Мој живот у Доминикани

Прошло је 11 година од како сам стигао у Републику Доминикану. Било је то тачно 28. фебруара сада далеке 2001. - а мени делује као да је било јуче. Сама помисао да одлазим из хладноће на плус 30 степени уливала ми је неку радост која је на тренутке била прожета страхом - шта ћу кад стигнем тамо и да ли ћу се снаћи…

У Доминикану сам кренуо после читања једног специјалног додатка из новина Недељни Телеграф, мислим да се звао „Мека за имигранте“. Кренуо сам да тражим посао са надом да останем тамо, да се снађем и да себи приуштим оно што нисам могао у Србији. Одлучио сам да морам да пробам да останем, а уколико нешто крене наопако рачунао сам на повратну авионску карту која је била на 6 месеци.

Први утисци су били лоши: од кашњења авиона, преко великих гужви на Имиграционој до изласка на топли влажан ваздух - помислио сам да нећу моћи да дишем. После преспаване ноћи у Boca Chica крећем пут Санто Доминга да бих кренуо на север у Sosua пошто сам чуо да тамо има наших људи.

После три месеца одлазим по препоруци у Пунта Кану па у Баваро где сам остао све до данашњих дана. Ово је место са преко 20 хотела затвореног типа. Укратко, углавном није баш онако како су причали, ово није мека за посао и није баш да само на вас чекају. Сви послови су везани су за туризам тако да сам радио од рецепционисте до шефа ресторана и то углавном преко везе јер ако конкуришете и предајете биографију, може да потраје. Упознао сам доста наших људи али сам приметио да некако нисмо бас носталгични и расположени за нека велика дружења као што су то на пример наши људи у Канади или Аустралији.

Наши људи углавном долазе да се опробају у свом властитом бизнису или као ја да понуде своје знање. Овде се не долази да се зараде неке велике паре већ да се живи пристојно - колико ко може, али сама помисао на климу и где се налазимо оно прво ставља у други план…

Доминикана је до пре 5 година била једна од држава на Карибима са највећом стопом привредног раста од чак 9% на годишњем нивоу. Наравно услед економске кризе од 2007. привредни раст се успорио пошто им је економија везана за САД.

Доминиканци су веома гостољубив народ: за ових 11 година нисам никад осетио да сам странац. Да не бих патио за родитељима довео сам их овде и од 2003. године нисам ишао за Србију. Једини проблем нас Срба у Доминикани је тај што немамо амбасаду а ни конзулат па све што треба да се заврши мора преко Кубе или да се иде за Србију.

Сазнао сам да је овде пре неких 20 година дошла група наших професора музике који предају и свирају у филхармонији у Санто Домингу, па мислим да је то наша најстарија српска имиграција у овим крајевима.

Чини ми се да је проблем Доминикане велики број неписменог локалног становништва као и велика класна подељеност између богатих и сиромашних. То се види и на улицама метрополе, док се возите улицама испред вас ће се смењивати богати и сиромашни делови града.

Али, ако желите да се опустите и да уживате у вечитом лету и шетате најлепшим плажама са разгледница, да осетите под стопалима ситан бели песак, и ако имате авантуристичког духа - онда је ово права дестинација за вас. А ако ово прочита још неко ко живи у овим крајевима, волео бих да напише нешто!

Александар Миљковић, Доминикана

http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Moj-zivot-u-Dominikani.sr.html