+
МОЛИТВА ЧАСНОМЕ КРСТУ

Слава Господе, Крсту Твоме Часноме!

Нека васкрсне Бог, и нека се развеју непријатељи Његови, и нека беже од Лица Његова они који га мрзе. Нека ишчезну као што ишчезава дим, као што се топи восак на домаку огња; тако нека изгину ђаволи пред лицем оних који љубе Бога и осењују се крсним знаком, и који радосно говоре: Радуј се, пречасни и животворни Крсте Господњи, који прогониш ђаволе силом распетог на теби Господа нашег Исуса Христа, који је сишао у пакао и сатро силу ђаволску, и који нам је даровао тебе, Крст Свој Часни, за прогањање сваког противника.
О! пречасни и животворни Крсте Господњи, помажи ми увек са Светом Владарком, Дјевом Богородицом, и са свима Светима занавек. Амин

Duhovni nemir
    Iskusan lekar ima obicaj da prepise naizgled cudan recept osobama koje muce strah, inferiornost, napetost i slicni problemi. Njihov recept glasi ovako: "U naredna tri meseca idite u crkvu barem jednom nedeljno."
    Crkvena atmosfera ima za cilj da nas um otvori za ljubav i mir Bozji koji je uvek oko nas, ali koga mi nismo spremni da prihvatimo. Svojom zatvorenoscu odajemo karakter tvrdog srca i nespremnost da oprostimo, a tako i da nam bude oprosteno. Najzad, nas hermetizam pocinje da otkriva egoisticke karakteristike i mrznjom prozetu teznju ka dostizanju samog Boga ili slicnosti sa njim. Kako je nemoguce dostici Boga, nasa neosnovana i destruktivna htenja ostaju nezadovoljena, te samim tim i mi sami postajemo razdrazljiviji, zatim pocinje da nas progoni strah od nesigurne buducnosti neostvarenih zelja, dok na kraju ne predje u bezrazlozni strah - anksioznost, kao jedne od teze posledice duhovne nezrelosti.
Dozvolimo Bogu da nam pomogne
I dacu vam novo srce, i nov duh cu metnuti u vas, izvadicu kameno srce iz tela vasega i dacu vam srce mesno. (Jezekilja 36, 26)
    Nase srce je otvoreno samo za emocionalni zanos ili ushicenje - ono sto pruza trenutno zadovoljstvo. Nije spremno da prihvati crkvenu tisinu ili propoved (liturgiju) jer u njoj ne nalazi dirljivi momenat - ono je mnogo otvorenije za holivudske, a u novije vreme i venecuelanske, sapunice, nego za duhovnu kontemplaciju i citanje Biblije. Satana navodi ljude da misle da su obraceni zato sto dozive neki zanos ili ushicenje, ali njihov se zivot ne menja. Ljudi koji se dugo mole imaju obicaj da se Bogu zahvaljuju na pojedinim dogadjajima koji bi izazivali pozitivnu emocionalnu reakciju, medjutim, oni ne zive novim zivotom, a to sto su doziveli nije od Boga. Oni bi trebalo da dozvole Bogu da im promeni prirodu (srce), a ne da se lazno zadovoljavaju, misleci da su ostvarili duhovni mir - u stvari, radi se samo o trenutnom zadovoljenju psiholoske potrebe. Mir je, uostalom, dugotrajno raspolozenje, a ne trenutak.
    Da bismo obezbedili osnovni uslov za duhovni mir potrebno je da naucimo da budemo stalozeni i nikuda da ne zurimo. Ukoliko smo resili da se promenimo i usvojimo molitvu koja ce nas zivot dovesti u sklad sa voljom Bozjom, neophodno je da ubuduce "ne trcimo". Objasnjenje ovoga nalazimo u nasoj prepustenosti samom Bogu i volji Njegovoj. Mi se prepustamo u Njegove ruke. Neka prvi nas korak ka promeni naseg srca bude stalozenost (ovo je jedna od vaznih vrlina covekovih). Neophodno je da ne budemo uzrujani ili ljuti pred molitvu, vec da se krajnje opustimo i dozvolimo da nas Bog saslusa.
Kako se moliti?
    Molimo se vise puta na dan. Najbolje bi bilo da na nekoliko minuta odemo u prostoriju gde nas niko nece uznemiravati, gde je tiho i prijatno, i tamo se jednostavnim svojim recima obratimo Bogu (ponizno, naravno). Molimo se za svoje bliznje, za prijatelje, za sebe, ali i za svoje neprijatelje. Da, pomolimo se i za svoje neprijatelje, ljude koji nas mrze i koji nam nisu ni po cemu naklonjeni:
Culi ste da je receno: 'Ljubi bliznjega svoga' i mrzi neprijatelja svoga. A ja vam kazem: Ljubite neprijatelje svoje i molite se za gonitelje svoje, da budete sinovi Oca svoga koji je na nebesima, jer on cini da njegovo sunce grane zlima i dobrima i daje kisu prevednima i nepravednima. Jer ako ljubite one koji vas ljube kakvu nagradu imate? Zar ne cine to isto i carinici. I ako pozdravljate samo svoju bracu, sta osobito cinite? Zar ne cine to isto i mnogobosci? Budite dakle savrseni kao sto je savrsen Otac vas nebeski. (Matej 5, 43-48)
    Da bismo se molili pravilno ne smemo da verujemo u sebe, vec u Bozji karakter i njegovu dobrotu. Primer za gore izneto je edensko neverstvo posle pada od kusanja zmije. Fanaticni osecaj sramote i krivice odaje nedovoljnu veru u dobrotu svog Oca i okrenutost sebi i svom karakteru. Zato, potrebno je da se kajemo za pocinjene grehe pred Bogom u molitvama, ali i da prihvatimo sebe kao gresna bica, i Boga kao spasioca i staratelja koji nam grehe prasta. Onaj ko nije spreman da se ponizi sa grehovima svojim u molitvi pred Bogom, taj ce zauvek biti nesrecan u svojoj gordosti jer ne zeli da prihvati istinu da je manji od Boga. Prica o fariseju i cariniku dovoljno je relevantna da prikaze kako se treba moliti:
