Politička mapa Evrope znatno drugačija nego što je bila devedesetih
Desnica na vlasti u većini država EU
Autor: N. Vlačo | 21.05.2008. - 06:29


U 15 od 27 zemalja Evropske unije u ovom trenutku je na vlasti desnica, a u još četiri najveće partije desnog centra u tim zemljama vladaju u takozvanim velikim koalicijama sa levicom. Politička slika evropskog kontinenta je tako postala bitno izmenjena u odnosu na pre samo deset godina, kada je na čelu vodećih država EU - Britanije, Francuske, Italije i Nemačke, na vlasti bila levica. Od tih zemalja, samo su se laburisti u Britaniji održali na vlasti, ali torijevci najavljuju svoj povratak nakon pobede njihovog kandidata Borisa Džonsona na izborima za gradonačelnika Londona.

„Naravno da ima mnogo ljudi koji bi mogli da zauzmu moje mesto, ali ja sam u potpunosti sposoban da vodim ovu zemlju kroz trenutne teškoće“, izjavio je prošle nedelje Gordon Braun, britanski premijer, čije liderske sposobnosti ne dovodi u pitanje samo konzervativna opozicija, već takvi komentari dolaze i iz redova njegove Laburističke partije. Od „trećeg puta“ ili spajanja ideja tržišne ekonomije i državnog intervencionizma, koje je laburiste na čelu sa bivšim premijerom Tonijem Blerom i dovelo na vlast pre više od decenije, ostala je, čini se, samo bleda senka. Denis Mekšejn, poslanik laburista u britanskom parlamentu i bivši ministar za evropske poslove, tvrdi da konzervativci koji su trenutno na vlasti u većem delu Evropske unije nisu ni nalik vizionarima poput premijera Vinstona Čerčila u Britaniji, predsednika Šarla de Gola u Francuskoj i kancelara Konrada Adenauera u Zapadnoj Nemačkoj, koji su krojili evropsku politiku nakon Drugog svetskog rata.
Jovan Teokarević, profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka, slaže se da između tadašnjih i sadašnjih desničara postoje razlike, ali, po njemu, one ne mogu u potpunosti da se ocene, jer je „trend jačanja desnice i dalje u toku“.
„Poslednjih godina ne dolazi do većeg razvitka desnih liberalnih partija kao nekada, nego do rađanja nove radikalne desnice sa dosta primesa rasizma, ksenofobije, populizma i nacionalizma. Čini mi se da je to rezultat dva nova fenomena koji se međusobno podupiru: jedan je pojačana imigracija u zapadnu Evropu, a drugi je globalizacija. Građani se plaše fenomena stranaca - emigranata koji su drugačiji po kulturnim i verskim karakteristikama. Uz to ide i globalizacija koja je Evropi donela jeftinu azijsku, pre svega kinesku robu“, kaže Teokarević.
S druge strane, leve i desne strukture u Evropi su, prema njegovim rečima, okoštale, zbog čega se građani „sve više otuđuju od politike, ali kada treba da izaberu, sve češće biraju desnicu“.
Međutim, sam karakter desnih vlada od zemlje do zemlje umnogome se razlikuje. Nemačka kancelarka Angela Merkel na čelu je velike koalicije Hrišćansko-demokratske unije i Socijaldemokratske partije. Samim tim pozicije kojih se držala dok je bila lider opozicije i tokom kampanje za izbore 2005. godine značajno su morale da budu ublažene. Ipak, po pitanju spoljne politike, a pogotovo po protivljenju davanju punopravnog članstva u EU Turskoj, Merkelova je ostala na desnim pozicijama.
U vezi sa „privilegovanim partnerstvom“ kao zamenom za članstvo Turske u Uniji, nemačka kancelarka u potpunosti se slaže sa sadašnjim francuskim predsednikom Nikolom Sarkozijem. Kao ministar policije u vladi Dominika de Vilpena 2005. godine, Sarkozi je postao poznat po agresivnom stavu prema imigrantima tokom njihovih demonstracija u predgrađima francuskih gradova. Unija za narodni pokret, partija na čijem je čelu Sarkozi bio do izbora za predsednika Francuske, spada u klasične partije desnog centra i njeni članovi bi trebalo da se zalažu za ekonomski liberalizam. Međutim, neodlučno sprovođenje reformi koje su po predizbornim najavama Sarkozija u Francuskoj trebalo da učvrste konkurentnost i tržišnu ekonomiju, imalo je uticaja na značajno smanjenje Sarkove popularnosti.
Desničarski političar koji ne brine mnogo o padu popularnosti, bez obzira na poteze koje vuče, jeste Silvio Berluskoni, italijanski premijer i medijski magnat. Razlog je jednostavan - on u velikoj meri kreira to javno mjenje. Berluskonijevi partneri u vladi su postfašisti iz Nacionalnog saveza i antiimigrantski orijentisana Liga za sever.
Ako je u većini zemalja EU na vlasti desnica, postavlja se pitanje kako bi to moglo da se odrazi na politiku Brisela i da li bi ideje poput strožeg odnosa prema imigrantima mogle da postanu evropska tekovina? Profesor Jovan Teokarević smatra da se u samoj politici EU još ne vidi zaokret ka desnici. On tvrdi da „EU kao socijaldemokratska tvorevina, zasnovana na principu solidarnosti za razliku od tržišnih privreda članica, kao takva ne može da isprati zaokret nadesno“. „EU će uvek da pomaže siromašnima zbog mehanizama koji su ugrađeni u njene temelje. Tako da i kada desničarske vlade ‘vode’ Uniju, ona sama ne može da postane desničarska“, zaključuje Teokarević.

