Već posle prvog dana provedenog u ovom gradu, na Facebook profilu sam postavila status: „Eu te amo, Lisboa!“. Moja euforija od prvog do poslednjeg dana nije jenjavala, a tome je svakako kumovala činjenica da sam se konačno našla u gradu iz snova.



Pre puta sam sebi rekla: „Ako već ideš u grad o kome sanjaš, neko to bude u velikom stilu!“. Upravo zbog toga sam odlučila da u glavnom gradu Portugala provedem ni manje ni više nego 10 dana. Mislila sam da je to dovoljno vremena da prečešljam svaki „džep“ ovog grada.

Lisabon je toliko romantičan grad da je jednostavno van pameti da se u njemu nađete sami.

Arhitektura



Kada smo stigli u veliki beli grad, bili smo u najmanju ruku zbunjeni. Osećali smo se kao da nismo u Evropi. Zapravo, kao da nismo ni na jednom poznatom kontinentu; sa jedne strane stari deo grada, romantičan, šarmantan, zbijene zgradice kao sardine, fenjeri, sa druge strane neboderi, veliki tržni centri, futurističke zgrade, skulpture kao iz Dimenzije X. Mi smo navikli ili na strogu komunističku arhitekturu, ili na rustične gradiće ili velike moderne metropole. E pa, Lisabon sadrži sve to u paketu.

Većina građevina nastala je nakon razornog zemljotresa koji je pogodio grad 1755. godine.

Svaka, pa i najsporednija ulica ima mozaike. I to nisu neki tek takvi, već zaista lepi, vidi se trud da se od svake uličice napravi malo umetničko delo. Svuda kaldrma, a samo na ozbiljnim saobraćajnicama postoji asfalt. Ta kaldrma skupo me je koštala jer sam jedan dan pošla u novim kaubojkama, ali sam već posle sat vremena zažalila. Do kraja putovanja baletanke su za mene bile zakon.

U ulične mozaike sam se odmah zaljubila, pa do kraja putovanja nisam štedela baterije i "škljocala" sam svaki na koji smo naišli.



Ono što može da se zaključi čim se ugleda Lisabon je da su Portugalci veoma kreativan narod. Iz arapske kulture preuzeli su ukrašavanje kuća i zgrada pločicama. Tako je svaka građevina u svom potpuno drugačijem dezenu. Poželela sam da jednog dana imam kuću celu oblepljenu ljubičasto-tirkiznim pločicama, a onda sam shvatila da bi to delovalo previše nastrano u našoj sredini. Dobro, možda jednog dana neka vikendica...

Pored toga što svaka ulica ili trotoar iste zrači svojim neponovljivim mozaikom, portugalski umetnici potrudili su se da svaki detalj, bio to gelender, stubovi nadvožnjaka ili zidovi napuštene kuće, budu oslikani. Onda ti šareni detalji daju živost i deluju kontrasno uz građevine koje su preživele nekoliko vekova.

Da bismo videli sve i da bismo zapravo tačno shvatili gde se nalazimo, uplatili smo ture „doubledeckerom“ kao pravi turisti. Koncept tih turističkih autobusa je dosta dobar: za 22,5 evra kupuješ vožnju za 3 linije i možeš da se voziš 48 sati, uz to dobijaš slušalice koje uštekaš u sedište ispred svog, izabereš jezik i slušaš priču o svakoj znamenitosti koju vidiš u prolazu. Karte za autobuske ture mogu se kupiti na kioscima koji su raštrkani po celom gradu. Za 48 sati možeš nebrojeno puta da se voziš, silaziš i ulaziš gde ti je ćef.

Prva linija vozi kroz širi centar grada, druga je najduža i najuzbudljivija – traje sat i po i ide se kroz moderniji deo grada i kroz deo grada koji je izgrađen specijalno za Expo 1998. U prvi mah nismo razumeli zašto je treća tura bila najskuplja a kada smo se provozali do starog dela grada koji se zove Alfama i videli namrgođena lica meštana – postalo nam je jasno.

