишу самозвани „спациоци“ народни, или када реше да сиђу у свет, да их обичан народ види, обављају се дуготрајне и опсежне припреме: како места на којима ће бити дочек, тако и људи – нико не дочекује краља или цара у ритама, већ за ту прилику облачи најсвечаније одело. Када обичан, овоземаљски цар, долази међу поданике на свом двору, увек је његов долазак био наглашаван – у Средњем веку фанфарама, у новије доба објављивањем ађутанта да долази његово величанство.
Па када је тако са овоземаљски, грешним и безначајним царевима, логично је било да је човечанству требао да се наговести и долазак небеског цара, спаситеља свих, како би се они за то припремили – у овом случају првенствено духовно, јер Бог не гледа на спољашњост, већ у срце човеково.
Зато је Бог пред Спаситељем послао гласника, Јована, да му, како је наговестио већ преко пророка Исаије и Малахије, приправи пут и поравна стазе.

Живот, рад и личност Јована Крститеља

Јован је, према Лк 1, 5-28, рођен у свештеничкој породици. Његов отац је био из рода Авијина, па самим тим није припадао свештеничком племству, свештеничким породицама првог реда, него осмој од 24 свештеничке класе на које је Јездра поделио свештеничке фамилије после повратка из изгнанства. (1 Дн 24, 7-18) , а и мајка му је пореклом била из Аронове породице. Полазећи од података о томе када је био ред на потомке Авије да служе у храму, може се приближно израчунати да је Јованово зачеће било негде од 16-23. септембра 748. године од оснивања Рима. Црква узима да је то било 24. септембра, па је самим тим дан његовог рођења 24. јун 749. године од оснивања Рима. Лука у свом јеванђељу каже да је вест, о зачећу Јована, његовом оцу јавио анђео док је он био на служби у Храму. Анђео је рекао и какво име да Захарија да детету. Како су и Захарија и Јелисавета, Јованова мајка, били већ доста стари Захарија је посумњао у то, без обзира што је пред њим стајао арханђел Гаврило, и без обзира на то што се такво чудо, да стари људи могу имати деце, већ догодило са Аврамом и Саром. Зато га Бог кажњава тиме да онеми све до дана када су се Његове речи обистиниле (Лк 1, 57-66). Лука нам даље ништа не говори о Јовановом детињству, и све што каже је да је дете било у пустињи до дана његовог иступања пред Израиљем. Шта је даље било са Јованом не помињу ни остали јеванђелисти све до тренутка када Јован излази на своју мисију, и појављује се међу Израиљем, крштавајући на реци Јордану. Према Лк 3, 1 то је се догодило у петнаестој години Тиберијеве владавине, која је била од 19. августа 781. године од оснивања Рима (28. година после Христа), до 18. августа 782, по старим, а по новијим рачунањима од 1. октобра 27. после Христа до 30. септембра 28. после Христа.  Далеко од светиња Израиљевих и тадашњих богослужења, не као учитељ, него као гласник који људима скреће пажњу на нешто ново и непознато, Јован отпочиње свој рад на реци Јордану, позивајући људе да се крсте.
Према Јн 1, 28 место где је Јован крштавао је било са оне стране Јордана, на раскрсници путева, које се звало Витанија. То није Витанија која је на 15 километара од Јерусалима, већ друга, јер је Јордан од Јерусалима удаљен 40 километара. То место није баш са сигурношћу одређено. Неки су га смештали код Бет-Араве, а други источније, у правцу Јерихона. У страху од пљачкашких бедуинских племена, хришћански ходочасници су то место преместили на западну обалу Јордана, иако Јован ту никада није делао, близу места Медева, села источно од Јордана.
Највероватније је се Претеча највише задржавао на Јордану на месту где се овој реци може најбоље прићи из Јерусалима, али је, када би речна обала услед киша и бујица постала неприступачна, ишао и у друга места, Витанију и Енох код Салима, 12 километара јужно од Скитополиса.  Ова места су била на важном путу крај Јордана,  који се протезао од Јерусалима кроз Јерихон у област источно од реке. Ово место је ниског водостаја и туда људи и данас пролазе, а у оно време је и омогућавао Јовану да оштро напада и критикује Јевреје који су туда пролазили и трговали суботом, царинике који су на наплатним местима на граници тражили и узимали више него што им припада, или војнике који су се војним акцијама неправедно богатили пљачкајући суседне територије (Лк 3, 10-14).
Међутим, Јованов избор локације за крштавање није био само у ефикасности и бројности публике. Да је само хтео бројну публику могао је да проповеда и по Палестинским градовима, идући трговачким путевима према Медитерану, или само са друге, западне стране Јордана, где би, чак, био сигуран и од Ирода Агрипе. Или у јерусалимским и јерихонским купатилима. Да ли је био само забринут за то да има довољно воде за крштавање? Генисаретско језеро би му у том погледу дало много боље услове. Зашто је онда изабрао баш то место? Разлог је био у традицији и библијској историји, јер је на том месту Исус Навин превео народ Израиља у Свету Земљу. Тиме Јован упоређује савременике са народом којем је Бог преко Мојсија обећао, када пређе Јордан и уђе у Обећану Земљу, не само благостање, већ и спасење, али који то због својих греха није добио, позивајући тако симболично народ Израиља на прелазак у будуће време спасења. 
