Motiv atentata na premijera – strah od hapšenja „zemunaca”


Organizatore grupe najviše je brinulo rasvetljavanje ubistava Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, zločina na Ibarskoj magistrali, pokušaja atentata na Vuka Draškovića u Budvi, raznih otmica, kao i drugih nerešenih ubistava.

Glavni motiv zbog koga je, 12. marta 2003. godine, ubijen prvi demokratski premijer Srbije Zoran Đinđić bio je strah vođa zemunskog kriminalnog klana da će biti uhapšeni zbog političkih ubistava, počinjenih u vreme bivšeg režima. Dušan Spasojević i Milorad Ulemek su se plašili da će izgubiti pozicije u policiji, sudovima i tužilaštvu i da, zbog najavljene borbe protiv organizovanog kriminala, neće moći da nastave da se bave prodajom droge i otmicama. Ovo je u navedeno u pisanom obrazloženju presude veća Specijalnog suda, u kojem je sudija Nata Mesarović na 446 strana napisala sve što je o atentatu na Đinđića utvrđeno u prvostepenom postupku. Presuda je dostavljena tužiocu, zastupnicima oštećene strane, braniocima i okrivljenima.

Do kraja ove sedmice trebalo bi da stignu žalbe na ovu presudu, na osnovu kojih će se pred Vrhovnim sudom Srbije o slučaju „Đinđić" raspravljati još jednom. „Na osnovu izvedenih dokaza, sud je utvrdio da motiv za izvršenje krivičnog dela ubistva premijera Vlade Republike Srbije - izručenje optuženih za ratne zločine Hagu, koji je kao svoj naveo u priznanju optuženi Zvezdan Jovanović, nije osnovni i najvažniji za organizatore kriminalne grupe, optuženog Milorada Ulemeka, Dušana Spasojevića i ostalih pripadnika koji su učestvovali pomaganjem u izvršenju ovog krivičnog dela. Iz izvedenih dokaza sud je utvrdio da je jedan od organizatora ove kriminalne grupe, Dušan Spasojević, planirao ubistva drugih visokih državnih predstavnika, da bi se vlast u Srbiji zaplašila snagom ove kriminalne grupe, da se deluje protiv bezbednosti zemlje uticajem na vladu i tako iznude personalna rešenja u njoj. Cilj je bio da se zadrži uticaj na državne institucije i pojedince u njima, da se utiče na izbor kadrova i na personalna rešenja, a sve da bi nastavili nesmetano da se bave organizovanim kriminalom, otmicama, ubistvima, prodajom droge", navodi se u delu presude koji se odnosi na razloge ubistva premijera Đinđića.

Optuženi Ulemek, kako je utvrdio sud, ubedio je Spasojevića da kriminalna grupa može postići najviše ubistvom predsednika vlade. Iz iskaza svedoka, koji su opisivali društvene uslove nakon demokratskih promena 2000. godine, pa do atentata, vidi se da su Vlada Srbije i njen premijer označili 2002. godinu kao godinu borbe protiv organizovanog kriminala. Organizatore grupe najviše je uznemiravalo to što se u ovo vreme već radilo na rasvetljavanju političkih zločina iz perioda prethodnog režima, ubistava Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, zločina na Ibarskoj magistrali, pokušaja atentata na Vuka Draškovića u Budvi, raznih otmica kao i drugih nerešenih ubistava.

„O tome da za optuženog Ulemeka kao organizatora ove kriminalne grupe nije bio osnovni motiv borba protiv izručenja Haškom tribunalu, govori i činjenica da se nijedan od pripadnika Jedinice za specijalne operacije nije nalazio u to vreme u postupku pred haškim sudom. Prema tome, nesumnjivo je utvrđeno da je primarni motiv Dušana Spasojevića za ubistvo premijera bio na kriminalnoj osnovi", navodi se pored ostalog u presudi.

Iz iskaza svedoka saradnika Ljubiše Buhe, Miladina Suvajdžića, pokojnog Zorana Vukojevića i Dejana Milenkovića utvrđeno je da je zavera organizovana krajem 2002. i početkom 2003. godine. Kriminalna grupa počela je delatnost još 1995-1996. godine, kada su se njeni pripadnici bavili krađama vozila i vraćanjem za novac, prodajom narkotika, iznudama, a kasnije i ubistvima.

