IN < - Momo Kapor - kratke price - >LO
<< < (29/37) > >> :: Odgovori!
zivotinje. Zan Kokto
-----------
Secam se, u knjizi Kaput Kurcija Malapartea, postoji scena u
kojoj Nemci u Krajini napadaju jedno selo u ravnici. Ukrajinci se
brane do poslednjeg coveka, selo je zapaljeno, ali jedna puska
jos uvek puca. Najzad, Nemci hvataju usamljenog strelca - to je
dvanaestogodisnji decak nizi od puske koju drzi u rukama. Dovode
ga pred nemackog oficira i ovaj mu kaze kako su Nemci najbolji
na svetu i da im nema premca na citavoj planeti.
"Evo, ja imam stakleno oko, koje je savrseno napravljeno", kaze
oficir decaku. "Ako pogodis koje mi je oko stakleno, postedecu ti
zivot!"
Decak gleda jedan trenutak, pise Malaparte, a onda kaze da je
oficiru levo oko stakleno.
"Kako si pogodio?", pita ga zapanjeni oficir. "U njemu ima
nesto topline", kaze decak.
-----------
"Hej bako!", vice on za njom. "Kuda ces s mojim biciklom?"
"Idem do groblja, da obidjem dedin grob", odgovara ona.
"U redu!", kaze Marko. "A ko ce posle da mi vrati bicikl?"
-----------
Gospodji Sandri K. iz jednog uglednog italijanskog dnevnika
nista nije jasno! Moli me da joj objasnim sve iz pocetka...
"Dobro! Kako je poceo ovaj rat?
"Evo, ovako", kazem. "Najpre su Slovenci hteli da se odvoje!"
"Od Ceha?", pita gospodja Sandra.
"Ne, to su Slovaci!"
"A, Slovenci? Zar to nije isto?"
"Jeste ali ne sasvim... Slovenci su hteli da se odvoje i da
zive sami, sto je sasvim lepo i na svakom mestu. Ali, oni su to
zeleli da izvedu, kobajagi, u ratu! Pa su napali Jugoslovensku
armiju i pobili nase momke."
"Ko ih je pobio?"
"Njihovi livci sa crvenim nosevima i peruskama u zelenom sesiru,
iz najmodernijih snajpera sa infracrvenim teleskopima."
"Zasto se Armija nije branila?"
"Zato sto joj Generalstab nije dao municiju."
"A onda?"
"Onda je to isto pozelela da uradi Hrvatska i to bi, takodje,
bilo lepo i niko ne bi imao nista protiv da Hrvatska nije htela da
sa sobom odvede i milion Srba!"
"Onda je Hrvatska zaratila sa Jugoslavijom?"
"Ne, sa onim Srbima koji nisu hteli da budu odvedeni! A zatim je
to isto zelela da izvede i Bosna i Hercegovina, pa su muslimani i
Hrvati poceli da ratuju protiv Srba..."
"A onda? Sta se posle dogodilo?"
"Posle izvesnog vremena, zaratili su Hrvati i muslimani, ili,
ako vise volite, muslimani i Hrvati oko spornih teritorija, a
nastavili su da zajedno ratuju protiv Srba!"
"Ali to nije sve! U medjuvremenu su zaratili i muslimani protiv
muslimabna, pa jedni muslimani ratuju, dakle, protiv Srba, Hrvata
i muslimana, a drugi opet muslimani ratuju protiv muslimana, ali
ne i protiv Srba i Hrvata. Jesam bio jasan? Stvar je veoma prosta,
zar ne?"
"A sankcije?"
"Umalo to da zaboravim", kazao sam sinjori Sandri. "Posto, dakle,
ratuju Hrvati protiv muslimana, a muslimani protiv Srba, Hrvata i
muslimana, Savezna Republika Jugoslavija je kaznjena ostrim
sankcijama, kojima se ne vidi kraj. Sasvim logicno!"
Pre nego sto joj je pozlilo, objasnio sam joj jos i razloge za
ultimatum zapadnih sila.
inace vec dvadeset pet godina udovac, uhvacen kako po noci
odlazi do jedne dobrodrzece udovice od pedeset i pet leta.
Sta je bilo? Jedne noci, kada je ulazio u udovicinu kucu, djed
izuo cipele i ostavio ih, kao sto je red, ispred vrata, a naisli
mangupcici, vezali obe cipele pertlama i nekako ih prebacili preko
zice na banderi! Svi su u selu prepoznali djedove kundure, jedini
nosi broj pedeset i sedam.
