smook, monopol je na znazi do tada i to nam je ugovorna obaveza. a sto se tice rafinerije, logicno je da svako ko zeli da gradi moze da je gradi, ali nece moci da radi sve dok ne istekne rok za koji smo se obavezali ruskoj strani. uostalom, njima treba par godina samo dok naprave tu rafineriju.
hvala ti za ovu vest, jer nisam pre cuo za ovo.
plasim se da je ovo samo jedan od niza neuspelih projekata o kojima se puno pise, a na kraju ne ugledaju svetlost dana. mada bih voleo da gresim!

Kamaro , ja sam lično mislio da će 2000 godine doći do odmerene, planirane i pravedne privatizacije. Međutim desila se pljačka, po meni nezapamćena u istoriji ovoga naroda, pa čak mnogo veća i razornija nego 1945. Posle rata , nacionalizovane firme su nastavile da rade. Danas firme su , razgrabljene i uglavnom upropašćene. Šta više mislo sam da ćemo usvojiti Švedski ili Finski ili neki drugi mekši oblik kapitalizma. Međutim mi odosmo u Argentinu. Nije moralo, već je samo bilo korisno tajkunima i političarima.
Oko novinarske hajke. Priča se o neefikasnosti javnih preduzeća, zašto. Zato da bi se razgrabila i opljačkala a ne da bi se učinila neefikasna. Priča je da se narod umiri, jer eto nije valjalo, pa ćemo ga privatizovati. Jer bolje je i privatno, pa nek ne valja.

Ja bih voleo da NE gresis  
nikako mi se ne svidjaju ameri kod nas,nikako!
Lazu nas i obmanjuju,mi treba u potpunosti da se okrenemo Braci Rusima,toliko da smo jasni.
Zato je potrebno promeniti ovu izdajnicku Vlast ali to moramo sami da uradimo,tu Rus ne moze da pomogne.

nije ova pljacka veca od one iz 1945. god.
ne znam koliko razumes sam fenomen privatizacije. on je po svojoj prirodi lopovluk. medjutim, to je duga prica i vrlo apstraktna.
kada sam ja pricao mojim drugarima sa faxa jos 2002. god. da je pametnije da privatizaciju organizujemo kroz sok terapiju, ali tako da izbacimo oglase po svim medijima sveta, da organizujemo veliku trku i ko prvi stigne do preduzeca njegovo je, oni su mi se smejali. naravno, mislio sam da svi krecu sa istog cilja i prijavljuju se za svako preduzece ponaosob.
evo gde se pogresilo i zasto je privatizacija postala veca pljacka nego sto je trebalo.
razlog je samo jedan. vlast je kroz intervencionizam i svoje "trip gazdovanje" maksimalno usporavala privatizaciju, sto je dalo vremenima i tajkunima i insajderima (bivsim direktorima, menadmentu preduzeca, spekulantima....) prostora da ucestvuju na svim tenderima za koje su bili zainteresovani. naravno, vlast je koristila izgovor da sve mora da bude transparentno i da se ide na postizanje sto vece cene. medjutim, to nas je i pokopalo.
bagra je pocela da se dogovara i sredjuje tendere, da potkradaju preduzeca, da pumpaju dugove, da ih rekonstruisu onako kako odgovara buducem vlasniku, zatim, jedan tajkun je mogao da kupi jedno preduzece i da ga zalozi i uzme kredit da bi kupio drugo,.... i tako dalje i tako dalje.
sve je to dovelo do toga, da je mnostvo preduzeca palo u pogresne ruke. umesto da mnoga srednja preduzeca budu predmet kupovine  preduzetnika iz eu (u sta sam ja glupander ulagao velike nade, cak sam pisao i seminrski o tome koliko su to dobri kupci nasih preduzeca, i da mi nije jasno zasto se potenciraju ti giganti koji su vrlo prerpedeni), ona supostala predmet kupovine domace boranije ciji motiv je bio kupovina vrednih nekretnina na rastucem trzistu nekretnina (cene nekretnina su znacajno porasle i oni su zaradili). tako je jedan deo privrede umesto da bude regenerisan i obnovljene stranim kapitalom, promenio svoju delatnost koja podrazumeva otpustanje radnika i industrijski pad.
recices da su tajkuni krivi za to. donekle jesu, ali samo u delu gde su uticali na vlast da se tako ponasa. inace, kriv je narod koji je gutao populizam i kome je sok terapija bila odurnija od same smrti.
jos jednom je narod platio cenu svoje gluposti i slepog verovanja u centralnoplanskog kontrolora.
sada neka gleda. medjutim, i ovako je bolje, samo da ukinu monopole i deregulisu trziste. samo je razlika sto cemo iste rezultate da postignemo tek za 15 god.