Grupa je bila na „vrhuncu snage" posle udruživanja s Miloradom Ulemekom, komandantom JSO, koji je u taj savez uključio i pripadnike Jedinice u koje je imao poverenje. Spasojević tada dobija obezbeđenje JSO, što mu omogućava nekontrolisano kretanje po Beogradu i obračun s drugim mafijaškim grupama, radi preuzimanja vodeće uloge u podzemlju.

„Pripadnici JSO obezbeđivali su Spasojeviću ne samo fizičku zaštitu već i zaštitu od kontrole, a Ulemek mu je obezbeđivao i zaštitu od progona i snabdevao ga podacima, koje je posle oktobra 2000. godine dobijao od Milorada Bracanovića, načelnika Sedme uprave RDB-a, odnosno Službe za primenu tehničkih mera prisluškivanja. Bracanović je na to mesto postavljen na predlog Ulemeka i pored protivljenja Gorana Petrovića, načelnika RDB-a, i njegovog zamenika Zorana Mijatovića", piše u presudi.

Dušan Spasojević u početku se protivio planu o ubistvu Đinđića, ali je pristao na Ulemekovo insistiranje.

Plan Spasojevića je bio da se ubije šef poslaničkog kluba DOS-a Čedomir Jovanović, ministar spoljnih poslova SCG Goran Svilanović ili ministar prosvete Gašo Knežević. Iz saglasnih iskaza svedoka saradnika sud je utvrdio da je na planu da se ubije predsednik vlade Zoran Đinđić insistirao upravo Milorad Ulemek, smatrajući da se tako najbolje može sprečiti hapšenje ove grupe.

Dva hica iz kancelarije 55

Premijer Zoran Đinđić ubijen je 12. marta 2003. godine u 12 časova i 25 minuta, hicem ispaljenim iz puške „hekler i koh G3", standardne verzije, na koju je stavljen optički nišan, kalibra 7,62 puta 51 milimetar „vinčester", brisanog fabričkog broja. Pucao je Zvezdan Jovanović, u to vreme zamenik komandanta JSO, sa otvorenog prozora kancelarije 55, na drugom spratu zgrade u Ulici admirala Geprata broj 14. Razdaljina između prozora s kog su ispaljeni hici iznosila je 134 metra. Brzina kojom je metak pogodio telo iznosila je 700 metara u sekundi, a ukupno vreme leta metka do cilja iznosilo je 0,175 sekundi.

U trenutku kada je pogođen, premijer se nalazio u neposrednoj blizini vrata ulaza broj pet zgrade Vlade Srbije, okrenut leđima ispred levog krila vrata gledano iznutra, a desnim bokom i desnom prednjom stranom tela prema Ulici admirala Geprata. Njegovo telo tada pada u unutrašnjost zgrade, u položaju potrbuške, kada je najverovatnije došlo do nastanka povreda na zadnjoj strani desne noge. Povreda na levoj podlaktici nastala je udarom i odbijanjem projektila o plastični rukohvat štake.

Nema trećeg metka

Drugi hitac, ispaljen sa istog mesta i iz istog oružja, pogodio je u desni deo karlice Đinđićevog pratioca Milana Veruovića. Taj metak je nakon izlaska iz tela Veruovića udario u kamenu ivicu pored ulaznih vrata. Delovi metka su se odbili i moguće je da su izazvali povrede na premijerovoj butini, navodi se u sudskoj odluci.

Sudija Mesarović osvrnula se i na tezu odbrane da su Đinđić i Veruović pogođeni hicima iz različitog oružja, što navodno dokazuju različite dimenzije ulaznih i izlaznih rana na njihovim telima. U obrazloženju presude da ovakav zaključak nije tačan, sudija se pozvala na nalaz veštaka Instituta za kriminalistiku iz Vizbadena, koji su objasnili ponašanje metka u zavisnosti od mesta povrede, prepreke ili sastava tkiva kroz koje prolazi.

„Za ovakve navode odbrana nije ponudila nikakve objektivne činjenice ili dokaze, tim pre što se veštak medicinske struke izjasnio od čega zavisi veličina ulazne rane. Iz ovoga proizlazi da veličina ulazne i izlazne rane kod Zorana Đinđića i Milana Veruovića ne mogu biti identične po veličini i obliku, s obzirom na različite delove tela u koje su ih hici pogodili", piše, pored ostalog, u presudi.

