Godina za nama – Film
Nelogično ćutanje
Utisak godine: zatvaranje bioskopa, o čemu više pričaju novinari nego filmski stvaraoci...

U godini koja se bliži kraju, u umetnosti i u kulturi bilo je puno događaja koji su se izdvojili po svojim dometima. Podsećamo na njih, u nadi da će biti inspiracija ili opomena za buduće projekte, u izdavaštvu, na filmu, u pozorištu, slikarstvu, muzici, baletu, televiziji…

Beogradski Fest na noge je podigao nemački reditelj Vim Venders, na Palićkom festivalu evropskog filma, između ostalih, boravili su Teo Angelopulos i Kšištof Zanusi, drugo izdanje festivala angažovanih filmova „Slobodna zona” oborilo rekorde gledanosti i ugostilo britansku rediteljku Antoniju Bird, ugašeni pa reanimirani Festival autorskog filma „Pogled u svet” protekao i završio se u znaku isforsiranog a nepotrebnog skandala, a promotivna turneja animirano-igranog filma „Artur i Minimoji”, ovih je dana dovela francuskog reditelja Lika Besona i do Beograda.

Ovako, u najkraćem, izgleda pregled filmske godine za nama u kojoj je bioskopske premijere imalo čak i 15 domaćih filmova. Nažalost, mnogi od njih već su pali u zaborav. Internacionalna priznanja, nagrade i odlične kritike osvojili su samo „Optimisti” Gorana Paskaljevića i „Sutra ujutru” Olega Novkovića, na domaćem terenu najviše je gledalaca bilo na „Anđelima 3” Petra Pašića, najviše simpatija domaće publike i kritike nadmoćno je osvojio film „Sedam i po” Miroslava Momčilovića, a sa aplauzima je prošao i „Šejtanov ratnik” Stevana Filipovića.

„Guča” Dušana Milića, kolaps u domaćim bioskopima uskoro će nadomestiti međunarodnom festivalskom turnejom, a „Klopka” Srdana Golubovića svetsku premijeru imaće u februaru 2007. na Berlinskom festivalu i tako, verujemo, najaviti neke bolje i lepše dane ne samo za srpski film već i za posrnule srpske bioskope.

Jer, čemu snimanje tolikih filmova i toliko potrošenih budžetskih para ako publika, kako je krenulo, uskoro neće imati gde da ih gleda? Centralne, nekada velelepne, prestoničke bioskopske dvorane, one u vlasništvu „Beograd filma”, gotovo već dva meseca ne rade! Zatvorene su zbog štrajka zaposlenih u ovom nekada uglednom društvenom preduzeću, koji još uvek nisu primili svojih 20 plata.

Rasplet, u vidu privatizacije bioskopa, još se čeka, ali ono što posebno brine jeste teška i potmula tišina koja prati čitav ovaj događaj. Još uvek se, glasno, jasno i javno, nije čula reč filmskih producenata, reditelja i glumaca i svih onih koji od filma žive. Još uvek nisu organizovano ustali u odbranu dragocenih hramova filma, niti poveli značajnu bitku za njihovu modernizaciju, pa da filmove konačno gledamo kao sav normalan, evropski svet.

Njihova ćutnja nije logična. Kao da im je jedino važno da dobiju sredstva bilo preko konkursa još uvek nedovršenog i nerazigranog Filmskog centra Srbije, bilo preko već nadaleko čuvenog diskrecionog prava ministra kulture ili finansija (u 2006. filmadžijama je ovo bilo još draže i slađe), kako bi kako-tako snimili film. Da li će taj isti film imati gde da bude prikazivan, u kakvim uslovima i koliko, kao da ih nije briga. Ili možda jeste nego, onako razjedinjeni i međusobno posvađani, čekaju nekog drugog da umesto njih vodi ne samo bioskopsku bitku, već i iscrpljujuću borbu za konačno donošenje, toliko godina već obećavanog zakona o kinematografiji kojim bi bila regulisana i sva pitanja kinefikacije u zemlji Srbiji.
 I tako se vraćamo na već toliko puta apsolviranu temu nepostojanja čvrstog reda i zakona na našem filmskom nebu. Ni 2006. godina, poput niza godina pre nje, na ovom planu nije donela gotovo ništa novo. Polako, biće...
Dubravka Lakić

Izvor: Politika