Јован нипошто није био једини лутајући пророк тог доба. Многи су говорили о очекиваном Месији, и у Јудејској путињи су се појављивали многи пророци који су се надали да ће отпочети покрет отпора који ће прогнати Римљане из земље.
Насупрот њима, као што нам говоре јеванђелисти (Мк 1, 2-6; Лк, 3, 3-6, Мт 3, 2-12), Јован је позивао цео Израиљ на покајање, проповедајући скори долазак суда и Царства небеског, крштавајућих их. И Јосиф Флавије описује Јованово дело као позив људима да своје животе доведу у ред како би били морално спремни да се сретну са личношћу која ће установити нови вид Божијег постојања.  Још је пророк Данило (Дан 2, 44; 7, 13-14) наговестио једно царство које ће доћи са неба. И он, а и Јован називајући царство небеским указивали су на његовог небеског владара; према томе небеско царство је Божије царство, у коме се показује Божија слава у пуноћи вечнога живота. Сада је Јован објављивао да је дошло време да наступи то царство, небеско по свом пореклу (Господ Исус Христос), садржају (благодат и истина) и сврси (вечно блаженство и слава Божија).
Ово је за Јована било пророчко Божије послање (Јн 1, 33), који га шаље као последњу шансу Ираиљу за спасење пред предстојећим уништењем. И његова појава је симболизовала поређење садашње генерације Израиља са оном из доба изласка. Јован је позивао на покајање већ самим својим изгледом, јер је носио одећу жалости. Као типичан становник пустиње и он је носио огртач од камиље длаке привезан кожним каишем. Пошто је камила и чиста животиња, јер прежива, а и нечиста јер нема раздвојене папке, Јован је симболично носио хаљину од њене длаке, јер је Богу приводио јеврејски народ, који је сматран чистим, али и нечисти народ незнабожаца.  Али у исто време његова одећа је свесно подсећала на пророка Илију. Хранио се оним што је могао да нађе у пустињи – дивљим медом, који је по мишљењу Св. Атанасија Великог био „веома горак и непријатног укуса“, и скакавцима. Али његова намера ни овде није била та да он савременицима и следбеницима пропагира то као универзални идеал, већ да само стави савремени Израиљ у ситуацију у којој су били преци после изласка, на симболичан начин, како су то пророци најчешће и чинили. 
Крштење које је Јован вршио, наравно, није давало опроштај греха, већ су на тај начин људи само исповедали своје грехе и припремали се духовно за долазак Христа. Глас савести у јеврејском народу није био угушен, и осећајући тежњу за Божијим царством многи су долазили Јовану да се крсте. Јован их је позивао да се одрекну свог дотадашњег начина живота и тако припреме за долазак Царства. Као што су и ранији пророци често осуђивали савременике због њихове непослушности у погледу моралних и духовних стандарда које је Бог од њих захтевао, објављујући  да, иако остају народ Божији, могу очекивати само осуду јер нису испунили оно што се од њих очекивало, а осуда ће бити још строжа због духовних привилегија које су уживали,  и Јован Крститељ је оштро и бескомпромисно критиковао своје сународнике, а врхунац његове критике његових јеврејских савременика је био приликом доласка садукеја и фарисеја када их, знајући да не долазе са искреном намером као остали, Јован прекорева упоређујући их са „породом аспидиним“, мада је према Лк 3, 7 Јован ове речи упућивао свем народу који му је долазио. Према Теофилакту Јован их је у овим речима и прекоревао, али и похвалио јер је се чудио како се њихов грешни род каје.  Критикује их и одбацује њихову гордост и узалудно поуздање у Бога само због тога што су потомци Аврама. Само пука чињеница да су потомци Аврама, Исака и Јакова неће спасити сваког појединачно, јер Бог може подићи децу Авраму и од камења, па их зато и позива на покајање и обраћење, на промену дотадашњег начина живота и испуњење Божије воље и чињење добрих дела која ће дати плодове, иначе неће моћи побећи од Божијег праведног гнева који долази. Ову ситуацију Јован сликовито пореди, користећи речи пророка Малахије (Мал 3, 2-7, 19), са секиром која стоји код корена да посече свако дрво без плода, или лопатом која је у Божијој руци да отреби своје гумно (Мт 3,10-12; Лк 3,9-17). Књигу пророка Малахије јеванђелисти су сматрали као природан позив и призив за Јована Крститеља, мада се може сматрати и да је она само она која је нормирала основе у којима би требао да се појави будући Месија.
Пошто је народ очекивао Месију, народ је помишљао да је он Помазаник (Лк 3, 15), а свештеници и левити из Јерусалима су само због тог разлога дошли да га директно питају да ли је он Христос (Јн 1, 19). Јован признаје да он није Христос, да није ни Илија, чак ни пророк, већ сам на себе примењује речи из Мал 3, 1 (Јн1, 23). Зато Јован, народу који је дошао да се крсти, а и својим ученицима (Јн 3, 26-36) сведочи о Месији, Спаситељу који треба да дође, показујући речима колико је он мањи од Њега да му није достојан ни обућу да понесе. Према Јовану онај који долази за њим, који је много моћнији од њега, и коме Јован само треба да служи, који ће Израиљ крштавати Духом и огњем (Мт 3, 11; Лк 3, 16; Мк 1, 7-8; Јн 1, 26-27, 33), није ни Исус, ни Месија, него сам Бог. (Јн 3, 31-36). Тек ће Његово крштење бити право крштење које има снагу да даје опроштај грехова и благодатни дар Светога Духа.
