Sociolozi Vladimir Vuletić i i Dalibor Petrović ukazuju - povodom ponovnog pokušaja radikalizacije društvenog i političkog života u Srbiji - da nije prirodno i održivo da 20 godina živimo u "vanrednom" stanju, da se i dalje "zamajavamo" velikim političkim temama, a da se egzistencijalna pitanja ne rešavaju.
Najnovija zbivanja, inicirana štrajkom glađu lidera naprednjaka, oni vide i kao zakasnele odjeke dramatičnih zbivanja koja su za nama.
Za to, kažu, ima i objektivnih razloga, jer se "svašta na ovom prostoru u te dve decenije dogodilo", ali i sami smo krivi - bavimo se temama koje nam nameću političari, i to nam je izgovor, umesto da radimo i brinemo o sebi i bližem okruženju, slažu se naši analitičari.
"Kada živite jedan dug period u nekom poremećenom sistemu vrednosti, vi se adaptirate na to, naučite da je to pravi sistem vrednosti, jer jedino takav omogućava da vi u tom društvu funkcionišete. Recimo, ako je nepoštenje 'vrednost' koja nije sankcionisana, onda vi - ako se ponašate na pošten način - u jednom trenutku shvatite da izvlačite deblji kraj", objašnjava Petrović u izjavi Tanjugu.
On dodaje da je većina ljudi u našem društvu socijalizovana u jednom sistemu vrednosti koji je postojao do pre dvadeset godina i, ipak, bio stabilan.
Zato se oni teško se prilagođavaju sistemu funkcionisanja koji nije po meri jednog čoveka koji nije kompetitivan, koji nije orijentisan na svakodnevnu borbu.
"Mi imamo taj dupli proces koji se odigrava sa tim haosom u kome živimo dvadeset godina, to je proces tranzicije, koji je sam po sebi težak. Jer nas prilagođava jednom drugačijem načinu funkcionisanja, gde mi postajemo sami tvorci naše sreće, a država tu sve manje igra neku značajnu ulogu", objašnjava Petrović.
U takvom sistemu, kaže on, ljudi ne mogu da se snađu, gde je tu država, a gde smo mi kao pojedinci koji moramo sami da se borimo za sebe.
" Sada se mi nalazimo u tom raskoraku. Gledamo u neke političke elite koje bi trebalo da nam daju neke orijentire, a mi vidimo da su ti orijentiri, manje-više, haotični. Zato ne znamo do koje granice treba da se organizujemo po tim orijentirima, a na kom nivou treba da kažemo da to više ne želimo. Problem je što ljudi u Srbiji danas ne vide alternativu", smatra Petrović.
Razlog tome on vidi u u odsustvu tradicije vanpartijskog organizovanja, što u modernom zapadnom svetu postoji, pa sve veća apatija prema politici i izborima može da se nadoknadi nekom drugom vrstom organizovanja, u kojoj mogu jednostavnije da rešavaju svoje probleme.
"Problem je što su kod nas svi problemi krupni i jako je teško individualno se organizovati da biste rešili krupan problem, na primer priključenja EU, nezavisnosti Kosova, pitanje vanrednih izbora i slično. Kod nas je politika i političari su glavne zvezde, idoli mladim ljudima. I umesto da je politika stvar koja se bavi nekim javnim interesom i odvija se negde u pozadini sistema koji normalno funkcioniše i bavi se sobom i boljitkom društva i države, vidimo da se oni bave sami sobom, kaže Petrović.
To je model koji ovde postoji dvadeset godina, dodaje on, zbog čega imamo mnogo praktičnih problema koje ne možemo da rešimo, kao što su velika nezaposlenost, nizak standard generalno. Umesto toga političari nam ispostavljaju velike teme, oko njih se u prazno lome koplja i skreće se tema sa onog što jeste život, smatra Petrović.
Za Vladimira Vuletića je to donekle razumljivo, jer, kako kaže u izjavi za Tanjug, moramo imati u vidu da je ovih 20 godina vrlo specifično.