Institutu u Vizbadenu dostavljeni su puška koju je policija našla 25. marta 2003. godine na Novom Beogradu, u rejonu bloka 26, jedna čaura koja je nađena u Ulici admirala Geprata, kao i delovi metka koji su pronađeni na licu mesta. Veštačenjem je utvrđeno da su premijer Đinđić i Milan Veruović pogođeni upravo iz ove puške, odnosno, da su obe nađene čaure ispaljene baš iz tog oružja. Na ćebetu koje je zatečeno na otvorenom prozoru kancelarije 55, konstatovano je postojanje barutne gareži, koje se podudara s barutnim tragovima na čauri kalibra 308 „vinčester". Na pušci su nađeni tragovi vlakana koji, kako je utvrđeno, potiču baš sa ćebeta zatečenog na prozoru. Ovi dokazi potvrđuju priznanje Zvezdana Jovanovića i dovode ga u sigurnu vezu s puškom.

Organizatore grupe najviše je brinulo rasvetljavanje ubistava Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, zločina na Ibarskoj magistrali, pokušaja atentata na Vuka Draškovića u Budvi, raznih otmica, kao i drugih nerešenih ubistava

Sud je poverovao svedocima koji su izjavili da su 12. marta čuli dva hica. To su bili slučajni prolaznici, stanari okolnih zgrada, zaposleni u Vladi Srbije, kao i u zgradi iz koje je pucano. Tvrdnja osmorice telohranitelja premijera, da su u atentatu ispaljena tri, a ne dva metka, nije bila prihvaćena.

„Iskazi pratilaca premijera se međusobno razlikuju i kada opisuju intenzitet zvuka, vremenski razmak između prvog i drugog hica, te razmak između drugog i trećeg hica, za koji kažu da su ga čuli. Sud nije prihvatio njihove tvrdnje o trećem hicu jer ta tvrdnja nije potvrđena izvedenim dokazima, iskazima svedoka, tragovima zatečenim na licu mesta prilikom uviđaja i nalazima veštaka balističara i sudskomedicinske struke", zaključeno je u presudi.

Sudija Mesarović analizirala je i iskaze trojice pripadnika Ulemekovog obezbeđenja koji su različito svedočili o tome da li je on na dan atentata bio kod kuće, kako je rekao u svojoj odbrani, ili ne i da li je puška „hekler i koh" bila u Ulemekovoj kući. Dok su Vukašin Vukašinović i Lazar Nikić, po oceni suda, svedočili pristrasno, neubedljivo i nelogično, pokušavajući da pomognu Ulemeku i Jovanoviću, svedočenje Nenada Šarea, koji je opovrgao Legijinu odbranu, prihvaćeno je kao ubedljivo i logično.

Neuverljiva odbrana

Legijinu odbranu sud je odbacio kao neuverljivu jer nije potvrđena dokazima. Sudija Mesarović u presudi ističe da se Ulemek predao policiji 2. maja 2004. godine, tako što je izašao iz svoje kuće u Ulici Ilije Stojadinovića 87, u vreme dok su taj objekat, kao i njegovu porodicu koja živi u ovoj kući, obezbeđivali pripadnici MUP-a. Ulemek se predao u vreme kada je postupak bio u fazi glavnog pretresa, kada je imao dovoljno podataka koje je mogao da koristi u svojoj odbrani.

Po oceni suda, on je pokušao da postupak usmeri u drugom pravcu, navodeći da postoji lični obračun između njega i pojedinih pripadnika tadašnje vlasti. Tvrdio je da su organizatori i inspiratori premijerovog ubistva strane obaveštajne službe, čiji je motiv zaokret u spoljnoj politici Srbije koju je vodio Đinđić prema zemljama Zapada, u vezi s problemom Kosova. Ulemek je ispričao i, po stavu suda, neuverljivu priču o prodaji 800 kilograma droge u čemu su učestvovali premijerovi saradnici Čedomir Jovanović, Vladimir Popović i Dragoljub Marković, što je demantovano drugim dokazima. Ulemekova priča o povratku kući u Košutnjak, pod okriljem snega, maskiran belim čaršavom, kako bi se utopio u okolinu, ocenjena je u presudi kao dečije pripovedanje.