Ова Јованова функција претече и оног који је инфериоран у односу на Господа је наглашена само у јеванђељима. Главно хришћанско схватање улоге Јована је засновано на цитату из Ис 40, 3, као о ономе који треба да приправи пут Господу, мада се те речи стављају у уста Јовану, као што смо видели, само у Јн 1, 23, док у осталим јеванђељима се те речи само односе на Јована Крститеља, али их он лично не изговара,. Међутим, изговара их и свештеник Захарија у Лк 1, 76.  Лука отворено Јована сматра за пророка који треба да приправи пут (Мк 1, 2-4; Лк 1, 5-25, 59-79; 3, 2-6) Он за јеванђелисте није био само обичан пророк каквим су га сматрали обични људи, остали његови савременици, или га сматрајући за Илију који ће поново доћи, већ много више од само још једног пророка. (Мт 11, 9; Лк 7, 26)
То се види и у Христовим речима, када Господ Исус Христос говорећи Јеврејима каже за Јована да је он нешто више од пророка (Мт 11,7-9; Лк 7,24-26), имајући у виду да је Јован био и предмет и испуњење пророчких обећања. Христос на Јована примењује пророштво из Мал 4, 5 и каже да је он Илија којег је Бог обећао да ће послати пре „страшног дана Господњег“. Ценећи га високо и као личност Господ за њега каже да је највећи међу људима рођеним од жене. Господ пита људе да ли су дошли да виде трску коју повија ветар, или човека обучена у лепе хаљине, истичући тиме још више његову храброст, непоколебљивост и пустињски и пророчки изглед.
Као што то увек бива, и против Јовановог деловања су се одмах јавили противници који су критиковали и њега и његов рад. Људи нису разумели, или нису хтели да разумеју, различита послања Јована Крститеља и Господа, приговарајући првоме  што нити једе, нити пије па су у његовој строгости видели дејство демона, а Господу, напротив што није као Јован већ једе и пије.
Према Дрејну, Јован, као ни сви јудејци, као ни Христови ученици, није сасвим увиђао последице тога што је најављивао, и није у потпуности схватио прави карактер „Царства Божијег“ које је најављивао, а које се заснивало на љубави и праштању, а не на осуди и казни. Шта је природа тог Царства тачно подразумевала разјаснило се тек после Христове смрти и васкрсења.
Јован се није устезао ни да јавно критикује свога суверена, цара Ирода за родбински брак забрањен Тором, јер је преотео жену своме полубрату Филипу (а према другима реч је о Ироду Ветосу),  и за многа друга зла која је чинио, а тиме је посредно потписао и своју смртну пресуду.
Наравно да је то сметало Ироду, али Јован је био веома поштован у народу тако да није смео да га убије, али га је зато ухватио и бацио у тамницу. Јеванђелисти говоре да је Ирод штитио Јована од своје жене, да га је поштовао и често разговарао са њим, али је, вероватно, због сталних приговора своје жене, која је хтела да му се освети за стално критиковање, морао да га ухвати. Нашавши се у тамници Јован је размишљао о Божијем царству које је наговестио. Добивши обавештења о Исусовом раду није могао да их ускалди са својим старим теократским погледима. И сам је вероватно желео да Месија што пре успостави своје царство, па је стога посумњао да ли је Исус Месија којег је наговестио, те без обзира на то што га је он сам крстио, што је посведочио за Њега да „иде јагње Божије“, и што је видео теофанију приликом Христовог крштења, шаље своје ученике да га питају је ли Он Месија којег чекају.  Спаситељ му одговара упућујући га на своја месијанска дела која је наговестио још пророк Исаија (35, 5; 61, 1).
Најкарактеристичнија чињеница везана за Јована Крститеља – крштење - остаје прилично нејасно. Појам крштења се раније нигде не појављује у Светом писму. Наравно да се праслика крштења може видети приликом изласка Израиља из Египта, али у том случају је крштавао сам Бог, а не неки човек. Нешто слично имамо код седмоструког купања у Јордану сиријског војног заповедника Немана у 2 Цар 5, 1-19, на шта га упућује Јелисеј, али то прање Немана није ни на који начин слично Јовановом ритуалу крштавања. Заиста, до појаве Јована Крститеља, никада нико није никога крстио, не само код Јевреја, него ни у целом свету. Тачно је и то да је у јудаизму био закон о прању ради телесног очишћења, али то је сваки човек радио сам за себе, без потребе за посредништвом од стране неког другог.   Мислим да нема сумње да је сам чин крштења за Јована био повезан са отпуштањем грехова, јер се, по његовом мишљењу, сваки појединачни човек само покајањем и његовим крштењем могао спасти од предстојећег уништења. Иако ни сам Јован није никоме отпуштао грехе, нити то Јосиф Флавије помиње у својим старинама, очигледно је да је  отпуштање греха повезано са Јовановим крштењем, како и сведоче јеванђелисти (Мк 1, 4-5; Мт 3, 6; Лк 1, 77; 3, 3). Јован је деловао као Божији представник, на неки начин као свештеник који је вршио неку врсту народног богослужења. Његови ученици и читав тај круг су се називали Назарејима у грчкој транскрипцији арамејског nasren, па неки сумњају и да називање Исуса Назарећанином не указује на његово место рођења, већ на то да потиче из круга Јованових ученика.
