Stanoje u koži Stanice
Visoka, koščata, sede, kratko podšišane kose, muških crta lica, sa obaveznom cigaretom u ruci, krupnih šaka, starica ne ostavlja u dilemi je li Stanica ili Stanoje samo one koji je poznaju

Stanica Marinković iz Zatona kod Bijelog Polja, iako rođena kao žensko, čitav život živi kao pravo - muško. Malo je njenih komšija i prijatelja koji je zovu i znaju po imenu, za većinu ona je i dan-danas - Stanoje. Visoka, koščata, sede, kratko podšišane kose, muških crta lica, sa obaveznom cigaretom u ruci, krupnih šaka, šezdesetšestogodišnja starica ne ostavlja u dilemi je li Stanica ili Stanoje, samo one koji je dobro poznaju.

I po svim fotografijama iz porodičnog albuma, na kojima je ona obavezno kratko podšišana, u muškoj odeći, sa izgledom više lepuškastog mladića nego devojke, pre bi se reklo da je ona - Stanoje, a ne Stanica. A nije.
Starica iz Zatona, ipak, nije prava virdžina. Ona kojoj su manje sudbina, a više tradicija i običaji, ponekad i silom odredili da, iako žena, život provede kao muškarac. Barem tako Stanica danas tvrdi.

Stanica je, kaže, kao četvrto žensko dete u porodici Petka i Jelike Marinković u Koritima, iznad Bijelog Polja, bez nagovora i prisile roditelja, od kako zna za sebe počela da živi kao muško. Sve njene sestre, a bilo ih je, što starijih od nje što mlađih - sedam, nosile su suknje, ona - pantalone. Sve su plele kike, ona se šišala na kratko. One su se igrale sa vršnjakinjama, ona se loptala sa čobanima.
- U kući, i majka i sestre terale su me da obučem suknju, da počnem da ličim na žensko, a otac je uglavnom ćutao, nije reagovao. Ne znam ni šta je mislio, da li mu je bilo milo što sam ja muškobanjasta - kaže Stanica.

Dok je njen otac sa stadom ovaca po čitavo leto ostajao na planini, a kod kuće bivao samo u zimskom periodu, Stanici je, kaže ona, pripalo da u kući, među sestrama, radi muški deo poslova.
- Fizički sam, Bog je dao, bila jača od svih sestara. Moje je bilo i da kosim, i da plastim, i da orem, da iscepam drva, da idem u nadnicu, sve barabar s muškima iz sela - priča ona.

Ni sin, koji se u porodici Petka Marinkovića rodio posle osam ćerki, nije promenio njen život.
- Pozvao me otac, dobro se toga i danas sećam, kaže mi: "Sve sestre kad ti se poudaju, ti nemoj. Nemoj da ostaviš mlađeg brata samog", rekao mi je. Ja sam mu odgovorila - neću. Onda sam i sestrama kazala - vi se udajite, idite, ja ću ostati kod kuće - priča Stanica.
   
      

Suknja samo jednom

I pored nagovora u kući, za sve ove godine, suknju je, veli, obukla samo jednom, na vašar, i to tek da ispuni želju sestrama. I tada se - gorko pokajala.
- Na vašaru, svi koji su me od ranije znali, gledali su kao da su neko čudo videli. Okupili se oko mene, ne mogu da veruju da sam žensko. Zgrabila sam od jednog komšije bicikl, navrat-nanos, otišla do kuće, presvukla se u mušku odeću, vratila se na vašar, i - onda je sve bilo u redu - priča Stanica
      
      
      
   
   
      

Brigadir izgubio opkladu

Nije čudo ni što je i na gradnju autoputa Ljubljana - Beograd otišla kao - muškarac. Na trasi, neki Hrvati kladili se u konja i kola je li ona - muško ili žensko, a brigadir za koga je ona bila Stanoje, ostao u čudu - kako su Bjelopoljci uspeli da ubace muškarca u žensku spavaonu.
      
      
      
   

Kada se zaposlila u Vunarskom kombinatu, Stanica je, kaže, stalno bežala na "muške mašine".
- Kako sam god mogla i znala, gledala sam da pobegnem od predilica i ostalih mašina za žene. A i šef, čim neki od kolega ne dođe na posao, zove mene preko pogona: Ajde, Stanoje, za mašinu.

Stanica je od prve plate u Vunarskom kombinatu kupila - harmoniku, i sama naučila da svira. Ni starost nije kod Stanice ništa promenila. Šiša se i dalje kod muškog frizera i dalje nosi muške cipele, "pantolone"...
- Majka me je, sećam se, stalno korila zbog pantolona, govorila mi - kako ćeš ići u pantolonama kad ostariš, ima da pukne bruka po selu. Ono, dade Bog, pa sve žene počeše nositi pantolone, i mlade i stare, pa sam sa te strane rat, niko me ne zagleda kad iziđem u grad - veli Stanica.

I sad, kad bih se rodila kao žensko, opet bi po starom - živela bih kao muškarac, kaže.
- Volim decu. Sad, kad sam se obolestila, pod starost, treba mi pomoć. Ali, nisam se pokajala što sam ovako proživela. Nije mi krivo što nemam svoju đecu, dolaze mi đeca od brata, od sestara, gledaju me i to mi je dovoljno - zaključuje Stanica.
Tekst i foto: Z. Šaponjić