vec vidjeno, sem bede i smrti, rus nista vise ne moze da nam pruzi!

kad smo vec govorili o cedomilju mijatovicu, da postujem jedan odlomak koji bih posvetio mom prijatelju perudjiju! naravno bio bih presrecan ukoliko bi ga procitali i ostali forumasi i pri tome imali u vidu da se radi o 19. veku i jednom velikom srbinu i liberalu (mozda je bolje receno libertarijancu, da neko ne bi mesao ovu danasnju liberalnu boraniju sa ovakvim velikanom)

---

....Ako sebi dopustimo jednu metaforu, onda bi njegov decenijski angažman u uvođenju
železnice kroz Srbiju mogao da se identifikuje sa današnjim idejama modernizacije
Srbije kroz proces evropskih integracija. Otpori tome su bili brojni i
dolazili su sa svih strana, kako od socijalista koji su Srbiju videli kao jedno izolovano
ostrvo pogodno za vlastite socijalne eksperimente, tako i od konzervativne
patrijarhalne Srbije, koja je želela da se zatvori u vlastiti ksenofobni milje. Mijatović
je još kao profesor Visoke škole počeo da se zalaže sa izgradnju železnice.
Njega je napao Stevan R. Popović (1838-1902) tvrdeći da bi to za Srbiju bila jedna
velika nesreća. Njegov argument je počivao na ideji protekcionizma, potrebi da
se zaštite domaći proizvođači od spoljašnje konkurencije Još radikalniju kritiku
iznosili su socijalisti, koji su se čas pozivali na patriotizam, čas na opasnost od
inostrane eksploatacije. Oni su tvrdili da će ovim modernim komunikacijama
biti uništena i opljačkana srpska privreda, da će stranci zagospodariti njenim
bogatstvima, da će se zemlja rasporodati i najzad definitivno podjarmiti austrijskom
kapitalu. Socijalista Živojin Žujović u časopisu Srbija u tom smislu piše:
„Tuđa mašina, tuđi mašinisti, tuđi upravitelji i sve to na naš račun – to bi bila ekspolatacija
naše zemlje i naše snage.”3 Isto tako Jevrem Marković, brat Svetozara
Markovića, suprotstavlja se uspostavljanju železnice tvrdeći da će strano osoblje,
koje je jedino tehnički osposobljeno da učestvuje u izgradnji pruge i uvođenju
lokomotiva, u pogodnom trenutku postati špijuni Austro-Ugarske. Na taj način
Srbija postaje potencijalna žrtva u svakom pogledu, od materijalne eksploataije
do političke dominacije. Razumljivo je da je za jednu državu koja je s teškom mukom
došla do vlastitog suvereniteta, gde su neobrazovanost, ksenofobija i strah
takoreći ukorenjeni u psihu većine ljudi, svaki kontakt sa nepoznatim svetom
rađao podozrivost i odbijanje. Zato nije ni čudo što do gradnje železnice nikako
nije ni dolazilo, ma koliko se za to zalagala liberalna inteligencija, preduzetnički
i tragovački stalež. Kolektivistički duh nepoverenja prema spoljnjem svetu i oslanjanjanje
na vlastite predrasude i vrednosti bio je (a možda i ostao) nešto mnogo
dublje nego interes za inovacije.
Nasuprot povezivanju sa svetom radiklaska i socijalistička opozicija isticala je
samobitnost srpskog domaćina, potrebe da se društvo okrene k sebi. Sama soijalsitička
