Mobing, šta je to?

Radite i trudite se da svoj posao obavljate najbolje što možete. Ne smatrate sebe savršenom, ali svesne ste toga da radite puno i da radite kvalitetno. Ne biste ni želele da se ponašate drugačije, da na brzinu "zbrljate" posao - jednostavno, niste tako naučile. Vaš posao donosi vam bar neku satisfakciju (moglo bi i bolje da bude, a opet i ovako nije baš loše). Onda, jednog dana, kao da se sve promenilo. U stvari, ne sve, ali nije isto kao što je bilo. Kolege i šef vas ne pozdravljaju kao obično, čini vam se da vlada neka čudna napetost i ne, to nije zato što se nekome priprema žurka iznenađenja. Osećate se zabrinuto zbog toga i moguće je da ste savršeno u pravu: moguće je da ste postali žrtva mobinga.

Mobing nije nova pojava i, nažalost, to je nešto u čemu ne zaostajemo za ostatkom sveta. Mobing je psihološko nasilje usmereno prema jednoj osobi i može se iskazati na više načina, zavisno od cilja koji želi da se postigne, kao i od radnog okruženja i kulturnog nivoa. Nekad je mobing vertikalan, kada šef neprijatnim ponašanjem pokušava da navede potčinjenog da sam da otkaz. Češće je horizontalan, kada se između kolega vodi rat raznim podmetanjima i ogovaranjima kako bi se isterao onaj ko izaziva neprijatnosti ili ljubomoru na poslu.

Tipično, žrtve mobinga nisu nesposobni radnici (mada se dešava da i to bude slučaj, da se kolektiv udruži kako bi se nesposobna i neprijatna osoba oterala). Najčešće se radi ili o najsposobnijim i najkompetentnijim, koji izazivaju zavist kolega, ili o osobama visokih moralnih standarda koje nisu spremne za etičke kompromise. Češće je da mobing sprovode oni između 40 i 50 godina starosti, muškarci i žene podjednako - mobing je ređi među mlađim osobama.

Da ne bude zabune: ne treba brkati sitna spletkarenja i uobičajene tračeve sa mobingom. Mobing je prava agresija, koja se odvija u etapama i isplanirano, na sličan način kao što se planira ratna strategija. Posledice mobinga nisu nimalo naivne.

Prva posledica mobinga obično bude samooptuživanje žrtve mobinga, zatim sledi stanje uznemirenosti (kao da se iščekuje nešto strašno) i u tom stadijumu oni koji su slabije psihofizičke konstitucije mogu sasvim da propadnu - ili se izoluju od spoljnog sveta (prestanu da se druže sa rodbinom i prijateljima, čak i s bračnim partnerom), ili postanu agresivni i prema sebi i prema drugima.

Tegobe na koje se žale žrtve mobinga najčešće su bezvoljnost, neobjašnjiv umor, povlačenje u sebe, gubitak radosti i zadovoljstva u svakodnevnim aktivnostima, glavobolje, želudačne smetnje, poremećaj sna, poremećaj apetita, povišen krvni pritisak. Posledice nisu negativne samo po žrtvu mobinga, već i po firmu u kojoj je ta osoba zaposlena, jer će firma gubiti na produktivnosti (ugroženi radnik često izostaje s posla i više se ne zalaže na poslu onako kako je to ranije činio), plus će morati da angažuje savetnike, lekare ili šefove raznih nivoa kako bi se problem rešio. Jedna statistika u Nemačkoj je pokazala da svaka žrtva mobinga firmu košta i po 75.000 evra godišnje.

U svetu je redovna praksa da u firmama, kako državnim, tako i privatnim, postoje konsultanti za probleme izazvane mobingom, ili nadzornici za sprečavanje nasilja na poslu. Švedska je zasad jedina država koja je i bukvalno zakonski uzela zaposlene u zaštitu, pa je tamo mobing krivično delo podložno kažnjavanju. U Italiji je već uobličen predlog sličnog zakona i čeka na usvajanje u Senatu. Kod nas predloga takvog zakona još uvek nema, ali velike firme imaju stručne službe (tim psihologa, psihijatara, lekara) koje su zadužene za rešavanje problema radnika, između ostalog i probleme nastale mobingom; druga varijanta je korišćenje usluga privatnih firmi za psihološki konsalting.

Mobing je odavno uočen kao nezdrava pojava sa mnogim štetnim posledicama, ali ni kod nas ni u svetu još uvek nije pronađen efikasan metod za prevenciju (što bi, naravno, bilo idealno rešenje). Zapravo, čak i u zemljama razvijenog zapada tek se organizuju na suzbijanju štetnih posledica mobinga. Kako će naša država rešiti ovaj problem, ostaje da se vidi.