Najpre zbog velikih transformacija, i to ne samo tranzicije, nego i činjenice da smo promenili nekoliko "jugoslavija" i došli do Srbije, da je nastala velika preraspodela bogatstva koje je ostalo od te Jugoslavije, da su stvorene nove društvene grupe, da smo opterećeni ratnim nasleđem. " Deset godina ste neke ljude slavili, sada deset godina tim ljudima pokušavate da sudite. Velike su transformacije koje su se dešavale i svi su se ti interesi, grupni i pojedinačni, prelamali kroz politiku i kroz političke sukobe. Onda imate i kulturološke sukobe i sukobe između zagovornika različitih ideologija. Sveseu toprelamalo kroz politiku i lLjudi više, jednostavno, ne znaju da žive drugačije, nego kroz politiku", tvrdi Vuletić.
Postali smo svi po malo žrtve čitave te situacije, kaže Vuletić, ali ukazuje i na skori kraj ove agonije u kojoj živimo već 20 godina.
"Svi čekamo da se to završi, ja i očekujem da će se to uskoro završiti, jer karte su podeljene, bar kada je reč o bogatstvu. Jasno je da više i nema šta da se deli. Ono što je nekada bilo zajedničko bogatstvo, sada je sve privatizovano. Kada je reč o teritorijalnom okviru, manje-više su i te stvari završene. I druge stvrari, vezane za Hag, takođe su već u drugom planu", kaže Vuletić.
On zato očekuje da ovo što se sada, s vremena na vreme, dešava, predstavlja zakasnele odjeke svega toga, borbe da se još malo od onoga što je ostalo uzme.
"Rekao bih da su ovo nekakvi poslednji izdisaji tih sukoba i nadam se da će u neko relativno skoro vreme ljudi početi da se ponovo okreću sebi i svojim aktivnostima. Da će politika polako prelaziti u drugi plan.
"Oni koji su vešti u borbi, ne obuzme ih bes. Oni koji su vešti u pobedi, ne obuzme ih strah. Zato mudri pobeđuju pre borbe, dok se neznalice bore da bi pobedili"
Ja se nadam sigurno vec 10 godina da cemo imati sistem koji ce omoguciti ljudima da se okrenu sebi i da ih nije briga sta je ko kome od politicara rekao itd ali po svemu sudeci, ovakvo stanje se nece promeniti duze vreme i nastavicemo da se bavimo glupostima politicara umesto da se okrenemo sebi.
Nekako, i lakse je razmisljati o tome nego da li imas posla ili ne dao Bog sta da jedes sutra.
"Oni koji su vešti u borbi, ne obuzme ih bes. Oni koji su vešti u pobedi, ne obuzme ih strah. Zato mudri pobeđuju pre borbe, dok se neznalice bore da bi pobedili"
Ja se nadam sigurno vec 10 godina da cemo imati sistem koji ce omoguciti ljudima da se okrenu sebi i da ih nije briga sta je ko kome od politicara rekao itd ali po svemu sudeci, ovakvo stanje se nece promeniti duze vreme i nastavicemo da se bavimo glupostima politicara umesto da se okrenemo sebi.
Politika ne mora da bude deo zivota obicnih ljudi, ali demokratija po svojoj prirodi mora. To je ono.. da bi ostvario neko svoje pravo, ili se suprotstavio nekom ko to pravo zeli da ti oduzme, moras da poznajes nacela drustva u kome zivis, i pravila po kome se zivot u takvom drustvu odvija. Nas problem je sto ljude ne zanima preterano ni demokratija ni Politika, nego obicno jeftino politikanstvo, koje konzumiraju na dnevnoj bazi, da bi iscrpeli potrebu za pricom. Delom su za to krivi mediji u kojima vesti iz politike dominiraju cini mi se vise nego sto bi trebalo, a delom je to i razglabanje o politici kao neka tradicija koja se prenosi sa kolena na koleno...