Ta linija inače vodi skroz uzbrdo, do zamka Sao Jorge (Svetog Đorđa) odakle se pruža prelepi pogled na stariji deo grada pored reke Tejo (Težo). Ipak, čak nam je i „plejbek“ vodič rekao da taj deo grada treba izbegavati i eventualno ga videti na ovaj način (iz autobusa) jer možete doživeti neprijatnosti u vidu džeparenja. Zato smo rešili da produžimo dalje, tu smo ionako videli ono najvrednije.

Kada smo se provozali Lisabonom uzduž i popreko, imali smo jasnu sliku o tome gde ćemo već sledeći dan ići; znali smo gde se koja znamenitosti nalazi, skapirali koju vredi peške obići, a za koje je bilo dovoljno samo fotografisanje iz autobusa.

Prevoz

Okej, tura autobusom je korisna za orijentaciju, ali kako se vozikati narednih dana? Najbolje je kupiti kartu koja važi za metro, autobuse, tramvaje i žičare – za 9 dana ta karta po osobi košta 35 evra. Ako vam se čini da je skupa, samo razmislite koliko plaćate jednu vožnju taksijem u Beogradu ili koliko košta karta GSP-a u jednom pravcu.

Izlišno je uopšte porediti haotičan beogradski saobraćaj sa lisabonskim. S obzirom da je to grad u čijem centru živi samo 600.000 ljudi (2 miliona sa okolinom), a da je pokriven sa četiri linije metroa, možete samo da zamislite koja je to milina. Iskreno, prijalo mi je posle svih onih meseci truckanja preko Gazele.

Sve je tačno u sekundu! Ako je planirano da voz stigne u 13:48 – on zaista tad stiže. Svi trče ka stanici, nema guranja, jedini cilj je da se prevezu do posla/kuće. Nervoze nema, ljudi su tolerantni i ljubazni pa moram da priznam da smo ispali pomalo nazgrapni kada smo prvi put jurnuli da zauzmemo mesta. Navika je čudo.

Dobro je rešen i autobuski saobraćaj – na svim stanicama postoje mali ekrani na kojima za svaku od linija piše za koliko minuta stiže autobus.



Tramvaji kao jedan od zaštitnih simbola Lisabona decenijama nisu menjali izgled. Protutnji tu i tamo neki noviji, ali svaki turista želi da se provoza onim najstarijim; tu je posebno popularna linija 28 u kojoj je uvek neverovatna gužva i gde se izlažete riziku da budete odžepareni. Oduševilo me je što u nekim sredstvima javnog prevoza jasno stoji nalepnica: „Pazite se džeparenja!“. Pažljivo, nema šta.

Gužve u saobraćaju skoro da nema ili je barem mi nismo videli. Nadvožnjaci, podvožnjaci, dobra podzemna železnica, tramvaji, žičare, liftovi svakako su zaslužni za to.



Koliko sam mogla da primetim, niko ne haje previše za saobraćajne znake ali nekako je sve podređeno pešacima; pešaci prelaze na crveno, automobili staju bez problema, nema trubljenja, svi su strpljivi. Tako sam uspela da uslikam dva policajca kako opušteno prelaze ulicu dok još uvek traje crveno svetlo za pešake.



Znamenitosti

Ima ih iza svakog ugla. Ako kreneš sa aparatom peške kroz centar, u jednom trenutku će ti se zavrteti u glavi od fotografisanja levo-desno-dole-gore; „vidi mozaik, vidi spomenik, vidi pločice, vidi prozore“.



Najupečatljivije građevine su Kapija grada i lisabonski konjanik, pa je odmah pao komentar da „ i mi imamo sličnog“. Prava je sreća da smo se u centru zatekli baš u trenutku dok se slavilo 100 godina republike.

Kod „konja“ je bio postavljen improvizovan televizijski studio, narod se okupio a kroz pešačku zonu prodefilovala je vesela parada. Nismo razumeli šta simbolišu maske koje su ljudi nosili ali su svi bili izuzetno radosni i razigrani, pa smo se pridružili veselju.