Јован је могао да наступа као свештеник јер је потицао из свештеничке породице, што је било потребан и довољан разлог да би неко био свештеник, па је самим тим то био доказ да ће Бог кроз свог представника у чину крштавања дати отпуст грехова и оног који се крсти спасти од надолазећег суда. Шта је симболично представљало крштавање у Јордану за Јована? За њега је Јордан био граница садашњости и будућег царства спасења, које лежи са друге стране Јордана, и које се сада сада ни у ком случају не може прећи, већ тек у будућности, а само крштење је, пошто је било учињено од свештеника, било гаранција да ће ту границу крштени у будућности сигурно прећи. Конкретно, свештеничко, сакрално посредовање прелаза из, иначе, неизбежне смртоносне судбине за Израиљ у царство спасења, био је центар Јовановог деловања, његове интерпретације (тумачења) садашњости, и његове објаве значења те садашњости за будућност. 
И у Јосифовој процени Јована, аспект њега као доносиоца спасења је доминантан. Чињеница да је у Новом завету Јован скоро једино посматран као навестилац суда, је разумљива када се има у виду да је спасење повезано са личношћу Господа Исуса Христа, а време спасења заправо почиње одмах пошто је Јован крстио Исуса (Мк 1, 9-11; Мт 3, 13-17; Лк 3, 21-22; Јн 1, 29-34), а не од рођења Искупитеља. Стога се, према Стегеману, у јеванђељима налази једнострана слика Јована Крститеља, али и ова слика садржи довољно елемента да би се сагледала права, свеобухватна слика Јована Крститеља. Према јеванђељима карактер Јовановог пророштва је двострук: објава суда и спасења, и позив изопаченог Израиља на његово крштење, као последњу прилику за приступ спасењу.

Веза са Есенима

Питање које научници себи већ годинама постављају је: Да ли је Јован на било који начин био повезан са есенима, да ли им је био близак, или је чак био један од њих? Да ли је његово крштавање било усвајање и наставак есенских обредних прања? Јованова чудна одећа и храна коју је користио може да указује да је он био протерани есен, јер нас Флавије обавештава да протерани есени нису смели да узимају храну припремљену од других људи. Према Чарнићу, није искључено да су есени прихватили у пустињи младог Јована, који је још као мали остао без родитеља (јер како би иначе дете опстало само у пустињи), и донекле га припремили за будући рад. Али према њему, он није код њих остао дуго, зато што су они за долазак Месије припремали само себе, а не цео народ.  Сходно Лк 1, 80 види се да је Јован од његовог детињства до појављивања живео у пустињи, па је, сходно томе да је њихов манастир морао бити једно од ретких места на којима се у тако негостољубивој области могло живети, Кумран могуће место његовог васпитавања.  Ово може да изгледа могуће и када се има у виду да су есени често усвајали децу других људи да би их васпитавали у идејама њихове секте.  Са друге стране то може да буде сумњиво, када се има у виду да је Јованов отац био свештеник, па је тешко претпоставити да би дали дете на усвојење заједници, која је свештенике сматрала корумпиранима.  Поред тога, Јудејска пустиња је била простран предео и нипошто није морао свако ко је онде живео бити у некаквој вези са Кумраном. Обале Мртвог мора препуне су пећина које могу бити идеалан смештај за пустињаке.  Објашњење Лукиног стиха могло би да буде и то да је Лука тако разумео Мк 1, 2-4 и да је употпуњујући Јованову биографију, тако решио проблем 30 непознатих година, услед недостатка других извора.
Сигурно је да се извесне паралеле између Јована Крститеља и Кумрана могу наћи, па би било добро да мало детаљније погледамо ту заједницу, њено устројство, учење и веровање.
