Može li se zaustaviti starenje
Reprogramiranje mozga
Pretpostavlja se da će starosna granica ići do 125 ili 130 godina, smatra prof. dr Katica Jovanova-Nešić iz Centra za imunološka istraživanja

INTERVJU
Starenje je, svakako, jedna od najvećih naučnih nepoznanica, a svaki nagoveštaj produženja ljudskog veka očas raspali maštu. A tek pominjanje besmrtnosti.
Profesor dr Katica Jovanova-Nešić, naučni savetnik u Centru za imunološka istraživanja Instituta Torlak, više od dve decenije proučava mozak i uticaje imunog sistema na njegovo starenje, a rezultate objavljuje u uglednim međunarodnim časopisima. Nastavila je stopama svoga učitelja, proslavljenog profesora Branislava Jankovića, koga u svetu smatraju ocem nove naučne discipline – neuroimunologije.

• Koja je poslednja starosna granica, prema dosadašnjim naučnim saznanjima? Da li je dostižan metuzalemski vek od oko hiljadu godina?

– Koliko sam uspela da saznam, poslednja starosna granica je oko 115 godina. Do pre nekoliko vekova čovek nije preživljavao razdoblje reprodukcije neophodno za održavanje vrste, protekli je obeležen znatnim produženjem životnog veka i povećanjem broja ljudi koji dožive duboku starost. Prema najnovijim predviđanjima, pretpostavlja se da će starosna granica ići do 125 ili 130 godina. Što se tiče metuzalemskog veka od hiljadu godina, kao prirodnjak odgovaram odrično ali ne s namerom da osporim nečija saznanja nego da se ogradim od onoga za šta nemam dokaze.

• Nabrojte najbitnije činioce koji ograničavaju ili sprečavaju ljudsku besmrtnost, kako je pojedini istraživači još nazivaju (pre svega Obri de Grej)?

– S moje tačke gledišta, besmrtnost je još u filozofsko-teološkoj ravni. Duboko verujem da se neki pristupi (biofizički ili nanotehnološki) mogu upotrebiti za razjašnjenje starenja i dugovečnosti, ali potpuno odgonetanje zahteva dublje i sveobuhvatnije traganje. Mogu samo da govorim o činiocima koji ubrzavaju ili usporavaju starenje, i to u organizmu, tkivu, ćeliji, pa i delovima molekula na površini ili u ćeliji i u citoplazmi ili u međućelijskom prostoru. Verovatno pomenuti naučnik zna što ja ne znam.

• Da li je dugovečnost izričito zapisana u genima? Može li se produžiti zamenom gena ili produženjem telomera?

– Jeste, dugovečnost je zapisana u genima, i ne postoji samo jedan koji usmerava starenje. Moramo se složiti da ima više organa, tkiva, ćelija, receptora (antena) i liganada (signala) koje kontrolišu odgovarajući geni, tako je i sa starenjem. Dakle, geni u datoj sredini su najodgovorniji za sprovođenje programa starenja.

Da li se životni vek može produžiti zamenom gena ili produženjem telomera? Moj odgovor je: „da – ali”. „Ali” znači da moramo znati koji je izmenjen (mutiran) i kako ga zameniti a ne poremetiti funkciju nekog od susednih sistema za kontrolu tog gena. Jedan gen može regulisati više vrsta ćelija, samim time više organa i sistema u organizmu. Što se tiče telomera (završeci ribonukleinskih i dezoksiribonukleinskih aminokiselina), za koje postoje podaci da se skraćuju u toku starenja, ne znam da li je neko uspeo da ih produži, uspostavi homeostazu (ravnotežno stanje) u organizmu i tako zaustavi starenje. Sve je još na eksperimentalnom nivou.

• Ako je starenje program, ima li nade da se on promeni?

– Da, starenje je više nego izvesno program. Svi naučnici s kojima sarađujem ovde i u inostranstvu duboko veruju da se na starenje može uticati, usmeravajući ga ka željenom ishodu tj. menjajući ga tako da se obezbedi, pre svega, lepši i duži život.