doktrina bila je načelno protiv privatnog vlasništva, a evropska modrnizacija
samo je mogla da podstakne kapitalističke odnose i proizvodnju. Ona je
propovedala specifičnosti Srbije, zagovarala ukidanje privatnog vlasništva i vraćanje
na zajedničku svojinu. Ta idelogija mogla je delovati privlačno i ubedljivo
jednom društvu u procesu raslojavanja. Kolektivno vlasništvo nekadašnjih seoskih
zadruga činilo se kao sigurno utočište u kome nestaju nelagodnosti i rizici
modernog doba Pozivanje na pravičnost u smislu egalitarne raspodele dobara
bio je i ostao nepresušni izvor socijalne demagogije. Bačena anatema na eksploataciju,
koja će se, kako se govorilo, neminovno uvećati ako strani kapital uđe u
Srbiju, mogla je na skučene, ali i na militantne duhove u Srbiji, delovati više nego
uverljivo. Logika zaključivanja bila je jednostavna, pravolinijska, i kao takva prihvatljiva
za ogroman broj ljudi. Ona se mogla predstaviti sledećom formulom:
uključenje u međunarodni železnički saobraćaj = povlađivanje ekspanziji međunarodnog
kapitala = osiromašenje raspoloživih domaćih resursa = ekonomska
zavisnost i gubitak političkog suvereniteta.
Mijatovićevo prosvetiteljsko delovanje je, nasuprot tome, moralo da računa na
strpljenje i na onu laganu evoluciju ideja koje je neophodno da bi mnjenje manjina
bilo prihvaćeno od strane većine. No on je sa snagom profeta ukazivao na to
kakve su posledice nerazumevanje procesa modernizacije, kakav se težak teret
stavlja na leđa budućih generacija kada legitimni predstvnici naroda nisu sposobni
da izađu iz svojih malih socijalnih čaura u koje ih je izlegla njihova skučena
sredina. Mane ovih narodnih tribuna pred neobrazovanim i ratobornim masama
izgledaju kao vrline, oni se podsmevaju napretku, kosmopolitizmu, obrazovanosti,
znanju, prikrivajući vlastita maglovita saznanja i nesigurnost. U spisu
Treba li nam železnica? Mijatović postavlja pitanja koja i danas imaju aktuelnost,
ako se stave u savremeni kontekst:
„Jedna zemlja koja hotimice odbija od svojih dolina svetsko-trgovačku struju,
koja je poglaviti nosilac kulture, jedna zemlja koja ostaje bez usavršenih sredstava
za saobraćaj dok se sve susedne joj zemlje pokrivaju železničkim mrežama, takva
zemlja ne može imati nikakvu kulturnu misiju u zemljama kroz koje svetska trgovina
prolazi i koje stoje u neposrednoj saobraćajnoj svezi s velikim središtima
bogatstva i kulture.”4
Danas nepristajanje na postavljanje prve železnice kroz Srbiju izgleda groteskno.
Da li je Srbija zbog toga propala ili se unapredila? Ali za Mijatovićeve idejne protivnike
i veliki deo javnog mnjenja anticipacije su bile upravo obrnute od onoga
što će se stvarno dogoditi. Na neki način možda je osuda približavanja Srbije
Evropskoj uniji samo ponavljanje sličnih predrasuda, nešto što će mnogi naši
potomci gledati sa ironijom....
ODLOMAK IZ - Dragan D. Lakićević
OSVRT NA MISAO I DELO
ČEDOMILJA MIJATOVIĆA