Есени
Есени су група која се у Новом завету не помиње ни једном, а разлог је сигурно у њеној затворености и изолованости од свакодневног службеног, јавног религиозног и друштвеног живота Јевреја, тако да нису ни дошли у непосредан додир са првом Црквом. Не помиње их ни рабинска литература, поред горе наведеног, вероватно и због њеног специфичног веровања и теологије. О њеном животу знамо само из дела Филона Александријског и Јосифа Флавија који у свом делу О јудејском рату даје опширан опис есена, и где са дивљењем описује њихов живот и побожност. Име секте је сачувано само у хеленизованом облику, али је највероватније арамејског порекла и значи „побожни“, од јеврејског хасидим.  Према Флавију, есени се појављују негде око половине 2. века пре Христа, а то показују и пронађени новчићи из тог времена у Кумрану. Плиније Старији у свом делу Naturalis Historia, спомиње да живе на западној обали Мртвог мора, између Јерихона и Ен-Гедија (вероватно локалитет Кумрана).  Од како су откривени свици у Кумрану, многи истраживачи сматрају да је ту био центар есенске заједнице, што је највероватније, мада не и сасвим сигурно. Сматра се да су есени произашли из истих кругова као и фарисеји – од људи који су учествовали у макавејском устанку – али су се од њих разликовали још строжијом послушношћу закону.  Разочарани корумпираношћу наследника Макавеја, Хасмонејцима, одлучили су да се повуку из главних токова друштвеног живота и да живе животом изоловане заједнице у пустињи.  Према другом мишљењу, оснивач, а потом и духовни вођа есенске заједнице, била је особа која се у њиховим списима назива Учитељ Праведности, уверен да је тај чин најавио пророк Исаија (Ис 40, 3). Тај текст је у Правилу заједнице протумачен овако: „Реч је о изучавању закона који је Бог дао Мојсију, да би се испунило све оно...што су објавили пророци по његовом духу.“  Учитељ Праведности је, највероватније, велики свештеник који је ту службу вршио у времену од 159-152. године пре Христа, све док Александар Валас није поставио Јонатана за првосвештеника, када Учитељ са мањом групом људи, негде око педесетак,  напушта Јерусалим и настањује се у Кумрану. Археолошка истраживања показују да се њихов број, негде око 100. године пре Христа, повећао на око двеста, када су многи Јевреји прогнани из Јерусалима за време Јована Хиркана и Александра Јанеја. Живели су заједно у некој врсти монашке заједнице.  Чланови заједнице су становали или у шаторима или у околним пећинама, а имали су просторе за заједничку молитву, заједничко обедовање, занатске радионице, оставе, дворане за заједничка окупљања и просторије за заједнички рад (скрипторијуме). Источно од њихове насеобине се налазило и велико гробље. Међутим, заједница у Кумрану није била једина есенска заједница. Есена је било и у другим пустињским деловима Палестине, а и у неким градовима, као на пример у Ен-гедију, а можда чак и у јужној Сирији, и према Јосифу Флавију њихов број је био негде око 4000.  Али заједница у Кумрану је била најстарија и централна есенска заједница, а њени чланови су, највероватније, били оснивачи других есенских заједница у Палестини. Те остале есенске заједнице су такође осниване у руралним, издвојеним местима, ван градова, мада Јосиф Флавије говори да су неки живели и у градовима, али су се и ту повезивали у чврсте заједнице.  Постоје чак и писани докази да је једна група живела у пустињи надомак Дамаска.  Флавије каже да је у сваком граду био по један од њих због странаца, како би им дао одећу и снабдео их свим другим што им је било потребно.  Према Јосифу Флавију Ирод Велики их је посебно ценио и ослободио их је обавезе полагања заклетве лојалности владару.
Из археолошких ископавања и рукописа пронађених у Кумрану може се рећи доста тога о њиховом свакодневном животу и учењу. Есени су живели према јединственом религиозном идеалу. Чланови заједнице су живот проводили у молитви и раду, у читању и проучавању светих списа, и тако се активно припремали за долазак царства Божијег. Материјална добра су им била заједничка. Чак су и куће, и све што су у њима имали, биле заједничке и на располагању сваком другом члану ако му шта од тога затреба. „Међу њима се не може наћи ни један роб, него су сви слободни...и осуђују власнике робова не само због њихове окрутности у омаловањавању закона природе, која је матерински створила и подигла све људе једнакима и створила их као рођену браћу, не само по имену , него у истину стварно.“  При ступању у заједницу чланови су своју властиту имовину стављали на располагање заједници и обавезивали на послушност старешинама,  да ће помагати праведне, да се никада неће истицати својом власти ако буду у прилици да заповедају, да ће свакоме бити верни, а нарочито властима, јер нико нема власт ако не од Бога.
За веровање заједнице у Кумрану је карактеристично да је поред елемената изразито јеврејског порекла (важност обредне чистоће, ригорозно поштовање суботе, када нису радили ништа, чак ни вршили природне потребе, већ само проучавали Закон), било и другачијих елемената (користили су се соларним календаром, веровали у судбину, веровали у телесно васкрсење и награду у другом животу). Иако се у њиховим списима нигде не помиње и бесмртност душе, већ само васкрсење тела, Јосиф Флавије пише да су веровали да после смрти душе бивају ослобођене од окова телесности, добре одлазе на небо, на место где су блажени, а зле на место казне, да добију плату коју су заслужили.  Ово веровање у васкрсење је аргумент неким ауторима да оспоравају тврдњу да је заједницу основао првосвештеник и да су њени чланови били свештеници, јер садукеји нису веровали у васкрсење. Али, оснивачи заједнице су могли бити ближе садукејским веровањима у пракси него што су то биле потоње генерације њихових следбеника. Такође је могуће и да су садукејска начела у том погледу постала нормативна тек у каснијем периоду, у којем и пише Јосиф Флавије.  Закон су, иначе, eсени дословно тумачили и примењивали, не допуштајући, као на пример фарисеји, његово прилагођавање животним околностима и потребама времена.
Међу есенима је било и оних који су тврдили да предсказују будућност, постигавши то тако што су од младости пруочавали свете књиге и пророке и разним чишћењима, а Флавије пише да је заиста била реткост да се њихова пророштва не испуне. 
Флавије каже да су живели врло дуго, многи и до 100 година, вероватно због једноставности њиховог начина живота,  док други истраживачи говоре да су због неповољних климатских и животних услова живели веома кратко, највећи број њих до 40 година.
Нису преживели трагичну 70. годину после Христа, када су и ту насеобину уништили Римљани  који су са Веспазијаном опустошили Јудеју, и срушили Јерусалим и Храм.

По чему је онда Јован Крститељ сличан есенској заједници? 