• Koja je teorija danas najviše prihvaćen

– Postoje mnoge, ali osnovni biološki mehanizmi nisu do kraja razjašnjeni. Glavna teorija zagovara promenu proteina, poremećaje obnove DNK, neodgovarajuće veze između proteina, DNK i drugih strukturnih molekula, smetnje u neuroendokrinom lučenju, starenje ćelija u ćelijskim kulturama, gomilanje slobodnih radikala (oksidativni stres) i mene u poretku genske ekspresije (ispoljavanja). Novija istraživanja ukazuju da je primarni proces starenja pod genetskom kontrolom, regulisan učešćem spoljašnih činilaca.

Svaka teorija, međutim, mora da odgovori na dva osnovna pitanja: Zašto i kako se ontogeni razvoj završava progresivnim funkcionalnim disbalansom i zašto je ontogenetska vremenska skala (dužina života) toliko različita kod raznovrsnih životinjskih vrsta i ljudi? Prema mojem dubokom ubeđenju, najprihvaćenija je teorija koja je najpristupačnija širem sloju ljudi: mislim na slobodne radikale.

• Nije li, možda, tajna u preprogramiranju (ili reprogramiranju) ljudskog mozga?

– Što se tiče programiranja i reprogramiranja, odgovor zahteva ceo intervju. Šta znači programiranje mozga? Ako je mozak najsavršenija fononsko-fotonsko-elektronska mašina, zašto pitanje da li se može programirati. Moj odgovor je, svakako, da. Ako pitate kako, to je kudikamo složenije.

Ukoliko mozak dobije poruku preko svojih senzornih (osetnih) centara za vid, sluh ili dodir da se nešto dešava napolju, on će je proslediti primarnim centrima u kori izveštavajući ih šta je video, čuo ili osetio. Ako je ona dovoljno jaka da ugrožava stabilan rad, mozak će obavestiti svoje unutrašnje glasnike (antene) da hvataju signale da bi se pokrenuo alarmni sistem za zaštitu. Najpre će uključiti jeftiniju odbranu (ono što ima u višku) da bi uštedeo energiju koju čuva za crne dane. Pri tome može da potroši do 23 odsto svojih ćelija od ukupno 10 milijardi koje se razviju posle rođenja, ali one koje mu nisu neophodne za očuvanje vitalnih funkcija.

Ukoliko su u mozak, međutim, dospele nepozvane imunološke ćelije, on će reagovati burno i deo vlastitih prilagoditi da im se približe: vezujući se za uljeze odvešće ih njihovim pretpostavljenima na prepoznavanje. Ukoliko je opasnost velika, u pomoć se poziva neuroendokrini sistem koji luči neurohormone, neurotransmitere i citokine (medijatore) koji treba da najure nepoželjne. U ovu bitku uključiće se i dobronamerne imunološke ćelije, neuroni i njihovi pomoćnici (ćelije glije – mikroglije i astrociti); udruženo će izlučivati supstance koje će proterati ili ubiti zlonamerne imunološke ćelije.

Da se ne bi napravila pometnja i zagadila mikrookolina, mozak će uposliti ameboidne ćelije (makrofage i mikroglije) koje naučenim putevima stižu na mesto zločina da počiste žrtve nakon okršaja. Desi li se da ma koji od ovih sistema zakaže, promeniće se kodiranje informacija i mozak će početi da greši (neurološki ili psihološki), a to, uglavnom, izaziva neurodegeneraciju i starenje ili demenciju (senilnost).

• A šta se dogodi na kraju?

– Ako iz nekog razloga (spoljašnjeg ili unutrašnjeg) ne budu uništene zle imunološke ćelije, one će se udružiti sa sličnima (po sastavu) i napašće mozak iznutra uzrokujući neko autoimuno oboljenje (multipla skleroza, sistemski lupus eritematosus, Alchajmerova bolest itd). Bilo koja boljka ili sindrom koji poremeti uobičajeni rad mozga ubrzaće starenje i skratiće životni vek čoveka. Zato sistem mora sam ili uz nečiju pomoć da se reprogramira. Reprogramiranje se može izvesti delimično, na mestu oštećenja, ili generalno u celom mozgu.

Stanko Stojiljković

Izvor: Politika

sta vredi da zivis 130 godina kada se sav izgubis posle 80... i koza visi na tebi... 

Pa ja nebih hteo da zivim 120 god.

Pa ja nebih hteo da zivim 130 god.