Izvor:Blic

Ko vlada Evropom
Austrija - Velika koalicija desnog i levog centra
Belgija - Flamansko-valonska koalicija desnog centra
Bugarska - Levi centar, socijalisti
Češka - Koalicija desnog centra, Građanska demokratska partija
Danska - Koalicija desnog centra, Liberalna partija
Estonija - Koalicija desnog centra, Reformska partija
Finska - Koalicija desnog centra
Francuska - Desni centar, Unija za narodni pokret
Grčka - Desni centar, Nova demokratija
Holandija - Velika koalicija desnice i levice
Irska - Centristička koalicija, Fijena Fojl (Vojnici Irske)
Italija - Koalicija desnog centra, Partija sloboda
Kipar - Levica, komunisti
Letonija - Koalicija desnog centra, Narodna partija
Litvanija - Koalicija levog centra, socijaldemokrate
Luksemburg - Velika koalicija desnog i levog centra
Mađarska - Levi centar, socijalisti
Malta - Desni centar, Nacionalistička partija
Nemačka - Velika koalicija desnog i levog centra
Poljska - Koalicija desnog centra, Građanska platforma
Portugal - Levi centar, socijalisti
Rumunija - Koalicija desnog centra, Nacionalno liberalna partija
Slovačka - Savez levice i ekstremne desnice, na čelu Socijaldemokratija
Slovenija - Koalicija desnog centra, Slovenačka demokratska partija
Španija - Vlada levog centra, socijalisti
Švedska - Vlada desni centar, Savez za Švedsku
Velika Britanija - Levica, laburisti

Izvor:Blic

A ovi "žuti",šta su oni? Srednjica? Možda zadnjica?

Они се окрећу како ветар дува

Mislim da sa ovom mapom nesto nije uredu ovo je malo staro ili mi se samo cini i sve je u redu 

Bajatović: Stranke desnice u panici

8. avgust 2008. | 01:12 | Izvor: NIN 

Beograd -- Funkcioner SPS-a Dušan Bajatović izjavio je da ta stranka želi svestranački dogovor oko najvažnijih ciljeva srpskog društva.