1. Као прво могли бисмо навести простор њиховог деловања. И есени и Јован делују у пустињи, и чак су та места и географски врло близу – есени су на западној, а Јован на источној обали реке Јордан, али и он врло близу Кумрану и Мртвом мору (Јн 1, 28). Мада, према неким ауторима, Јосиф Флавије није никада повезао есене са пустињом, одакле Јован ступа на новозаветну позорницу. Истина, Плиније Старији наводи место, за које се данас мисли да је Кумран, које може бити смештено у пустињу, али и опис палми више личи на неку оазу него пустињу. То место је, заиста, било настањено у време Јовановог деловања и удаљено је само неких 16 километара од раскрснице у Јордану где је Јован крштавао.
2. Као друго, и есенска заједница је била свесна да само спољашња, обредна чистоћа неће човека учинити чистим, већ да је поред тога потребно унутрашње обраћење, скрушеност и покајање, а централна тема Јованове проповеди је, као што смо видели, крштење за покајање и обраћење (Мк 1, 4; Мт 3, 1; Лк 3,3). Та унутрашња чистоћа се постиже обраћењем, напуштањем света лажи и зла, и окретањем Богу, тражењем Бога кроз испуњавање заповести датих Мојсију и чињењем добрих дела. Према есенима у човеку се боре два духа: дух истине и дух лажи, и сваки човек пропорционално степену у којем поседује истину и праведност, мрзи неправду и лаж, а пропорционално уплетености у неправду, делује неправедно и мрзи истину.  У Правилу заједнице стоји да је нечистоћа у свима који крше Божију реч, и да неће бити очишћени док се не покају за своја зла.
3. И треће, можда и најважније, и Јовану, и есенима је било заједничко уверење да њихов живот и њихово деловање у пустињи приправља пут Месији, а оно је утемељено на истом старозаветном тексту пророка Исаије (Ис 40, 3), који цитира и правило заједнице (1QS 8, 12-16), а наводи га и Јован Крститељ (Мк 1, 2-3; Мт. 3, 3; Лк 1, 76; 3:4-6; Јн 1, 23), и очекивању последњег суда као сада већ неминовног. Јован је проповедао долазак царства Божијег и говорио да он само припрема пут ономе коме није достојан ни обућу да одреши, а есени су се такође осећали да живе у последњим данима и да ће ускоро наступити обећано месијанско време. Задатак заједнице је био да припреме пут за долазак новог времена, пут за долазак Месије, кроз проучавање и тумачење закона, како би кроз његово испуњење показали да су истински Израиљ, и кроз живот у савршеној обредној свештеничкој чистоћи, који су свештеници свакодневно вршили. Јер заједница је себе сматрала свештеничком заједницом, и како нису могли да врше богослужење у храму, кроз обредну чистоћу су били увек спремни и стрпљиво су чекали да преузму службу када се успостави ново, законито богослужење када дође Месија,. То ново богослужење ће заменити постојеће, оштећено већ самим тим што се врши према погрешном календару (па су самим тим и празници и суботе падали у погрешне дане),   и које су обављали недостојни свештеници. Тако ће есени изаћи као победници из неизбежне борбе, борбе синова светла (есени) и синова таме, у светом рату последњих времена, који ће водити Божији народ (Кумранска заједница), заједно са војскама анђела, против безбожника и оних који не познају правог Бога. Храм ће очистити од нечистоће и посветити,  па ће на крају сав Израиљ живети по правилима кумранске заједнице. Са овим у вези је значајно и то да су у есенској заједници свештеници заузимали средишње место, а Јован је био из свештеничке породице. Чак шта више, есени су веровали у долазак свештеничког, ароновског месије, који је требао да стоји уз бок давидовског, краљевског месије. 
4. И Јован Крститељ, а и есени су храбри, непоколебљиви, ревносни  и упорни у борби за истину, одбрани Закона и у жигосању моралних преступа владалаца јеврејског народа. Јосиф Флавије похвално говори о храбрости есена док су их Римљани окрутно мучили присиљавајући их да прокуну Бога, или да прекрше пропис о чистоћи тако што би појели нешто што је Законом недозвољено: „Разапињани су на вешала, мучени, спаљивани и бодени, њихов пут је водио кроз све одаје за мучење, не би ли се приморали да хуле на Законодавца или окусе од забрањеног јела. Али осташе чврсти, те на себе нису узели једно или друго, нити  су својим мучитељима упутили молећиву реч или пролили неку сузу. Под боловима су се насмејано ругали својим мучитељима, радосно полагаху свој живот у уверењу да ће га опет примити.“  Јован не пропушта ни једну прилику да укаже и подсети на грех Ирода и Иродијаде, а есени велики део својих списа посвећују приговорима Великом свештенику (највероватније Јонатану), за кога истичу да није веран Божјим заповестима у вршењу своје службе, јер иако је у тренутку преузимања службе био називан именом истине, од тренутка када је преузео власт као војни заповедник срце му се узохолило, заборавио је Бога и погазио прописе према којима велики свештеник треба да живи. Изнудио је и нагомилао материјална добра, попут насилника који су се побунили против Бога, присвојио је за себе богатство народа, корачао одвратним путевима и чинио сваку врсту гнусобе.