Otisao Pukovnik do starog oca, predao poklone. Ispili po rakiju,
popricali, popusili po cigaru, a kada se vrati sestrama, one ga
zapitase sta je savetovao djedu.
"Da se drugi put ne izuva!", kazao on.
Beogradska deca prodaju djindjuve na Karlovom mostu u zlatnom
gradu Pragu (A koliko do juce, sazaljevali smo jadne Cehe!);
najotmenije beogradske devojcice rade kao garderoberke u Njujorku,
ili konobarice u Parizu, bebisiterke po londonskim predgradjima;
slabo placeni fotomodeli u ledenom Stokholmu. Neke od njih rade
nocu, a danju studiraju. Zive na crno.
Smrsale su i prerano sazrele, ali to kriju kada se javljaju
kucama i kazu da im je super.
Baka ima slabo srce. Otac ce da im se napije od muke. Mama
redovno brise prasinu u njihovoj decijoj sobi, vetri i menja bele
rade u vazi, kao da ce iznenada banuti poput vetra, baciti torbu
na divan i s vrata povikati: "Sta ima da se klopa?"
... Jednostavno, svima nedostaje ona stara recenica koja je
davala ukus svemu: "Izvade kosu iz supe!"
Cute, a nad zelenom salatom u ciniji lebdi sledjeno, neizgovoreno
pitanje:
"Boze, ima li ono dete tamo ista za jelo?"
I sad ta njihova princeza, ta maza i miljenica, najpametnije
dete u citavoj skoli, sluzi neke glupe strance koji, da je pravde,
ne bi mogli ni cipele da joj ciste...
Ipak, jednog dana, vratice se devojcice, iscrpljene zivotnim
bitkama, pomalo umorne, pomalo utucene, sa ocima kojima je Zapad
uspeo da ugasi onu skrivenu iskricu, naivnost i nadu; cudno
stedljive (A bile su uvek male raspikuce), sigurne u sebe, pune
nepoverenja prema svima, s blagim stranim akcentom.
Momo Kapor
Pricaju ljudi gore na Cemernom, da se Gligor zvani Veri Najs,
vratio iz Amerike go ko prst. Sve sto je zaradio, kazu bila su tri
zlatna zuba koja su svetlela u tamnoj hercegovackoj noci poput tri
pripitomljena svica.
Pricaju ljudi gore na Cemernom da su ta tri zlatna zuba trajala
sve do trideset pete, kada ispadose sama od sebe iz glave, pa ih
Gligor Veri Najs prodade u Dubrovniku zlataru Sumi Gucevicu, te u
vreme suse kupi dve vrece zita i polovne naocari.
Pricaju jos ljudi gore na Cemernom da je Gligor Veri Najs kazivao
kako je u Cikagi magla toliko gusta da u nju mozes zabiti cavao i
obesiti kaput. Pitali ga posle ljudi, gore na Cemernom, nauci li
njohov jezik, a kada je potvrdio da ga zna ka naski, pitali ga
ljudi kako se u njih rece viljuska. Gligor Veri Najs je mislio i
mislio, pa na kraju kazao da nije ni cudo sto ne moze da se sjeti,
jer je u Ameriki nikada nije ni uzimao u ruke, no zgravi u lijevu
kruva, a u desnu mrsa, te zderi|
Doplovio je u Ameriku za dvadeset i sest dana u potpalublju sipa
"Ilirija". Kapetan Miho Skocibuha pokaza mu dje je gostiona "Valdorf
Astorija", pa Gligori Veri Najs ode da najprvo obidje Nikolu Teslu,
koji je tuna zivijo.
Gligor Veri Najs je posle pricao da ga je Tesla lijepo primio, ko
coeka, i da mu je davo dolar, ali da on nije tio da uzme, no prespava
noc kod nekog Dende sto je drzao kantinu za nase ljude, a zena mu
kuvala palentu i bob - veri najs.
