Nezaceljene evropske rane :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Запад никад неће научити да се не меша у питања која га се не тичу, зато што га воде (про)америчке владе- било да су „републиканске“, било „неоконзервативне“, било „либерал-демократске“. Владе заинтересоване искључиво за то да наметну интернационализам капитала и шпекулантства малог броја олигарха на све чеитри стране света

Реч је о „Западу“, виртуелној земљи која није Европа, имену за сва она места на којима су присутни англоамерички властодршци. Можда звучи да је сувише грубо речено, али, на жалост, то је тако.

Опет на жалост, и Италија, окупирана од 1945. године, чини део те атлантске доминације. На жалост по италијане, нема израза националног поноса, повраћаја изгубљеногг суверенитета у свих ових шездесет година „демократског колонијализма“ и доминације, ако се изузме Краскијево супротстављање 1984.године.

Али, од тада, током двадесет година, италијанска потчињеност у сопственој земљи није прекинута, штавише, постала је још чвршћа и „прихваћенија“.

Та позиција је доживела своју економску верификацију пре дванаест година, преко распродаје целокупне италијанске стратешке индустрије, у свим секторима, од енергије до прехране, од транспорта до телекомуникација. А њена војна потврда се догодила у виду срамног учешћа ондашњих левичарских влада- Продијеве и Д’Алемине- у агресији на Србију, у агресији на само срце наше велике отаџбине, наше Европе. Прво НАТО, па УН. Свеједно, обе организације су амерички инструменти.

Отмица Косова и метохије од његове мајке Србије је случај за пример. На Косову и Метохији, области величине половине Пијемонта, 20.000 герилаца ОВК, које су Американци добро наоружали и опремили, борили су се против регуларне војске и државне полиције. „Независност“ Албанаца се темељила на демографској уцени. Недавна окупација српске територије, која је правно и историјски српска и сматрана је „колевком нације“, имала је, дакле,јак симболистички значај. Албански терористи су систематски примењивали тероризам кроз непрестану репресију. У мегафонима њихових атлантских савезника ма какве погибије албанских цивила, без обзира на број и околности, претваране су у „масовне погроме“. Данас се зна да је било укупно 205 жртава (потом се то попело на 2000, али тек кад је интервенисао НАТО,јер је бомбардовање било пакао), што је опет било мање од броја убијених српских цивила. У сваком случају, то је била унутрашња ствар суверене државе СРЈ.

Али западне „демикратије“ су интервенисале у име „хуманитарних права“- предвођене Д’Алемом,Соланом,Емом Бонино,Кушнером- па су,пошто су саме себе прогласиле за „светске полицајце“, седамдесет осам дана и ноћи бомбардовале СРЈ убивши и ранивши 10.000 цивила (од којих 500 албанаца), а онда су довели на власт на Косову и Метохији албанске исламске терористе из ОВК.

Резултат те „хуманитарне“ интервенције био је највеће „етничко чишћење“ на Балкану. Од 360.000 срба који су тамо живели, остало их је само 60.000. Ако укључимо и интервенцију Хрвата Туђмана (стотине хиљада прогнаних Срба из Крајине,само у једном дану), размере тог ужаса постају просто невероватне.

У Милошевићево време две грађанске заједнице, српска и албанска, живеле су како-тако заједно (тукли су се војска и герилци,али не и цивили), а данас тај заједнички живот није више могућ и потребно је стално присуство окупационих снага. У тој ситуацији, Срби у енклавама су сведени на живе мете, што се потврђује скоро свакодневно.

Живели Англоамериканци, живео НАТО, живеле УН! Нормализовали су и атлантизовали Балкан. Није балканизована Европа, него је атлантизован Балкан. Сада су прешли на нове адресе. Докле? И хоће ли доиста успети?

Уго Гауденци