U osnovi nadarenosti je izuzetna natprosečnost u jednom ili više domena sposobnosti. U savremenim razmatranjima nadarenosti sve se više ističe značaj kreativnosti. Umesto o darovitosti i darovitoj ličnosti sve se više govori o kreativnoj ličnosti i kreativnom ponašanju. U osnovi ovih kompleksnih pojava je naručita kombinacija intelektualnih, voljnih i emocionalnih komponenti.


Lewis Madison Terman

Od prvih pokušaja da se pronađe i ustanovi neka ’čvrsta’ mera inteligencije nalik konstantama u drugim naukama, postoji trend u psihološkoj nauci da se intelektuelna nadarenost povezuje sa visokim IQ-om ostvarenim na testovima. Temelje ovakvog shvatanja postavio je Terman dajući prvu statističku definiciju nadarenosti. On je postavio arbitrarni kriterijum, od 140 i više. Tako se početak sistematskog bavljenja nadarenima vezuje za Termanovu longitudinalnu studiju započetu 20-tih godina XX veka, koja još uvek traje.

Prvi rezultati (na uzorku od 1528 ispitanika kaliforniske dece, prosečnog uzrasta od 11 godina, i prosečnog postignuća 151) pokazali su superiornost ove grupe nadarene dece u odnosu na različite grupe sa kojima su poređeni i to prema svim registrovanim karakteristikama. Visoko inteligentna deca superiorna su i u pogledu fizičkog zdravlja i konstitucije, emocionalne stabilnosti i socijalne zrelost, imaju šira i raznovrsnija interesovanja, a po školskom znanju su bar 2-3 godine ispred svojih vršnjaka. S malim brojem izuzetaka, pokazalo se da odrastaju u izuzetno inteligentne i uspešne osobe. Naime, studja je ukazala na postojanost inteligencije (merene testovima) i pokazala je vezu između izuzetno visoke inteligencije u detinjstvu, s jedne strane, i visoke inteligencije i uspešnosti u odraslom dobu (izražene školskim/akademskim uspehom, profesionalnim uspehom, adaptiranošću, poseduju veću emocionalnu samokontrolu, imaju veće samopuzdanje, istrajniji su i usmereniji ka cilju, imaju solidno fizičko zdravlje itd.) (prema Krnjaić, 2002).

Ova studija je otvorila mnoga značajna pitanja koja se tiču: odnosa visoke inteligencije i stvaralaštva, kao i na značaj nekognitivnih faktora za razvijanje i ispoljavanje (visokih) sposobnosti, pre svega motivacije odnosno motiva postignuća i self-koncepta. Takođe podstakla je i mnoga druga istraživanja o značaju nekognitivnih faktora za uspešnost i visoka postignuća.

Proučavajući biografije 300 znamenitih stvaralaca Koksova je zaključila da ih pored izuzetnih postignuća odlikuju: istrajnost i ulaganje napora, čak zanos i fascinaciju nekim problemom (flow); poverenje u sopstvene snage i jačina karaktera (Krnjaić, 2002).

Neke novije teorije naglašavaju ravnotežu i usklađenost sposobnosti.

Za sagledavanje koncepta intelektualne nadarenosti posebno je važna Sternbergerova trojna teorija ljudske inteligencije. Èine je tri subteorije koje pružaju prilično široku osnovu za opis i objašnjenje prirode inteligentnog ponašanja i nadarenosti. Analitička inteligencija angažovana u analiziranju novih ideja, rešavanja problema i donošenju odluke. Praktična inteligencija je sposobnost koja omogućava da delujemo, prelazimo iz teorije u praksu, od apstraktnih ideja do stvarnih, praktičnih postignuća. Kreativna inteligencija je sposobnost za stvaranje čitavog niza novih ideja, novih šema, koje tačno reprezentuju realni svet. Pritom Sternberg posebno naglašava da kreativnost obezbeđuje most između analitičke i praktične inteligencije. Drugim rečima, kreativnost čini da se ono što uobičajeno smatramo inteligencijom ostvari u životu.

Štaviše, Stemberg samu inteligenciju posmatra višeslojno. Objašnjavajući koncept intelektualne nadarenosti uvodi pojam uspešne inteligencije i naglašava da je ona najdelotvornija kada je uspostavljena ravnoteža između njena tri aspekta – analitičke, kreativne i praktične inteligencije. Nije dovoljno da su ove inteligencije razvijene nego je potrebno znati kada i kako ih upotrebiti, naime, tek kada deluju u kombinaciji i balansu čine uspešnu inteligenciju. (Sternberg, 1997)

Prenaglašavanje intelektualnih sposobnosti kao centralnog, pa i jedinog, faktora koji utiče na razvoj, ispoljavanje i ostvarivanje nadarenosti bilo bi jednostrano sagledavanje ovako složenog fenomena. Za ispoljavanje visokih intelektualnih sposobnosti značajnu ulogu imaju neintelektuani faktori. Veliki broj autora (Renzuli, Èikzenmihalj, Robinson) poseban značaj pridaje motivaciji. Visok nivo posvećenosti zadatku, odnosno, motiv postignuća jeste suštinski preduslov nadarenosti. Ističući značaj neintelektualnih faktora uz odgovarajuću motivaciju, jedan broj autora (Baron, Kvaščev, Maksić) ističe i ulogu crta ličnosti tj. pronalaženje specifičnih crta i osobina ličnosti stvaraoca. Your browser may not support display of this image.

Šema pokazuje razvoj teorije inteligencije i značajne mislioce kroz istoriju koji su tome doprineli.

Nadarenost i kreativnost ne podrazumeva inteligenciju a svako ko je inteligentan ne mora biti nadaren za sve ili kreativan. Zato se i dogadja da deca visoke inteligencije ne postignu nista konkretno sto se tice skola pa i zivota. Jeste dobar preduslov ali ne znaci nista bez rada. Nadarenost tj talenat je znacajna stvar ali ako se ne "gaji" nece ni "izaci na povrsinu" kod deteta. Zato je rad na inteligenciji i talentu veoma bitan