On je u intervjuu NIN-u naveo da će o strankama koje ne žele da pristanu na takvu vrstu nacionalnog pomirenja suditi građani na izborima. "Svima nam treba pomirenje, i to, sudeći po ostrašćenosti, u svakom, ne samo političkom smislu, a pogotovo u ovom trenutku kada nam se čini da je odsutna bilo koja vrsta strategije", izjavio je potpredsednik Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije.

Formiranjem nove vlade Srbije načinjeno je političko pomirenje SPS-a i Demokratske stranke, što je, prema njegovoj oceni, prvi korak ka nacionalnom pomirenju i konsenzusu o pitanjima iza kojih će stati i vlast i opozicija.

Bajatović je rekao da stranke desnice "kao da hvata panika" zbog toga što će izgubiti na popularnosti ukoliko Vlada Srbije pokaže da je sposobna da istovremeno brani Kosovo i Metohiju i razvija ekonomiju zemlje.

"Srpska desnica, kao što je nekada flertovala sa klerikalizmom i šovinizmom, sada flertuje sa nekom nacionalnom demagogijom i ide na izazivanje emocija. Treba da izađu pred građane sa konkretnim idejama, konkretnim rezultatima, a ne galamom na ulici", rekao je Bajatović.

On je rekao da je uveren da će se SPS, delovanjem u Vladi, profilisati kao moderna stranka levice i da će građani pozitivno na to reagovati.

"Ja sam uveren da će građani prepoznati da SPS ima viziju, a naša vizija je pogled u budućnost, a ne u prošlost. I zato sam uveren da, ne samo da ćemo zadržati najveći deo našeg biračkog tela, već ćemo dobiti i dosta novih birača", kazao je Bajatović.
 
Izvor:B92

Покрет из непознатог


Зашто против изручења протестују они који су тек проходали када је Радован Караџић био на челу Републике Српске? Да ли је то нова српска омладина?


