Vidis da imamo mnogo zajednickog  Doduse osamostalila si se godinu dana pre mene 

i ja se potpuno osamostalih kada sam se vratio sa faxa 

doduse roditelji mi pomazu poneki put 

jbg bajo  i to se racuna 

JBG

Ja sam otišla od kuće sa 14, u srednju školu, po svojoj želji...i zahvalna sam roditeljima što su imali poverenja u mene da ću se snaći i neću propasti u "belom svetu".Naravno, finansirali su školovanje, kasnije i faks, ali i tada sam uvek nalazila način da dodatno zaradim, da ih ne opterećujem preterano.
Naučila sam da budem samostalna, da brinem o sebi u svakoj situaciji..da popravljam po kući i nađem pomoć ako nešto ne mogu da rešim.
Sve to mi je mnogo pomoglo u daljem životu jer sam mogla uvek i svakoj sitaucij da se snađem, a kad zatražim pomoć od roditelja, znali su da je dogorelo.Znači, samo u krajnjoj nuždi.Kad sam sa 16 tražila saglasnost roditelja da odem sama u London na 3 meseca, potpisali su i nisu ni trepnuli.
Za razliku od mene, mog brata nikad nisu pustili da odraste (tačnije mama), očekivali su od njega da ostane sa njima u porodičnom gnezdu, našli su mu posao, napravili kuću...i ništa od njega nije ispalo.Na žalost, sa gotovo 40 godina on je potpuno nesposoban da funkcioniše bez mame i mene.
To je prava roditeljska sabotaža...tužno mi i da gledam.
Tata je pred smrt promenio testament i svu imovinu prepisao na moje ime...iako meni realno ne treba.To je bio znak poverenja da ću ja znati da upravljam njome i zbrinem ovo dvoje što ostaju iza njega.
Jedno kratko vreme koje sam provela živeći sa roditeljima (zbog sticaja okolnosti) mi je jako teško palo...bila sam finansijski nezavisna, pomagala sam ih u svakom aspektu, ali nisam imala slobodu na koju sam navikla.