Ipak, najveseliji je bio stariji gospodin koji je zaustavio saobraćaj paradirajući samo u šortsu i sa protugalskom zastavom u rukama. Ljudi su ga gledali sa odobravanjem a on je odigrao pobednički ples - sve za republiku.



Građevina koja nam je apsolutno oduzela dah i u koju smo netremice gledali nekoliko minuta je teatar „Eden“. Sinteza starinskog i futurističkog uz simboličnu baštu usred zgrade zbunjuje i u isto vreme oduševljava. U prvi mah nam se pričinilo da je bašta odraz u ogledalu, a onda smo primetili da je ona zaista tu, iza stubova. Kažu da se u sklopu tog teatra nalazi i hotel, nismo smeli ni da pitamo koliko tu košta noćenje.

Nikako nemojte propustiti vožnju liftom iz 1902. godine koji vas iz centralne pešačke zone podiže do brda na kom se nalazi boemska četvrt Bairo Alto – zapravo pravo srce i duša Lisabona.

A ukoliko ste hrabri, iznad lifta ćete se uzanim gotskim stepenicama popeti na plato sa kog se pruža panoramski pogled na ceo grad.

Za penjanje liftom koristite istu onu karticu za metro/autobus/tramvaj, ali obratite pažnju jer imate ograničen broj penjanja (za period od 9 dana, imate 4 vožnje liftom). Ako niste nabavili ovu karticu, moraćete da izdvojite 2,80 evra za vožnju u oba pravca. Takođe, imajte na umu da panoramski krov radi od 8:30 do 20:30.

Predlažem da nakon što islikate ceo grad sa svih strana, ostanete na brdu i posetite Arheološki muzej. Priznajem, bila sam skeptična i mislila sam da je unutra dosadno i da ne vredi 3 evra koliko je koštala ulaznica, međutim, čim sam zakoračila u magičnu baštu muzeja, promenila sam mišljenje. Unutra se nalaze jonski, korintski stubovi, ostaci arapske, turske, grčke kulture pa čak i egipatska sfinga! U dvorištu muzeja nalaze se uglavnom delovi građevina, a unutra grobnice i antikviteti, ali tu nije dozvoljeno slikanje.

Znajte da Portugalci jako slabo govore engleski. Odokativno, svaki peti čovek ga zna, ali nailazili smo i na meštane koji su govorili engleski tečno.

Par reči na portugalskom za sporazumevanje:

Dobar dan – Bom dia
Dobro veče – Boa noite
Izvinite - Desculpa-me
Hvala – Obrigado (ako muškarac govori); obrigada (ako žena govori)
Doručak – Pequeno almoco
Ručak – Almoco
Večera - Jantar

Izvor: B92

Jedan deo Lisabona, okrenut prema Atlantskom okeanu, do 1998. godine bio je prilično napušten i neiskorišćen komad zemlje. Onda se dogodio neverovatan preokret.



Kada je Lisabon izabran za mesto održavanja EXPO-a, na tom mestu nikle su vrtoglavo visoke građevine, poslovni centri, Oceanario, Parque das Nacoes (Park nacija), kula Vasco de Gama, tržni centar Vasco de Gama i mnoge druge zgrade oštrih minimalističkih linija koje su učinile da se u jednom momentu izgubimo.

Zanimljivo je da se arhitekte ni u ovom, modernom delu, nisu odrekle tradicionalnih elemenata pa su mozaici i ovde česta pojava, doduše ovi su tematski pa se ispred Okeanarijuma nalaze mozaici zmija, kitova, riba.

Kada je EXPO 1998. otvorio svoja vrata, ovaj deo Lisabona naglo je zaživeo. Jeste da je to danas uglavnom poslovna četvrt u kojoj se nalaze predstavništva raznih kompanija (IBM, Sony...) i ministarstava, fancy restorani, ali u jednom delu nalaze se i stambene zgrade. Te zgrade su jednostavne građe ali na njima se nalaze slike asimetričnih figura koje vas na trenutak hipnotišu.



