Cerebrovaskularne bolesti
Moždani udar i sudbina sveta



Trojica predsednika velikih sila Ruzvelt, Čerčil i Staljin su u vreme održavanja sastanka na Jalti već bolovali od odmakle cerebrovaskularne bolesti. Istoričari odavno postavljaju pitanje koliko su tri državnika koji su krojili sudbinu sveta bili u stanju da sagledavaju činjenice i analiziraju perspektive svojih odluka

Mnogi poznati naučnici, političari i umetnici patili su od moždane ishemije ili umirali od moždanog udara. Koliko su promene njihovog mentalnog statusa uticale na njihovo rasuđivanje u presudnim trenutcima koji su rešavali strateška istorijska i civilizacijska usmeravanja na širem planu, ostaje i dalje otvoreno pitanje.
Do sada se, doduše, u nekoliko intrigirajućih publikacija spekulisalo o tome da li je sudbina nekih nacija izmenjena, zbog teških simptoma ishemije mozga od koje su patili njihovi lideri. A u knjizi "Revaskularizacije mozga" vaskularni hirurg profesor dr Đorđe Radak, iz Instituta za kardiovaskularne bolesti "Dedinje", studiju o uzrocima i posledicama moždanog udara "krunisao" je najzanimljivijim primerima poznatih ličnosti sa ovim oboljenjem. Evo najintrigantnijih primera.
Među američkim državnicima čak desetorica su umrli od moždanog udara (Franklin Delano Roosevelt, John Quincy Adams, John Tyler, Millard Fillmore, Andrew Johnson, Chester Alan Arthur, Woodrow Wilson itd.). Najsvežiji je slučaj bivšeg predsednika Richarda Nixona koji je umro 1994. godine od posledica masivnog šloga.
Jedan od najznačajnijih predsednika SAD Ruzvelt bio je opterećen respiratornim problemima, a u 39. godini preležao je paralitički poliomielitis. Pokazao je veliku hrabrost u borbi sa ovom bolešću, što se vidi i iz izjave: "Ako ste proveli dve godine u krevetu pokušavajući da pokrenete palac, posle toga svi drugi problemi izgledaju vam laki".
Međutim, 1939. godine iznenada u punoj snazi doživljava prvi seriju "malih šlogova". Njegovo zadnje obraćanje Kongresu bilo je iz bolesničkih kolica. Na zasedanju u Jalti Ruzvelt je patio od tranzitornih ishemičkih ataka. Definitivni "veliki šlog" zadesio ga je u martu 1945. u Hajd parku samo mesec dana nakon Jalte.
Vudrou Vilson je umro 1924. u 67. godini života posle ishemičkog šloga. Prvi moždani udar je preživeo u septembru 1919. Pri pregledu konstatovana je tromboza oftalmičke arterije koja je izazvala slepilo levog oka. Detaljnija dijagnostika nije urađena. Istog meseca u Koloradu Vilson se sapleo na ulasku u Memorijal auditorijum. Pripadnik tajne službe ga je uhvatio i podigao uz stepenice. Govor koji je tada održao pretvorio se u debakl. Nakon ovog incidenta razvija se kompletna levostrana pareza, a iste noći plegija leve ruke, noge i leve polovine lica.
Posle dugotrajnog oporavka, koji je u medijima objašnjen kao "stanje nakon kompletnog nervnog sloma", on je insistirao da se pojavi u Beloj kući. Hodajući prema njoj on je "skidao šešir, klanjao se i pozdravljao" prolaznike kojih nije bilo na ulici. Predsednički kabinet je više puta zahtevao detaljnu informaciju o dijagnozi ali, bez uspeha. Vilson je bio teško bolestan i nesposoban da odlučuje o svojoj sposobnosti, jedina osoba koja je bila u prilici da o tome odlučuje bila je njegova supruga Edit Vilson. Njena odluka je bila da njen suprug može da obavlja svoje dužnosti kao da se ništa nije desilo. Dalji pristup u njegovu sobu bio je zabranjen službenicima Vlade i njegovom sekretaru, a na vratima je postavljen stražar. Dokumenti i urgentna pisma koji su slati u njegovu sobu bili su uglavnom ignorisani sa oznakom "odložiti". Do oktobra 1919. god. Vilson se oporavio toliko da je mogao da potpiše svoje ime pri čemu mu je Prva dama pridržavala desnu ruku.