Dva coveka odose u hram da se pomole, jedan farisej a drugi carinik. Farisej stade i moljase se u sebi ovako: Boze, hvala ti sto nisam kao drugi ljudi, razbojnici, preljubnici, ili kao i ovaj carinik; postim dva puta u nedelji, dajem desetak od svega sto sticem. A carinik je stajao iz daleka i nije hteo ni oci da podigne prema nebu, nego je udarao svoja prsa govoreci: Boze, budi milostiv meni gresnome! Kazem vam: ovaj se vratio kuci opravdan, a ne onaj. (Luka 18, 10-14)
    Prvi (farisej) se molio, a mozda je bolje reci - hvalio, pred Boga, i time isticao velicinu svojeg Ja, tj. sebe samog, sto znaci da ne priznaje svoju gresnu prirodu. Drugi (carinik) se molio za oprostenje grehova priznavajuci svoju prirodu i gresno srce, i njemu je Bog oprostio. Jer ne verujemo ako se pravdamo za svoje grehe; verujemo ako se uzdamo u milost Bozju. Za molitvu je neophodno da priznamo svoju gresnost i Bozju milost, a onda ce nas obasjati dusevni mir i Duh Sveti:
Ako kazemo da nemamo greha, sami sebe varamo i istine nema u nama. Ako ispovedamo svoje grehe, on je veran i pravedan - da nam oprosti grehe i ocisti nas od svake nepravednosti. (Prva Jovanova 1, 8-9)
    I jos veoma vazno:
Onaj koji je medju vama bez greha, neka se prvi baci kamenom... (Jovan 8, 7)
Kako da prihvatimo patnju?
Kad god idemo svagda nosimo Hristovo umiranje na svom telu, da se zivot Isusov pokaze na nasem telu. (Druga posl. Koricanima 4, 10)
    Svaki bol koji nas zadesi u zivotu shvatajmo ne kao kaznu, vec kao pogled Bozji na nas same cija je priroda gresna. Prica o Jovu narocito oslikava takvu veru u Boga:
A to vetar veliki dodje ispreko pustinje i udari u cetiri ugla kuce, te pade na decu i pogibose. Tada usta Jov i razdre plast svoj i ostrize glavu, i pade na zemlju i pokloni se i rece: Go sam izaso iz utrobe matere svoje, go cu se vratiti onamo. Gospod dade, Gospod uze, da je blagosloveno ime Gospodnje. (O Jovu 1, 19-21)
    Ne ljutimo se na Boga kad nas sta telesno zaboli:
Koji se, naime, drze tela, misle na ono sto je vezano za telo, a koji se drze Duha, misle na ono sto pripada Duhu. Jer telo smera k smrti, a Duh smera zivotu i miru. Zato je stremljenje tela neprijateljstvo prema Bogu; jer se ne pokorava Bozjem zakonu, niti moze. Koji su sasvim u telu ne mogu da ugode Bogu. (Rimljanima 8, 5-8)
    Potrebna je iskrena molitva i duhovni mir ce ubrzo isceliti nase bolove.
    Nasa iskrena vera u Isusa Hrista ocito ce se izraziti poboljsanjem ponasanja i odnosa prema bliznjima, prijateljima i drugim ljudima. Nas dosadasnji stav preobrazice se u stav strpljivog, dobronamernog i empaticnog coveka. Neka se nasa vera iskaze i u teskim trenucima. Narocito pre nego sto bismo izlili svoj gnev ili ma sta rdjavo na umu - dobro je da pomislimo na Boga i njegovu dobrotu. Kroz molitvu nas um uci da ne cini grehe, da ne gresi i ne cini lose. Stavise, On ce se pobrinuti da umesto brige i nepoznatog nam straha, naucimo da se radujemo:
Radujte se svagda u Gospodu; opet velim: radujte se. Vasa blagost neka bude poznata svima ljudima: gospod je blizu. Ne brinite se ni za sto, nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem neka se vase molbe Bogu ocituju. I mir Bozji, koji prevazilazi svaki um, sacuvace vasa srca i vase misli u Isusu Hristu. (Filipljanima 4, 4-7)
Praktican savet
    Molitve citajmo ujutro i uvece iz "Malog pravoslavnog molitvenika" (ovu knjizicu mozete kupiti u svakoj pravoslavnoj crkvi po ceni ne visoj od nekoliko dinara), a tokom dana je pozeljno da odvojimo, takodje, par minuta za svoju molitvu. Uzgred, ukoliko je to moguce, dobro je da barem jednom dnevno "prelistamo" Bibliju i tek slucajno procitamo neki stih.
    Dobro je da jednom nedeljno posetimo crkvu i tamo se uz liturgiju pomolimo. Za kraj evo sta o tome pise u Malom pravoslavnom molitveniku: "Jos nas poucava da se molimo pojedinacno nasamo u svojoj sobi (Matej 6, 6), ali i zajednicki sa drugom bracom u veri, osobito u hramu na zajednickim bogosluzenjima od kojih je najznacajnija Sveta liturgija. Jer kaze 'Gde su dva ili tri sabrana u moje ime, onde sam i ja medju njima' (Matej 18, 20). Najvaznije pojedinacne molitve su jutarnje, po ustanku od sna, i vecernje pred pocinak. Treba da se trudimo da ih procitamo i onda kad za to nismo mnogo raspolozeni." Dozvolimo Bogu nasem da nam pomogne.    