I sada, kada pogledate centar i ovu četvrt, kao da ste zapravo u dva različita grada: nešto kao Verona i Njujork, ili tako neki kontrast: starinski gradić sa svojom dugom istorijom i moderna aždaja sa visokim zgradama iznikla u eri laptopova.

Čim stignete do novog dela i izađete iz voza, videćete stanicu Gare do Oriente koju je projektovao španski arhitekta Santjago Kalatrava. Od njenog zanimljivog izgleda više nas je iznenadio podatak da je to jedna od najvećih autobuskih stanica na svetu, sa oko 70 miliona putnika godišnje.

Danima pre polaska kao dete radovala sam se odlasku u Okeanarijum. Za tu akciju odabrali smo oblačan dan. Ulaznica za Oceanario iznosi 12 evra a ako izaberete audio-vodič na engleskom, to će vas koštati još 2 evra.

Okeanarijum je podeljen na 4 oblasti: Atlantski, Tihi, Severni ledeni i Indijski okean. Neverovatno je da su za svaki od okeana uspeli da uspostave realnu temperaturu, verodostojnu floru i faunu, kako bi se životinje osećale kao kod kuće. Tako je recimo deo koji imitira Indijski okean bio sav u pari, bilo je toplo, a iznad vode su se nadvijale palme i zelenilo.

Šta reći – bili smo oduševljeni! Ajkule, najraznovrsnije ribe, raže, rakovi, žabe, kornjače, jegulje, gušteri, ma bilo je svega. Ukupno 16.000 životinja nalazi se u ovom Okeanarijumu što ga čini jednim od najvećih u Evropi, ako ne i najvećim.



U sklopu ovog kompleksa nalazi se i mini bioskopska sala u kojoj možete pogledati film o tome kako se čuvaju i održavaju životinje u Okeanarijumu. Inače, celo putovanje kroz vodeni svet izgledalo mi je nadrealno, kao da sam se stvarno našla ispod vode, a tome su dosta doprineli i zvukovi delfina, kitova i drugih morskih bića koji su se čuli sa zvučnika.

Nakon putovanja kroz okeane, predlažem vam da obavezno odete do obližnjih žičara i provozate se iznad vode kako biste sa visine uslikali modernizovani deo grada. Jeste, jezivo je, pogotovo ako se plašite visine, ali na neki uvrnut način može vam biti i romantično. Nama to nije pošlo za rukom, iako smo bili sami u kabini, jer smo se plašili visine i činjenice da se nalazimo iznad vode. Ovo „zadovoljstvo“ koštalo je u oba pravca po osobi oko 4,5 evra. Kada žičarom stignete na drugu stranu, možete skoknuti do kule Vasko de Gama koja je, kada smo bili tamo, bila zatvorena zbog rekonstrukcije. Sigurna sam da se sa nje pruža još lepši pogled, ali eto, nismo imali sreće.

Odmor od gledanja u akvarijume i žičare našli smo u sasvim neobičnom fast food restoranu koji nas je primamio izgledom, nikako hranom. Ceo lokal je u stilu pedesetih godina u Americi; statue Elvisa i Merilinke u prirodnoj veličini, džuboks, crvena lakovana sedišta, crno-bele pločice na podu, automat za cigarete, sličice Beti Bup. Čak je i konobarica imala „šećerno“ roze uniformu i smešnu kapu.



Jardim Zoologico

U sasvim drugom, ali takođe novijem delu grada nalazi se Zoološki vrt – veliki, fantastično uređen i odlično organizovan.

Kada platite kartu 16,5 evra, vi za taj novac ne dobijate samo propusnicu za gledanje životinja, već i privilegiju da prisustvujete pravim predstavama. Tako u Zoo vrtu čas posla padne mrak, a da vi i ne primetite koliko vam je bilo zabavno.