Осмог дана протестне шетње београдским улицама, у групи од стотинак претежно младих људи, осамнаестогодишњак нам на питање зашто протестује, одговара: “Зато што желим да се зна да и ми имамо душу!” Ко да зна? И какве везе Радован Караџић има с твојом душом?
Потреба младог човека да трага за одговорима, да излази на улице и мења свет на последњих неколико протеста, а посебно последња два – против проглашења независности Косова и против изручења Караџића у Схевенинген – представила се под истим имениоцем. Неправдом коју осећају док трагају за националним освешћењем. Иако мало зна о политици, а посебно о делу бившег председника Републике Српске, српски тинејџер ће протестовати тамо где га позову да носи српску заставу и где не мора да се стиди својих обележја. Не дивљак, него млад човек у Србији, образован на западним медијима више него све претходне генерације, психолози кажу, има кризу националног идентитета и свака ће му репресија изазвати бунт. Баш као што је случај и са сваком другом врстом идентитета – породичним, сексуалним, емотивним...
Нема тог бунта нити те емоције која може оправдати насиље. Но, с насиљем на митингу који су и сами организатори инструментализовали да поткаче свог противника, завршићемо закључком да је насиље иманентно сваком масовном протесту и да га без поговора треба казнити. При томе, свакако, не треба заборавити да су насилницима називани и Хавијер Солана када је у свом родном граду Мадриду у млађим данима протестовао против НАТО-а, да је недавно у Данској у само једној ноћи и због једне карикатуре Мухамеда подметнуто 200 пожара, да су у Француској за само неколико дана разорена предграђа насељена Французима афричког порекла због полицијског убиства двојице младића муслиманске мањине. Очигледно, насиље је иманентно демонстрацијама, али није иманентно само Србима.
Насиље је и питање кућног васпитања и занемарености, породичних несрећа и системских пропуста којих је ова држава имала напретек последњих деценија. Но, на последњем протесту је приведено педесетак преступника и исто толико на вишедневним протестима против независности Косова, а остао је цео покрет младих који је спреман да колико сутра неким другим поводом изађе на улице. Шта је то што их тера на побуну?
Медији, непрофесионално, читаву ствар отписују као пуко хулиганство. Хулиганством називају чак и најмирнији вид грађанског протеста, сваку акцију која не иде у прилог “вишем циљу”. Ти медији данас су режимски, ако се и називају независнима, и зажмуриће на оба ока док полиција, чије ефикасности су им пуна уста, пребија њиховог колегу из друге куће, а власт ће заузврат најстроже казнити сваког ко их такне. Ти медији упадају у замку државне телевизије с почетка деведесетих година која није желела да види групу студената који су пешачили од Ниша до Београда да саопште нешто председнику, па се годинама после правдала због те необјективности. Ништа мање, данас је широк покрет потпуно занемарен, а од њега нам се чини да видимо само ексцесе, јер се свако ко пева српске (уз то презентери вести увек наглашено изговарају и: “националистичке”) песме, тенденциозно повезује са неонацизмом. Било да смо вољни или не да прихватимо циљеве тог покрета, он постоји и није малобројан. Ако су и на маргини, познато је да маргина постаје већа што се више потискује.
Бошко Обрадовић, главни и одговорни уредник часописа “Двери српске”, чија организација окупља младе од 15 до 35 година, међу којима је највише студената, каже да за те младе људе судбина Радована Караџића не значи ништа друго до “пројекција наше судбине”:
“Ради се о физичкој, ако не о било којој другој врсти реакције, на константну неправду коју млади осећају. А млади људи су правдољубиви и бунтовни, реагују срцем и никада нису желели да буду део лажних стварности које им се преко телевизије намећу. То је питање идентитета. Не желе да се стиде својих националних вредности, него да их равноправно размењују са другим народима. Wих нико није учио правим вредностима, сваки систем вредности би падао и могуће је да многе ствари схватају погрешно, али их не треба онемогућавати у жељи да остваре национални идентитет и интерес као и други народи. Политичке партије не артикулишу систем вредности, не препознају интерес младих, јер се фокусирају само на своје интересе. Али се том незаинтересованошћу не може спречити реакција на притисак, на ослобађање злочинаца који нису Срби и истовремене вишедеценијске казне Србима у Хашком трибуналу. То је реакција коју намеће елементарна логика.”
Обрадовић каже да активисти овог покрета праве разлику између аутентичних вредности Европе и вредности Европске уније са којима имају проблем. “Квазивредности попут укидања националних суверенитета и империјализма не могу да нам се представе као нешто позитивно. Док, с друге стране, веома ценимо корпус социјалних вредности, социјалну правду, борбу против корупције, али и поштовање међународног права и правде. Из истрошености политичке елите и недостатка аутентичних репрезената ставова младих људи, као и недостатка модерне политичке организованости, настаће нови покрет. И када би се нека политика декларисала као да препознаје ту снагу, плашим се да би то био лажни и привремени патриотизам у корист неког уског страначког интереса. Да не говорим о невладиним организацијама које не реагују на очигледна кршења људских права, плашећи се губитка својих финансијера.”
Сајт “Српски националисти”, који је у просеку имао три нова члана дневно, од проглашења независности Косова има 50 нових чланова дневно. Исто је и са изручењем Караџића. Ова два повода, лако је претпоставити, потхрањују осећај неправде. Први кршењем међународног права који подржава међународна заједница, а други вероватније ослобађањем Рамуша Харадинаја и Насера Орића, него због самог Караџића.