Свети Теофан Затворник
ПРЕУЗНОШЕЊЕ ИЛИ ПРЕЦЕЊИВАЊЕ СЕБЕ
Његова опасност по душу. У чему се састоји.
 
 
Раздражљивост, гнев, нетрпељивост, таштина - разуме се, све су то рђава дела. Али добро је већ то што сте свесни њихове рђавости. Потражите узрочнике њихове и притисните их, па ће и ишчадија ова пропасти сама по себи. Погледајте има ли у Вама прецењивања себе, односно постојања осећаја да, тобоже, представљате нешто значајно, или, да то дефинишемо негативним одређењем, одсуства осећаја да сте нико и ништа. Тај је осећај дубоко скривен, али он управља свиме у животу. Од њега долази први и основни наш захтев - да све буде по вољи нашој, и чим није тако, роптамо на Бога и на људе се срдимо. Одатле и уверење да смо све кадри сами учинити и устројити, и када поссгнемо за средствима за која се определимо, очекујемо да ће све бити управо онако како смо замислили. Пошто дело своје отпочињемо без усрдне молитве, и на исти га начин настављамо. и завршавамо га са роптањем уколико није све онако како смо намислили, у нама се рађа и осећај самодовољности уколико се све одвија по нашој вољи. Бога у свему томе замишљамо као спољашњег посматрача, а не као главног актера. Пажљиво се, дакле, преиспитајте да видите има ли овога у бићу Вашем, и ако тога има макар и у малој мери, постарајте се да оживите у себи осећај своје ништавности у сваком погледу. И свагда се Господу за то молите. И што дубље у себи изградите и убеђење, и осећај да је Господ уредитељ свега и у спољашњем, и у унутарњем животу.
Без Господа се ништа суштаствено добро не може укоренити у нама. Ако је тако, значи да је потребно приволети Му се. Не треба прекидати ни властите трудове и напоре, али по-лагати наду у њих не смемо; и ништа од тих самих напора не треба да очекујемо, уколико их Господ не благослови.
 
(Сабр. преписка, том 1, писмо 120, стр. 127-128)
 
Свети Теофан Затворник
Азбучник духовног живота, стр. 237-238

 "...
Шта је молитва, какав је њен смисао и значај за духовни живот хришћанина, сазнајемо најбоље из речи и примера Исуса Христа. Из Еванђеља се види да се Он често молио и остајао по целу ноћ у молитви (Лука 6,12;5,16; Матеј 26,39; Јован 7,1). Када се на једном месту молио и престао, на молбу једног од својих ученика да их научи како да се моле, Господ им рече превасходну молитву - Оче наш, која је пример и углед свију молитава. И апостолима и свим верним указује како треба да се постојано моле и не клону  (Лука 18,1-7), као и то да молитва њихова не буде лицемерна, него искрена (Матеј 6,5-7).