U 11 i 15h na bazenima u sklopu vrta održava se show sa delfinima i fokama koji traje oko sat vremena. U 12:15 i 16:30h čuvari puštaju ptice da lete pa možete biti jedan od (ne)srećnika na koje će jedna šarena ara sleteti. U 14:30h možete gledati kako pelikani ručaju, a od 11 do 17:30h budite hrabri i besplatno se provozajte žičarom koja putuje iznad celog zoološkog vrta. Ja sam bila, ali da vam sad ne pričam koliko mi je srce lupalo kada se moja kabinica našla iznad kaveza sa lavovima, a baš u tom momentu počeo je da duva jak vetar.



Hotel

Najtopliji savet koji vam mogu uputiti je da se, dok birate hotel u Lisabonu, isključivo vodite mapom metro linija. Džaba vam dobar i jeftin hotel koji se nalazi van šireg centra grada. Pa čak i da se nalazi na poslednjoj metro stanici, to je dobro jer vam od prve do poslednje stanice u proseku treba oko 25 minuta, što je odličan tajming. U Beogradu bih za to vreme eventualno uspela da dođem od Autokomande do Nemanjine, i to ako imam sreće.

Još jedna lepa stvar u vezi sa podzemnom železnicom čisto je estetske prirode – svaka stanica je jedno malo umetničko delo.

Odmah sam pomislila da je to za strance ali i meštane, veoma praktično – samo gledaš kroz prozor i prema slikama se orijentišeš. Na jednoj stanici su nacrtani konji, druga je cela u pop art fazonu, treća je inspirisana morskim dubinama, na četvrtoj je sve posvećeno junacima iz stripova... Prolazeći kroz stanice, osećali smo se kao da smo u mini galerijama i da se pred našim očima odvija neformalni umetnički performans.



Hrana

Doručak nije baš obrok kojim bi mogli da se pohvale lisabonski hoteli. Ako boravite nekoliko dana, isti doručak svaki dan je zanemarljiv. Međutim, ako ostajete u istom hotelu preko 5 dana, proklinjaćete kuvara koji vam svako jutro sprema kroasane, džem, viršlice, kajganu. Naglašavam da je ovo iskustvo iz hotela visoke kategorije.

Sa druge strane, doručak i nije toliko važan obrok ako ste željni degustiranja po domaćim restoranima. Portugalska kuhinja je savršena, barem za mene, s obzirom da obožavam ribu i morske plodove. Bakalar na 1001 način; a posebno me je očarala lazanja od bakalara (8,50 evra) i brazilski specijalitet bakalar „A Brazz“ (čija cena varira – od 9 do 13 evra). Portugalci su majstori za riblje specijalitete!

Ipak, ne zalećite se brazilskim specijalitetima! Desilo nam se da iz neznanja naručimo jelo, koje nije bilo nimalo jeftino, a za koje se ispostavilo da je mešavina pirinča, morskih plodova, kobasica, piletine! Sve to u paketu bilo je nepodobno za naše stomake. Zato smo zapamtili šta treba u širokom luku da zaobilazimo – jelo Arroz a Valenciana.

Ručavanje po lisabonskim restoranima je skupo za naš standard. Znajte da ne možete da se najedete za manje od 12 evra po osobi . Ako mislite da su fast food restorani jeftiniji - grešite. U njima možete pojesti masniju hranu i proći ćete tek 2-3 evra jeftinije.

Izbegavajte restorane u blizini velikih znamenitosti. Bolja opcija je da se strpite i odete do pešačke zone ili do nekog proverenog restorana, nego da „bacite“ novac na lošu hranu. Uvek birajte restoran u kome vidite da sede Portugalci; prepoznaćete ih po jeziku, jer su galamdžije, a ukoliko ne pričaju, prepoznaćete ih po jakim obrvama.

Najlepši je bio desert! Za nacionalni slatkiš „Pastéis de Belém“ čeka se u redu ispred poslastičarnice nedaleko od kule Belem i manastira Jeronimos. Tu 6 tih kolačića u lepom pakovanju sa kesicom cimeta košta 5,20 evra, ali vrede svakog centa! Narednih dana kupovali smo isti taj slatkiš, ali na drugim mestima, međutim, nijedno drugo izdanje nije uspelo da pobedi ono izvorno.