U februaru 1924. Vilson je umro zbog masivne infarkcije mozga. Retrospektivno posmatrano on je prvi šlog doživeo u aprilu 1919. u Parizu na Mirovnoj konferenciji.
Prve znake moždane ishemije Lenjin je doživeo u zimu 1921. Počelo je sa nesanicom, nesvesticama, vrtoglavicama, glavoboljama i otežanim govorom. Tada je imao 51 godinu. Treba napomenuti da je tri godine ranije Lenjin preživeo atentat sa tri revolverska hica. Bio je ranjen u vrat, levo rame i leđa. Brzo se vratio redovnom poslu, ali je 1922. izgubio sposobnost govora i probudio se sa blagom desnostranom hemiparezom. To je bio prvi moždani udar. Posle nekoliko meseci usledila je kompletna desnostrana hemiparaliza, zatim, drugi ishemički šlog.
Upravo u vreme najtežih zdravstvenih tegoba Lenjin je postao svestan da je napravio veliku grešku prihvatajući Staljina kao svog naslednika. Posle drugog moždanog udara pokušavao je, o tome postoje pisani dokumenti, da spreči Staljina da dođe na vlast.
Lekari su insistirali na apsolutnom mirovanju. Lenjin je izolovan u svom domu na Gorkom i nije primao posetioce, niti političke informacije. Trudio se da nastavi da diktira nekoliko minuta svoje kratke tekstove koji su trebali da spreče dolazak Staljina na vlast. Od posledica trećeg šloga umire početkom 1924. godine.
Postavlja se u nekim studijama pitanje kako bi izgledala istorija istočnog bloka i čitavog sveta da je Lenjin mogao da utiče na nju još neko vreme.
Staljinov način vladanja je dobro poznat, ali je i njegov privatni život bio pun preterivanja. Imao je naviku da jede ogromne količine voća i mesa. Staljinova ćerka tvrdi da je njen otac jednom prilikom izazivao Čerčila da podele pečeno prase, a kada je on to odbio Staljin je pojeo čitavo prase sam. Verovao je da je pijanstvo prirodno stanje i tvrdio je da ga je otac u kolevci pojio votkom. Inače, otac mu je bio alkoholičar, a biografi veruju da mu je povredu u detinjstvu, što je izazvalo trajni deformitet njegove leve ruke sa poremećajem rasta, naneo otac u pijanom stanju.
Staljin je bio suviše sumnjičav da bi se "dao u doktorske ruke". Svakodnevno je pio nekoliko kapi tinkture joda u čaši vode i velike količine votke da bi "zaustavio starenje". Iznenada, prilikom posete indijskog ambasadora u martu mesecu 1953. Staljin se srušio. Sutradan je umro. Proglas o njegovoj smrti izdat je sa osam dana zakašnjenja.
Trojica predsednika velikih sila Ruzvelt, Čerčil i Staljin su u vreme održavanja sastanka na Jalti, na kome su donete mnoge presudne odluke, već bolovali od odmakle cerebrovaskularne bolesti. Ruzvelt je umro tri meseca kasnije od posledica teškog moždanog udara. Staljin je izdržao nešto duže, ali moždani udar je odneo i njega. Čerčil je već ranije preležao seriju malih šlogova, a kao posledica ostala je vaskularna demencija. Deteriorizacija neuropsiholoških funkcija sa mentalnom slabošću opisana je u Čerčilovom slučaju od strane njegovog ličnog lekara sledećim rečima:
"Nije samo njegovo fizičko propadanje bilo šokantno. On je u diskusiji intervenisao jako malo, sedeći sa otvorenim ustima. Ako su mu ponekad ranije nedostajali fakti, njegova domišljatost bi to prikrivala. Sada, domišljatost je otišla, nije ostavila ništa za sobom".
Istoričari odavno postavljaju pitanje koliko su tri državnika koji su krojili sudbinu sveta bili u stanju da sagledavaju činjenice i analiziraju perspektive svojih odluka.

Izvor: Viva