Још нас поучава да се молимо појединачно, насамо у својој соби (Матеј 6,6), али да је такође потребно молити се заједнички, особито у храму, са другом браћом у вери, на заједничком богослужењу, особито Светој литургији, јер каже: Где су два или три сабрана у моје име, онде сам и ја међу њима (Матеј 18,20). Потребна су нам оба начина молитве, једна се другом не може заменити.

Молитва Господа Исуса Богу Оцу, као и молитва Оче наш, упућују нас на то да је наша молитва обраћање, разговор нас као деце са Оцем нашим небеским, као што бива и у породици на земљи. Жалосна је породица у којој се син или кћи не обраћају оцу и мајци, немају шта да кажу, да их замоле, да им захвале за оно што су за њих учинили и чине. Исто тако, ако отац и мајка немају шта да кажу, упуте и посаветују сина или кћер, рђави су то родитељи и деца.

У свом духовном животу, ми се обраћамо Оцу нашем небеском молитвама којих има три врсте. У једним прослављамо Бога због Његове моћи, доброте и љубави. Друге су молитве захвалности Њему за она добра која нам је учинио и чини. Треће су молитве у којима му се обраћамо за наше телесне и духовне потребе. Бог се пак нама обраћа у Светом писму, као и поуком преко светих људи, црквених чинова и песама.

У духовном животу, као што бива и у телесном, треба се држати нечела поступности, ићи постепено, налагати лакше, па кад се ојача теже подвиге и обавезе.Чинити то онако како указује апостол Павле, који вели да почетнике треба хранити блажом храном, а кад узрасту и ојачају, онда тврдом (Јевр. 5,12). Тако дакле, треба поступати и у молитвеном правилу, почети са малим, па кад се оно утврди и пређе у навику, онда додати још мало, и тако редом док се не стигне до правила потпуног, одређеног за одрасле. На исти начин упућују и Свети Оци, и то чинити не самовољно, него увек под руководством искусног духовника. Иначе бива да почетници са одушевљењем почну са великим правилом, или им невешти духовници тако наложе. Једно време издрже, али због околности живота, или слабљења ревности, све га ређе врше, или све више скраћују, док га сасвим не изоставе. Почну дакле неприродно и заврше неразумно.

                                              * * * * *

Да кажемо и ово. Молитву треба вршити стојећи смерно пред иконом, или крстом и отпочињати крсним знаком. Кад год се крстимо треба то да чинимо не како било, него пажљиво и правилно. Сложивши уједно палац десне руке са два прста до њега, остала два прста треба приљубити уз длан. Онда руку са тако сложеним прстима подићи до чела уз речи: У име Оца; затим руку спустити на груди и рећи: И Сина; па је онда подићи на десно раме и преносећи на лево изговорити: И Светога Духа; па руке прекрстити на грудима (десну преко леве), и рећи: А м и н. Онда отпочети молитве.

Биваће да нам се при молитви јављају разне мисли, доводећи ум до расејаности. Свети Оци саветују да се ум везује за речи молитве, говорећи их тихо, колико себе да чујемо. Ако ли мисли одлутају, молитву наставити од речи које су остале јасне у сећању.

Као што свако добро омогућава да се чини и друго добро, тако ће и молитва, као плодно дрво, донети добар род осталих врлина онима који је врше са пажњом, чисто и искрено."


***                                                       ***                                                                 ***

"...
МОЛИТВА ЗА СРПСКИ НАРОД

Спаси, Господе, народ свој, и спаси мене.

Ако не спасеш народ Твој и мој, а спасеш мене, ја ћу се у Рају осећати у туђини.

Услиши, Господе, молитву праведника Твојих Саве и Немање, те грешни народ спаси Твој, иако је грешан.

Како си спасавао Јерусалим од незнабожаца и кривоклетника, тако спаси и Београд од безверника, да се гласи спасење од Тебе, а не од људи.

Изнеможе народ Твој од чекања, не кушај до краја стрпљење његово, Господе. Господе, изнеможе народ Твој од чекања.

Сва се земља покри труповима верних Твојих, не можемо да копамо, а да мотика не звекне о кости сродника наших и не одјекне болно у душама нашим.

Нема њиве која није гробље, нити дрвета које није надгробни споменик. Сва је српска земља гробље.

Смилуј се, Господе и спаси народ свој, са мном или без мене.

Амин.
(Владика Николај Велимировић) ..."

"...
“И кад стојите на молитви,

праштајте

ако имате против кога;

да и Отац ваш,

који је на небесима,

опрости вама

сагрјешења ваша.“

Из Еванђеља по Марку, глава 11, ст.25."

Sajt :  http://www.pravoslavniforum.com/molitve.html