Taj slatkiš osmišljen je još pre 18. veka od strane kaluđerica iz manastira Jeronimos koji je sigurno najlepša građevina u „evropskom Riju“. Nikako nemojte propustiti da vidite ratnu kulu Belem i velelepni manastir – možete kupiti ulaznice za obe znamenitosti koje u paketu koštaju 10 evra.



Fado

Doći u ovaj grad a ne otići do boemske četvrti Bairro Alto, isto je što i otići u Njujork a ne videti Kip slobode. Dame, poslušajte me, ma koliko želele da izgledate lepo i privlačno na novim popeticama, vodite se zdravim razumom – u ovaj deo grada idite samo u ravnoj obući. Od centra grada do te četvrti vozio nas je mini-tramvaj; cena karte u jednom pravcu je 1,45 evra, ali ukoliko posedujete multipass, o kom sam vam već pričala, ulazite sa njim.

Bairro Alto nalazi se na jednom od sedam brda na kojima se prostire grad. Već decenijama to je mesto gde se dobro jede, pije fino vino i čuje najbolji fado. Proverili smo – najbolji fado je u restoranu „Luso“, međutim, mesto je toliko fancy i popularno da morate dan ranije da rezervišete sto, a i sudeći po enterijeru i konobarima koji znaju nekoliko svetskih jezika, zapitajte se da li možete to sebi da priuštite.

Mi smo zato odabrali finu kafanicu koja je ušrafljena između jazz kluba i nekih prosečnih restorana. Znajte da konzum-karta na ovakvim mestima košta 10 evra po osobi u šta su uključena 2 pića ili ste obavezni da napravite ceh od 10 evra. Mi smo izabrali drugo – najeli smo se bakalara i pili najfiniji crni Porto. Cena za čašu vina na ovakvim mestima kreće se od 3 do čak 15 evra. Neće pogrešiti ako izaberete i najjeftinije jer Portugal jednostavno nema loša vina.

Atmosfera u fado kafanama je neverovatno opuštena i domaćinska. Zaista sam uživala u zvucima portugalske narodne muzike a uživali su i svi oko mene. Nije to bio onaj tmurni, žalopojni fado od kog ti dođe da zaplačeš, već naprotiv, vesele pesme i još veseliji pevači. Čak su u jednom momentu svi gosti kafane zapevali u glas „Canto o fado“.



Šta još vredi videti:

- Spomenik Cristo Rei – Nalazi se na susednom ostrvu Almada do kog se dolazi brodom (2,20 evra u oba pravca) a zatim autobusom do spomenika (oko 2 evra u oba pravca). Tu možete da vidite repliku spomenika Hrista Spasitelja koji postoji u Rio de Žaneiru.



- Vojni muzej – S obzirom da je Portugal bio pomorska sila, možete samo da zamislite koliki je to muzej i kakve sve vanserijski vredne eksponate sadrži. Utorkom je ulaz u ovaj muzej besplatan.

- Muzej kočija – U njemu možete videti kraljevske kočije iz perioda od 17. do 19 veka koje čine ovu kolekciju najznačajnijom na svetu. I ne samo to, u njemu se nalaze i asesoari, odeća ali i umetnička dela kraljevske porodice. Cena karte: 5 evra.

- Muzej pločica – Pogledajte najraznovrsniju kolekciju pločica na svetu, saznajte kako pločice nastaju i zašto su portugalske kuće oblepljene njima. Ponedeljkom muzej ne radi. Ulaznica: 5 evra;

- Muzej fada – Prošetajte se kroz istoriju portugalske nacionalne muzike, saznajte ko su bile najveće zvezde fada. Ulaznica: 3 evra

Izvor: B92

odlican grad i jedan od najboljih u evropi za one koji ne vole zimu,tamo zime i nema