Reporter Glasa javnosti u Sokogradu, gde su okupili mladi iz dijaspore u nedirnutoj prirodi Azbukovici

"Moba" u manastiru Svetog Nikolaja

Najpre nisam bio oduševljen što idem u manastir umesto na more, ali kada sam stigao ovde, shvatio sam da mi kupanje neće nedostajati kaže Branislav

Priče o radu i putovanjima drevnih monaha sačuvane, mahom, u usmenom predanju za čoveka današnjice imaju prizvuk legende. Međutim, postoji jedna živa legenda o Sokogradu i zidanju manastira Svetom Nikolaju, svecu koji je tek nedavno ovenčan Hristovim oreolom. Na putu od manastira do uzdignutog, pozlaćenog krsta, helikopterom smeštenog na obronke planinskog venca, izgrađeno je deset kamenih kapela. U svakoj je ispisana po jedna od deset Božjih zapovesti. Konaci su zidani na doskora nepristupačnom prostoru, omeđenom Sokolskim planinama, na samoj granici sa Bosnom, kao dom za putnike namernike, a to su ovog jula deca srpskog porekla pristigla sa svih meridijana.

Neki od njih već nekoliko godina okupljaju se na "Mobi", tradicionalnom susretu dece iz matice i iz dijaspore. Zajedno sa episkopom šabačkim Lavrentijem oni učestvuju u dograđivanju ovog manastirskog zdanja.
- Najvažnije je što ovde postoji potencijal vode, pa su nas iz EPS-a posavetovali da napravimo sopstvenu mini centralu u čemu će nam pomoći naši mladi gosti. Ovo mesto video sam još kao dete i ostalo mi je u sećanju - priča vladika Lavrentije. Kada se zamonašio, imao je viziju svog neimarskog posla, da bi po povratku iz inostranstva počeo sa ostvarivanjem negdašnje vizije. Tako se ozloglašeni sokolski kraj, poznat po otimanju nevesta prve bračne noći, pretvorio u "Dom episkopa Nikolaja".

- U Sokogradu ugašeno je stotinu života i možda bi baš zato ovaj predeo trebalo da postane večno kandilo našim precima stradalim za vreme turskih zuluma - kaže vladika.
Ideja o gradnji nastala je još dok je vladika Lavrentije kao sveštenik boravio u inostranstvu.
      
KARAĐORĐEVA ZASTAVA

U trpezariji konaka nalazi se stara zastava iz Prvog srpskog ustanka, na kojoj su još vidljivi tragovi krvi. NJu je Karađorđe poverio barjaktaru Miletu Radojkoviću. Zastava je krišom izneta iz Srbije 1942. godine, da bi šest godina kasnije bila poklonjena Đorđu S. Rošu. Posle toga, ustanička zastava putovala je od Švajcarske u Argentinu, preko Zapadne Nemačke, Grčke na kraju stiže u Francusku, odakle je tek 1981. godine vraćena u Srbiju i poverena na čuvanje Srpskoj pravoslavnoj crkvi.      
   
   



- Uzdali smo se samo u veru i naš neprestani rad. Sve drugo nije nam išlo u korist. Zemljište je otkupljeno 1989. godine i vladika je prvo počeo da podiže hram, a potom i stambene objekte - priča sestra Krstana, a oči joj pune suza. Dobro se seća godina provedenih u zapadnoj Evropi, gde je izlagala svoje ikone. Svu zaradu slali su u Srbiju, ne odustajući od izgradnje hrama, uprkos ratnim danima.
- Ovom mojom izložbom hoću da kupim zvono za pravoslavni hram, pisalo je na ulazu u jedan nemački muzej gde sam izložila ikone. Ulaz je bio jedna marka. Izložba je uspela, kao i moj cilj i vladika se uskoro našao na putu. Krenuo je prepunim kamion preko Češke za Srbiju - smeška se Krstana opisujući vladiku Lavrentija, u ternutku kada su ga zaustavili carinici, ispitujući ga šta on ima da prijavi. Kada je pored bagera i prozora prijavio i zvono, zbunjeni carinik pozdravio ga je i poželeo mu sreću. Entuzijazam monaha bilo je nemoguće ugasiti. Godine 2002. otpočelo je arheološko iskopavanje ostataka drevnog Sokograda. Devojke i mladići iz Srbije, bivših JU republika, Evrope, Australije i Amerike koji se okupljaju na "Mobi" prisustvovanje arheološkim ispitivanjima navode kao jednu od omiljenih aktivnosti.

- Našao sam se ovde sa društvom od prošle godine i sada ću ostati dve i po nedelje. Prošle godine bili smo na iskopavanju Sokograda i krčili šumski korov - kaže Branislav Punišić, sedamnestogodišnjak koji se školuje u Parizu. NJega, i kao i njegovu drugaricu iz Makedonije Snežanu Stojković, prijavili su roditelji za "Mobu".

- Najpre nisam baš bio oduševljen što idem u manastir umesto na more, ali kada sam stigao ovde, upoznao ambijent, prirodu i shvatio da mi ni kupanje neće faliti, jer je izgrađen i bazen, odlučio sam da nastavim da dolazim - kaže Branislav. Osim što se zabavlja, ovde je naučio dosta o etnologiji, istoriji i jeziku, jer je čitav program namenjen deci iz dijaspore, koja su tokom godine lišena kontakta sa običajima i prirodom svoje zemlje.


Izvor: Glas Javnosti \I. Vranešević