Ти млади људи који носе национална обележја, једва да се сећају деведесетих у којима су рођени. А имају потребу да се одреде према свету притиснути снажним политичким поделама у Србији, непрестаном кризом идентитета, недостатком вредности, а пре свега недостатком јасне представе вишег добра за које би се одрицали. Присутна у свим порама друштва, политика им, ипак, не нуди решење за њихову кризу, а поготово не разлог због кога би били поносни. Генерације које долазе, а тек што су пунолетне, живеле су у три до четири државе, преживеле исто толико ратова, одрасли су на култури протестних шетњи у којима су њихови родитељи активно учествовали. Одрасли су и на масовној култури и комуникацијама, али нису били у додиру с народима ван Србије. Разочарани у улогу државе и политичких партија у решавању криза, осећају се као транзициони губитници и колатерална штета лоше политике. Али њихова потреба да се изјасне и политички одреде пробила је границе страха од опредељености.
Игор Ивановић, социолог, аутор књиге “Култура и идентитет – поглед здесна”, каже да је нова генерација реалнија и животнија од претходних:
“Мојој генерацији, рођеној педесетих година, недостаје осећај за национално које се не би свело само на спортско или локално у најужем смислу. Моја генерација је генерација младог слабог српског човека, који је васпитаван да треба да учи и да ће држава да се побрине за њега, генерација која није знала да је живот зној и није успела да изнесе ниједан протест до краја осим када је био у питању њен хедонизам. Нова генерација је изван комодитета и показује све што би показали и други млади људи широм света. Природно је да имају појачан осећај за правду, солидарност, дужности према другоме. Анализе наше генерације показују да смо стожер европских вредности а да смо, с друге стране, управо ми најдаље од тих вредности, јер смо њени плагијати, лутамо између различитих вредности поп културе, а далеко смо од суштине. Данашња генерација младих има шансу, јер није живела у удруженом раду и није летовала четири пута годишње. Осетили су и виде да је живот тешка ствар и због тога су веома практични. Међу њима има веома озбиљних покрета и нису малобројни како су представљени. Осим тога, на младима је да показују бунт када је реч о социјалној или националној правди, а те две иду увек заједно”, каже Ивановић.
Уврежено веровање да, ако си за Европу, прихваташ све што ти ЕУ учини, а ако не прихваташ, ниси за Европу, те покушај да се нетолеранцијом учврсти демократија, још и више подстичу активисте у овим “националистичким” организацијама. На њиховим су трибинама срчане расправе, а све акције безусловно праћене од стране симпатизера. Али, међу њима је лако и “залутати” у воде мржње према другоме. Просрпске организације које су са радикалима говориле са Трга Републике и инсистирале на “отрежњењу нације”, осим “Двери”, биле су још и “Образ” и Покрет “1389”. Изузев “Образа”, не воле да их доводе у везу са Националним стројем, који и сами сматрају неонацистичким. Ту су још и “Наши”, “Фамилија српских навијача”, “Крв и част”, “Млада Босна”. Кажу да инсистирају на светосавском православљу и “здравом народу”, који не подразумева чистокрвне Србе него светосавске вредности. Премда неки од њихових слогана, попут “За сој, а не број”, дозвољавају и другачије тумачење. Немају чланове, него активисте, у програмима праве разлику између борбе за традиционалне вредности и потенцијалног говора мржње, “неговања српства” и нетолеранције према мањинама. Последњих су месеци организовали двадесетак огранака широм Србије, имају од неколико стотина до неколико хиљада активних присталица.
Радојко Qубичић, председник Управног одбора “1389”, каже да је реч о “озбиљној друштвеној снази, јер ових неколико организација покреће до двадесет пута више омладине него што има активиста”:
“Они делимично препознају да нико не делује у њиховом интересу, али имају своје идеале и носе у себи патриотизам иако их нико томе није учио. Потпуно изложени хаосу вредности, они покушавају да искристалишу праве. После детаљних студија направили смо списак патолошких облика патриотизма у које спадају кафански, хулигански и други, и десетак облика здравог патриотизма. Покренули смо расправу о нацизму и неонацизму, будући да смо стално изложени жигосањима те врсте уколико показујемо макар и најмању дозу патриотизма. Ми у себи носимо јак национализам, али и антифашизам. Они који нас оптужују за фашизам су, заправо, сами најближи томе. Можда тога нису свесни, али поступају управо по прогласима из Другог светског рата. Како можемо да будемо фашисти, за шта нас оптужују, ако се боримо против тога?”
Током последње деценије двадесетог века, у време режима Слободана Милошевића, андерграунд покрети међу студентима, омладином и навијачима који су се противили том режиму били су више него друштвено пожељни, политички коректни. Како међу интелектуалном елитом, тако и у медијима који су себе волели да назову независним. На крају, та подземна кретања у друштву и довела су до демократских промена 2000. године. После тога, све се променило. Српска омладина постала је ретроградна, андерграунд друштвено непожељан, зато што се супротставља прокламованим европским вредностима од којих још ништа није видео. Или су, то, само, интелектуална елита и независни медији постали део режима који, као РТС Слободана Милошевића, не жели да види стварност која се ваља улицама? Сви знамо како се то завршило.