Posle je brao tresnje u Mejfildu, drzava Kalifornija, na imanju
guvernera Lilanda Stanforda, a onda ga neki Peljescanin Marko Stuk
iz Gornje Vrucice odvuce gore u State Utah, bakarni uglenokop gde
je nadnica bila dva dolara i sedamdeset i pet centi za osam sati
rada. Ziveo je tute tri i po godine u naselju New House (Nova Kuca),
a posle sa jednim Ircem, zvao se Mark Dali, otvori radnju rudarskim
potrepstinama, zaradi neku crkavicu, te predje u Los Andjelos, na
zeleznicu. Bi i tu jedno sesnaest meseci, pa sa dva dobra druga,
Francuzom Bon Marsom i Belgijancem Efelarijem Opacem, predje u
Cikagu. Tu ga primise lijepo, ko coeka, i zaposlise za tri dolara
dnevno u klanici da dere kozu s brava. Gazio je krv do kolena. A
klanica je bila u strajku, pa niko nije tio radit, a oni ga
presretose na Linkolnovoj pijaci i potegose nozeve, no ih Gligor
ufati u kosti i pobaca oko sebe, pa iste noci pobeze cak za Kanadu,
do koje je putovao, ne zaustavljajuci se, sto peske, sto vozom,
dva meseca - i onde se zaposli u nekoj sumi da obara drvo. Veri
Najs| Niko mu i ne rece da je u Cikagu bijo strajbreher.
Obarao je drvo sesnaest godina i slagao dolar po dolar u svoj
drveni kufer, a kada je na kraju kufer bio pun, Gligor Veri Najs
uze voz i stize u Nevijork, pa odsednu u jednom otelu, no mu
zaboravi ime. Delio je sobu s nasim Hercegovcima; bijase tu neki
Ibro Maslac s Poplata, Smajo Festic iz Duboke, Alija Burek, braca
Konjevodi, Luka i Ivan, Djuka Kristek, Nikola Vujnovic, braca
Bukvic, Nikola i Savo, Bijelo Sanje iz Dobrog Dola, Franjo Saric
i Lucijan Lozo. Ko je bio jos, Gligor Veri Najs vam ne bi umio
rijet, ali bilo ih je jos. Kufer je sakrio u slamaricu i sijo u
djavolji taksi, a soferu kazo da ga vozi u gostionu dje stanuje
Tesla, kojeg nije vidio toliko godina. Tu ga sofer doveze do otela
"Valdorf Astorija", ali ne nadjose Teslu - bijase otputovao u
Jevropu. I tada se ispostavi da je Gligor Veri Najs zaboravio
kako se ide natrag do onog djavoljeg otela, a zaboravio je isto
i kako se otel zvao, samo nije zaboravio taksistu, te on i jedan
policajac, dobar neki covek, Irac, zvase se O'Konoli, obidjose sve
taksi- stanice u Nevijorku (a obilazili su ih nedelju dana|) dok ne
nadjose onog sofera i prenociste "K Dalmatincu" i kufer u slamarici,
isto ko sto ga je i ostavio, samo onijeh ljudi ne bijase. Veri Najs|
Onda je O'Konoli odveo Gligora Veri Najsa u banku i svjetovao ga
ka brata da stavi pare na racun, ali kad su istresli pun kofer
novcanica od po jedan dolar u papiru, ispostavi se da je novac
prestao da vazi jos devetsto dvanaeste i da je od tada tri puta
menjan i zamenjivan, a da on to nije znao, jer je ziveo u sumi,
u Aljaski, i nikome nije govorio za ustedjevinu. Od svega mu tako
preostade sto i pet vazecih dolara, za koje kupi kartu na sipu
"Kajzer Vilijam Cvajter" koji je isplovljavao iz Nevijorka za
Bremen. I jos mu ostade da kupi dve sarene marame za majku i sestru,
te se ukrca i plovio je sedamnaest dana, sve dok "Kajzer Vilijam
Cvajter" ne potonu nasred bare. Tu se podavi sila naroda, ali se
Gligori Veri Najs spasao zahvaljujuci cinjenici sto mu je drveni
kufer jedinom na tom brodu bio potpuno prazan, pa se drzao za njega
i plivao tako tri dana i dve noci, dok ga ne izvadise mornari sa
italijanskog sipa "Benvenuto Celini", sa kojim je doplovio u Bari,
a otole drugije sipom do Dubrovnika, pa sto pijeske, a sto na konju;
a vise, bogumi, pijeske, sve do Cemernog, gde ga prozvase Gligor
Veri Najs, a to mu ime ostade sve do smrti.
Veri Najs|