И Јован Крститељ, и есени су опомињање владара вршили по угледу на старозаветне пророке, који су од Израиља направили теократско друштво у коме цар има власт само зато што му је Бог дао, и дужан је да извршава Његове заповести и вољу, а они су дужни да му указују на отпадништво. Међутим, времена су се мењала, све више на штету пророка, па тако први израиљски цареви нису смели да се отворено супротставе пророцима, а још мање им учине нешто нажао, док Ирод једно време ћути и трпи Јованове критике и нападе, али на крају га ипак хвата, баца у тамницу и погубљује. Тако и есенски „безбожни велики свештеник“ је покушао на дан помирења да убије Учитеља Праведности, због чега је примио заслужену казну од Бога, тиме што је изручен у руке својих непријатеља (Јонатан је предат у заточеништво 143, а погубљен 142. године пре Христа).

Ове сличности су очигледне и нису нимало изненађујуће. Начин живота, аскеза, проповед на поправљање и промену начина живота, најављивање последњих дана,  је нешто што је карактеристично за деловање већине, ако не и свих пустињака и аскета. Али поред сличности постоје и исто тако очигледне разлике.
1. Прва међу њима је, свакако, она која је често узимана као аргумент њихове повезаности – крштавање.
1) Код Јована крштавање је његов карактеристични знак, и крштава се друга особа, од крститеља, ради отпуста греха, као нужно за спасење од предстојећег уништења и као врата за улазак у царство спасења. Код Јудеја, а и есена потапања су се вршила у сврху обредног, спољашњег очишћења, као што је прописивао Закон, и никада нису имала никакву везу са доласком последњих дана, нити са опроштајем греха.. 2) Есени су своја обредна прања обављали где год да су се налазили, док је Јован крштавао на одређеном месту, које, као ни река Јордан, за есене није имало никакав симболичан значај. 3) Есени су се прали по неколико пута на дан, увек када би се онечистили, или пре оброка, док је се код Јована једна особа крштавала само једном за цео живот и обред се није могао поновити. 4) Код Јована је крштење било знак одлучности за преобраћење и промену свог начина живота, док код есена о томе није било ни помена. 5) Есени су дозвољавали кандидату да учествује у ритуалу прања тек после једне године, пошто је постао њихов члан и када је се добро упознао са њиховим учењем,  док је код Јована свако ко је хтео могао одмах да се крсти, ако је се покајао и изразио жељу да буде крштен. Једино што је заједничко за крштавање есена и Јована је коришћење воде као средства. Али, ово је био врло распрострањени ритуал у јудаизму, и једино што су га есени чешће користили од других. Када се тачније погледа карактер Јовановог крштења је био супротан есенском. Заправо, Јован и есени су били у неку руку противници. Обе стране су наглашавале да се појединац може спасти само ако, за есене приступи њиховој заједници, а за Јована ако се крсти од њега. Један начин спасења искључивао је онај други.  Да закључимо цитирајући Стегмана: „Али, заправо једина веза са Јовановим крштењем и Кумранским открићем је њихова различитост.“
2. Есенска, кумранска заједница је била затворена, нека врста секте. Проучавање и вршење закона се у њој обављало строго унутар ње и у одвојености од света. Требало је да прођу године да би се постао њен члан, а чланови су се заклетвом обавезивали да ће чувати тајну о њеном учењу.  Као и многи покрети онога времена, са друштвено превратничким погледима, и Заједница је проповедала учења апокалипсе, то јест да је друштво у којем се живи огрезло у неправди и греху и да ће „на крају дана“ у ужасима свемирског огња и жара доћи до преврата, када ће настати ново друштво засновано на правди и истини. Али то откривење, та објава је била намењена само изабранима, а то су баш чланови Заједнице. Насупрот томе учење и проповед Јована Крститеља је отворена, доступна и намењена свима (Мк 1, 5). Њему није само важно да проповеда своје учење и да људи то учење чују, већ је много важније било то да га они у животу примене и да плодови њиховог покајања буду видљиви у свакодневном животу (Лк 3, 8-14).
3. Иако су учили да само обредно прање неће спасити човека, ипак су у Кумранској заједници вршили свакодневна обредна прања по Закону и оно је било један од кључних елемената заједнице. Како би сачували себе чистима чланови заједнице се чак нису ни женили, мада Флавије наводи да су се неки који су живели у градовима женили, јер су сматрали да они који се уздржавају од брака не испуњавају најважнији животни задатак, стварање потомства, па када би сви мислили тако цело човечанство би изумрло у врло кратком времену.  Али и они су се женили само са женом која је доказала да може да рађа, и само у сврху рађања. Међутим, у начелу, есени нису били против брака, ни добијања потомства, него су се овим само осигуравали од нечистоће, свађа око жена  и њихове распојасаности јер су веровали да ниједна од њих не чува верност само једном мужу.  Уопште, све што су есени радили имало је некакав религиозни значај. Чак су и њихови дневни оброци представљали антиципацију небеске гозбе за коју су веровали да ће се збити на крају времена.  Насупрот томе, Јован Крститељ не прописује свакодневна обредна прања, иако је и крштење Јована Крститеља било чин обредног прања, али оно што је важније, оно је било једнократни чин покајања и очишћења, и припрема за долазак Месије који ће такође крштавати, али Духом Светим и огњем (Лк 3, 16).