Ma to da, ali meni generalno smeta svo to razglabanje o politici. Prosecnog Amera ne interesuje ko je kome sta rekao od politicara vec koliki mu je porez. Covek treba da se okrene sebi, a ne trivijalnostima politicara
"Oni koji su vešti u borbi, ne obuzme ih bes. Oni koji su vešti u pobedi, ne obuzme ih strah. Zato mudri pobeđuju pre borbe, dok se neznalice bore da bi pobedili"
Evo u moje ime ću reći: "Zašto 20 godina moj život mora da bude prožet politikom, obećanjima, glupostima itd?" Od malih nogu, pod sankcijama, moji bliži su pola života proveli ispred televizora na kome je bila skupština, ljudi su ulazili u svađe, mladi su odlazili u stranke jer "su bolji od drugih, i kada pobede mi ćemo žveti bolje". Evo vam svima jedan "Fuck you" od mene. Danas sam gledao gspodina koji štrajkuje glađu, jer želi izbore, koji povlače još više novca, koga ionako nemamo. Danas se svako nameće samo da bi dobio 2000 evra platu, i Audija sa vozačem, nikome nije stalo da se bavi narodom... Zašto nisam rođen u nekoj zemlji u kojoj se politikom baviš iz patriotizma, iz hobija, gde je predsednik neki tamo koga kontroliše neko iznad, pa neka nas krade, ali i da imamo. Zašto!?!? Potpuno se slažem sa tekstom, politika je uništila sve lepo u Srbima kao narodu, uništila je ljude, njihove živote, i mi i dalje živimo životom kao pod sankcijama (iako nije), gde je politika važnija od zbivanja u zemlji, gde je politika vrsta života, i gde narod od šume ne vidi drveće (preko 330 registrovanih stranaka na zemlju od 7 miliona je previše). Ja više ne mogu da odem kod baba i deda, da mi se ne priča o njihovom mišljenju, da pričam sa roditeljima a da u njemu nema politike, da se ne bavim poslom kojim želim da se bavim a da ne znam sve poslanike, njihove funkcije, iz koje su stranke, ko im je baba, ko deda, kada su prdnuli... Što bi rekao Ajs Negrutin "Mrš svi u Kinu, p***a li vam materina..."
Ma to da, ali meni generalno smeta svo to razglabanje o politici. Prosecnog Amera ne interesuje ko je kome sta rekao od politicara vec koliki mu je porez. Covek treba da se okrene sebi, a ne trivijalnostima politicara
A šta misliš ko tom Amerikancu određuje porez? Ko ga navuče da bude vojni stipendista pa ga pošalje da okapava u Iraku i Avganistanu
A šta misliš ko tom Amerikancu određuje porez? Ko ga navuče da bude vojni stipendista pa ga pošalje da okapava u Iraku i Avganistanu
Ti isti politicari, ali njega nije briga sto je neko nekoga polio u skupstini, vec da li ce njemu kao pojedincu biti bolje posle toga. Mi se ovde bavimo trivijalnostima, a vazne stvari kao sto su nezaposlenost i skupoca "guramo pod tepih". Da smo "normalniji" do sada bi ih makar pritisli da nesto urade po nekom od vaznijih pitanja a ne bi isli sistemom "sjasi Kurta da uzjase Murta" da bi nam bilo "bolje"
"Oni koji su vešti u borbi, ne obuzme ih bes. Oni koji su vešti u pobedi, ne obuzme ih strah. Zato mudri pobeđuju pre borbe, dok se neznalice bore da bi pobedili"
Pa to nije zbog previše razumevanja politike nego naprotiv zbog njenog fundamentalnog nerazumevanja. Mada bi za Amere spas bio da ubace treću stranku u igru i podrže nezavisnog kandidata za predsednika, ali i oni se razumeju u politiku ko marica u krivi. Njihovi političari su u svom postmakartnističkom histerisanju uništili fabrike u USA da bi uništili raadničku klasu.
U stvari meni je u vezi politike daleko bitnije šta se dešava da su ljudi u osamdesetim imali daleko više volje i borbenosti nego danas. Kuda nas vodi to osećanje beznadežnog očajanja u celom svetu?
« Poslednja izmena: 21. Apr 2011, 02:03:27 od simijon »
Tema: 