Izvor:NIN

Игор Ивановић,аутор књиге ''Култура и Идентитет (поглед здесна)'' о десници,десној идеји међу Србима,говори за Радио СветиГору

мп3 фајл,величина: 8,25 МБ

http://www.megaupload.com/?d=8KN7WK90

Odlicna tema do sada sam poskidao ove tekstove koje ste objavili neke sam citao od ranije za svaku pohvalu ova tema moze da se obogati sa jos dosta toga i da se naravi jedan pravi mali prirucnik da se ljudi upoznaju sa desnicom sa pravom desnicom !!
A ne sa onakvom kako je pokusavaju svih ovih 18 godina predstaviti raznorazni mediji  u Srbiji i raznorazne organizaciej medju Srbima
Jako je vazno sve ovo potkrijepiti sa sto vise materijala to jest knjiga tako da ljudi imaju sta da  i procitaju
@Nksamsj imam pitanje za tebe vidim da redovno citas nin jer objavljujes tekstove koji se nalaze u najnovijim izdanjima reci mi samo da li kucas tekstove ili imas neki drugi nacin da ih postavljas ovde
Jer ja inace sam do sad stalno morao da kucam posto su neki jako dugacki nemam dovoljno vremena za takvo sto, jel mozda ti imas neki drugi nacin ili kucas ?