4. Које су друге разлике међу њима? Припремање пута Господу, одвело је Јована у пустињу, на источну страну Јордана, док су се есени настанили на територији Јуде,  на Западној обали и припремали се за Божји долазак проучавањем Торе и пророка. За Јована је долазак царства и суда био питање времена и дана, док је за есене то била далека 70. година према њиховим прорачунима на основу Књиге пророка Данила. Даље, есени су се оштро супротставили распореду богослужења у јерусалимском храму јер је, према њима, било засновано на погрешном календару, док код Јована никада није било ни помена о томе, иако је према Мал 3, 34 могао имати основе да то као пророк чини. Чак шта више, његов отац је као свештеник сигурно прихватао тај календар, јер му је према Лк 1, 8-22 вест о рођењу сина дошла баш док је обављао богослужење у Храму. Нека врста незаинтересованости Јована за храмовно богослужење могла би се објаснити тиме што је он једини и довољан начин за спасење сваког Јудејца видео у свом крштењу, и непотребности било чега другог, чак и годишњег дана покајања заповеђеног Тором. И Јованов начин одевања није имао ничег заједничког са есенима. Он је требао да нагласи његов пророчки позив, да подсећа на пророка из пустиње, да га повеже са Илијом, и да симболички врати Израиљ у време преласка преко Јордана његових предака.

Закључак

Јован Крститељ је сигурно знао за есене. Сличности међу њима постоје, али оне не морају нужно да потичу од тога што је он био есен. И Јован и есени су живели у истом времену, истом простору, припадали су истом народу и утицај есена на Јована Крститеља је био могућ. Могуће је и да је Јован Крститељ био члан есенске заједнице, и да је се непосредно пред долазак Господа Исуса Христа, призван од Бога, одвојио од ње - или са групом ученика, или сам, а они му се касније прикључују - и почео да проповеда покајање и долазак Спаситеља, али то је тешко утврдити. Посебно је ово могуће када се претпоставља да због снажног земљотреса 31. године пре Христа есени напуштају насеље у Кумрану, и у њега се враћају тек око 4. године после Христа.  Где су и како у то време живели есени не знамо, али логично је претпоставити да су се држали повучено од света, највероватније у мањим групама, од којих је једна, можда, и Јованова. Углавном, ако је Јован Крститељ икада био члан кумранске заједнице, он је онда свакако коренито изменио своје погледе пре отпочињања своје јавне службе. Но, аргументи у корист постојања ове повезаности нису посебно јаки и више има смисла о Јовану и о људима из Кумрана размишљати као о онима који су нудили различите одговоре на све већу политичку, моралну и духовну кризу са којом се суочавао њихов народ почетком 1. века.  Или, да одемо још даље и прихватимо мишљење Стегмана који каже: „Јован није био ни есен, нити њихов духовни ученик. Прави пророк остаје тамо где га је Бог поставио. А то је у Јовановом случају источна обала Јордана, преко пута Јерихона, све док га Ирод Антипа није ухватио и погубио у Махери.  Географски и духовно, за Јована је Кумран био на другом свету.“



Литература:

1.   A. Rebić: Biblijske starine, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1983.
2.   A. Popovic: Novozavjetno vrijeme – Povijesno–političko i religiozno-kulturno okruženje, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 2007.
3.   М. Куган: Оксфордска историја библијског света, Clio, Београд 2006.
4.   Е. Лозе: Свет Новога завета, Верске и политичке прилике у Христово време, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1986.
5.   Ј. Флавије: Јудејске старине, Двери, Београд 2008.
6.   Ј. Флавије: Јудејски рат, Просвета, Београд 1967.
7.   E. Verber: Kršćanstvo prije Krista?, Liber, Zagreb 1972.
8.   Џ. Дрејн: Увођење у Нови завет, Клио, Београд 2004.
9.   Е. Чарнић: Исус Христос: живот и дело, Каленић, Крагујевац 1993.
10.   Е. Чарнић: Еванђеље по Јовану, Крагујевац 1986.
11.   Свети Теофилакт Охридски: Тумачење светог јеванђеља од Матеја, Манастир Високи Дечани, Дечани 2004.
12.   H. Stegemann: The Library of Qumran, On the Essenes, Qumran, John the Baptist, and Jesus, Wm. Β. Eerdmans Publishing Co, Michigan/Cambridge 1998.
13.   Свето писмо Старога и Новога завјета, Библија, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 2010.

Joca se zajebao - klasican primer promasene investicije. Mislio je podici ce Hrista kao politicku alternativu i zapretiti Heronu - zrtvovati Hrista kao mesiju a onda sam sesti na upraznjeni presto. Medjutim Heron mu je skinuo glavu a mesija je zrtvovao samog sebe zarad sopstvene ambicije....ostalo je ...prica....

"А сутрадан видје Јован Исуса гдје долази к њему, и рече: Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета!Ово је онај за кога ја рекох: За мном долази човјек који преда мном би, јер прије мене бјеше.
И ја га не знадох, али да се јави Израиљу, зато дођох ја да крштавам водом.
И посвједочи Јован говорећи: Видио сам Духа гдје силази као голуб са неба и остаде на њему.
И ја га не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на ње-му то је онај који крштава Духом Светим.И ја сам видио и засвједочио да је он Син Божији.
Сутрадан опет стајаше Јован и двојица од ученика његових.
И угледавши Исуса гдје иде, рече: Гле, Јагње Божије!" Јеванђеље по Јовану,1 глава 26-36.стих.
Мислим да нема потебе даље говорити о улози Светог Јована у односу на Христа.