Veće nije prihvatilo tezu Zvezdana Jovanovića o ucenama i pretnjama zbog kojih je priznao atentat na Đinđića, smatrajući da je Jovanović promenio iskaz zato da bi izbegao krivicu i pomogao ostalim optuženima. Sud je poverovao svedocima iz policije, Miletu Novakoviću i Rodoljubu Miloviću, kao i advokatu po službenoj dužnosti Vesni Radomirović, da je taj iskaz dat po zakonu. Utvrđeno je, po oceni suda, da su prvobitna priznanja Zvezdana Jovanovića i Dušana Krsmanovića uverljiva, logična i u skladu sa ostalim dokazima.

Sud je utvrdio da su iskazi svedoka saradnika znatno doprineli utvrđivanju činjenica o ubistvu premijera. Oni su, kako se navodi u delu presude koji se bavi ocenom dokaza, bili najbliži saznanjima o delovanju ove zavere, ciljevima, planu, organizatorima i zadacima svakog člana.

„Njihovim iskazima sud je u potpunosti poverovao jer su logični, iscrpni, ubedljivi i, u najvećem delu, o najbitnijim spornim činjenicama, identični", navodi se u presudi.

„Ne može se prihvatiti stav odbrane da su njihovi iskazi lažni jer su to lica iz kriminogene sredine, koji davanjem lažnih iskaza otkupljuju svoju slobodu. Takav zaključak je neprihvatljiv jer su iskazi svedoka saradnika potkrepljeni i drugim izvedenim dokazima - otiscima prstiju u stanovima u kojima su boravili i u vozilima koja su koristili.

Iz spisa ovog predmeta sasvim je jasna činjenica da je organizovani kriminal ušao u sve pore društva", zaključuje sudija Mesarović. „Činjenica je da se takva kriminalna organizacija može otkriti samo ako neki od pripadnika progovore o onome što znaju. Takvo njihovo svedočenje predviđeno je zakonom", piše u obrazloženju presude.

Saradnici pokojnog premijera, Dušan Mihajlović, Goran Petrović, Zoran Mijatović, Vladimir Popović, Čedomir Jovanović i Zoran Janjušević, po oceni suda, jasno su i nedvosmisleno ukazali na situaciju u kojoj su se nalazile državne institucije, posle 5. oktobra 2000. godine, kada se pojavio i problem u takozvanoj kopnenoj zoni na jugu Srbije. Država traži načine da prevaziđe krizu. To je iskoristio Ulemek, koji je prešao na stranu Demokratske opozicije, kako bi uticao na izbor kadrova. Sud je utvrdio da je već sredinom 2001. godine vlast znala za spregu između Spasojevića i Ulemeka.

Zašto je odbijena rekonstrukcija

Sudija Mesarović navodi da je predlog o obavljanju rekonstrukcije ocenjen kao suvišan jer dokazi i veštačenja nisu ukazivali da je to bilo potrebno. Veće ne nalazi da je ovaj dokaz potreban s obzirom na identične nalaze balističara Milana Kunjadića, kao i veštaka iz Vizbadena. Veće nije smatralo da su iskazi pojedinih svedoka osnovni razlog da se pristupi rekonstrukciji jer su to iskazi koje je veće ocenjivalo u sklopu sa ostalim materijalnim dokazima.

Presuda

Sudsko veće, u kojem su pored sudije Mesarović, bili i sudije Radmila Dragičević-Dičić i Milimir Lukić, javno je objavilo 23. maja presudu kojom je Milorad Ulemek Legija osuđen na 40 godina zatvora. Ista kazna izrečena je i Zvezdanu Jovanoviću. Na po 35 godina zatvora osuđeni su njihovi saučesnici Aleksandar Simović, Ninoslav Konstantinović, Vladimir Milisavljević i Sretko Kalinić. Miloš Simović, Milan Jurišić, Dušan Krsmanović, Branislav Bezarević i Željko Tojaga osuđeni su na po 30 godina zatvora, dok je na osam godina zatvora osuđen Saša Pejaković.

izvor: politika