Srbija bez desnice

SRPSKA politička desnica primila je ove godine seriju žestokih udaraca od levice! Posle izbora i formiranja nove vlasti, nacionalni korpus je u teškom nokdaunu.
Kakva je sudbina "desne" Srbije kada glavne poluge vlasti, na gotovo svim nivoima, drži članica Socijalističke internacionale - DS, i pretendent za učlanjenje - SPS? Može li se na toj strani političkog spektra izroditi neka nova energija, posle sunovrata SPO, a kasnije DSS? Hoće li Srbija nastaviti hod samo na jednoj nozi - levoj?
- Desnica mora da ima budućnost - kaže nam Miša Đurković, analitičar i magistar filozofije. - Oni treba da nastave da se organizuju i umrežavaju, da oko različitih projekata objedinjuju i okupljaju sve one vredne ljude koji su nekada bili uz SPO, a zatim uz DSS, i koji danas nemaju svoju artikulisanu političku opciju.
On smatra da tek počinje da se pomalja osnova savremene desne ideologije:
- Dosadašnje kvazidesne partije će biti prinuđene ili da se temeljno reformišu i uozbilje ili da nestanu sa scene, i konačno pomalja se ogromna energija i snaga u desnom nevladinom sektoru, na Internetu, u lokalnim sredinama. Ceo korpus će morati politički da se artikuliše.
Politički analitičar Dejan Vuk Stanković navodi da desnicu sada u Srbiji čine radikali i "narodnjaci" i javni korpus kome su bliski stavovi tih partija. Ali njegovo mišljenje je da njihova bliska budućnost nije svetla:
- Prepreka za uspeh te ideologije nije to što su poraženi na izborima već činjenica da njihovo intelektualno vođstvo nije u stanju da prati sve izazove ove države. Prilično imaju dogmatska i uska gledanja koja ih sputavaju.
On smatra i da srpska desnica, što su pokazali i poslednji događaji, ne može da pobegne iz diskursa i matrice devedestih godina:
- Politička desnica previše koketira i sa marginalnim kleronacionalističkim grupama, što im samo snižava kredibilitet. Kakve koristi, na primer, imaju radikali kao milionska partija od minorne organizacije "Obraz" - pita se Stanković.
Reditelj i publicista Dragoslav Bokan objašnjava nam da u Srbiji ne može da postoji klasična politička desnica kao u modernim zapadnim sistemima:
- Desnica kod nas nije protivteža brutalnom ali razvijenom kapitalizmu, već protivteža sistemu koja posmatra državu kao skup ljudskih i materijalnih resursa i u kome je vrhovna sreća da se otplati kredit i dobije viza.
On smatra da se sada otvara prostor za razvoj takve desnice u Srbiji, ali da je za nju potrebno mnogo nove kreativnosti, životnog optimizma i energije da se dostigne duhovna katarzadruštva.
Tematski, objašnjava Stanković, desnica se u Srbiji fokusirala, pre svega, na konstituisanje države, njene teritorije i suvereniteta:
- Te političke ideje, koje ionako izgledaju anahrone, desnica veoma loše plasira u javnost preko medija. Taj deo političkog neba u Srbiji mora da izrodi jedno drugačije liderstvo i drugačije profilisanje kako bi opstali.
Đurković smatra da je neophodno da se lepo zna ko je na levici a ko na desnici, a ne da razne levičarske frakcije svojim sporovima okupiraju ceo javni prostor.
- Desnica se odlikuje nizom načela gde, osim odbrane porodice, morala i uloge religije u društvenom životu, spada i privrženost uređenoj tržišnoj ekonomiji. To je program koji je nepoznat i stran starijim generacijama disidenata, ali koje mlađi ljudi, od kojih se stvara nova desnica, i te kako razumeju.
Za Bokana, prava vodilja desničara treba u Srbiji da bude tradicija, a ne konzervativizam:
- Konzervativci se kod nas predstavljaju kao ozbiljni, namrgođenih ljudi, koji vole da nose odela, nedeljom posećuju crkvu, a viđeni su i kod istorijskih spomenika. Suština konzervativizma je da se ne menjaju institucije koje vrede u sistemu, ali mi, ako izuzmemo Crkvu, nemamo te institucije. Zato je spas srpske desnice u oslanjanju na tradiciju, ali ne na opanke i gusle. To je folklor. Smisao tradicije su nova energija i promene oslonjene na temelje iz prošlosti.
Đurković smatra i da je zadatak desnice da osmišljava i sprovodi novu politiku identiteta:
- Ta politika treba na svim osnovama da čuva i gradi duhovno, kulturno i obrazovno jedinstvo srpskog naroda gde god on živeo, da razvija nove načine izražavanja i da podstiče stvaralaštvo, uključujući i nove medije i oblike pop kulture.
Bez jake, moderne, dobro organizovane i programski orijentisane desnice, koja će biti spremna da se ozbiljno uhvati u koštac sa svim nagomilanim ekonomskim i društvenim problemima, Đurković ne vidi izglednu budućnost Srbije.


HDZ I SRS
SRPSKA desnica ne treba da traži pandane i da "prepisuje" od evropskih "desničara", već mora da igra na potpuno autentičnom terenu koji proizlazi iz potreba naše zemlje - smatra Dragoslav Bokan.
Dejan Vuk Stanković ukazuje i da se naši desničari razlikuju od, na primer, hrvatskih po svom antizapadnjaštvu:
- Izrazito desni HDZ perjanica je evroatlantskih integracija Hrvatske, za razliku od srpskih radikala. Takođe, SRS se zalaže za intervencionističku ekonomiju sa jakom ulogom države, što je više socijalističko shvatanje.

Izvor:Novosti