Heh, verovatno je tako...
Znaci treba da prihvatim to da sam ja takav i da moram da osudjujem i kritikujem drustvo i sve njegove cinioce?
Hm...

Interesantno. Vokabular jednog osamnaestogodisnjaka iz male sredine od 2000 ljudi zapanjuje, i jasno je zasto on pravi zid prema ljudima, ali i oni prema njemu, poznajuci male sredine u Srbiji. Ja kao fakultetski obrazovan covek i na neki nacin sirokog spektra interesovanja prvi put u zivotu sam cuo za neke pojmove kad ih je antifenseraj pomenuo.
Mislim da je ovde odbacivanje obostrano. Postavioca teme prema drustvu kao i drustva prema postaviocu. Jer jednostavno je intelektualno definitivno iznad svog okruzenja. Mada velicina pametnih i obrazovanih ljudi i jeste da su u stanju da se se spuste na odovarajuci nivo sagovornika. S obzirom da ljude oko sebe ne mozes promeniti moras uciniti nesto da pocnes da shvatas neke, za tebe glupe i prizemne, njihove potrebe.
A da alkohol nije resenje, a i zasto bi bio kad ga upraznjavaju isti oni od kojih se ti zgrazavas i smatras ih nizim i nedostojnim tebe. Neces se valjda spustiti na njihov nizak nivo. Ili to ipak mozes kad zelis. Ne zelis valjda da zavrsis u lokalnoj birtiji sa kockastim stoljnacima i bratijom crvenih nosica.

Ne, nisam rekla da ides sad okolo i osudjujes druge, vec to da kad se budes pomirio sa tim da je tvoj put malo drugaciji, 'apstraktniji', neces vise ni imati potrebu da ih osudjujes sto bauljaju u kolotecini. Ali shvati da si i ti covek, iako si unutra vuk, i da ces i ti morati u zivotu da plivas po istoj toj kolotecini, ali ce ti misli i ciljevi biti drugaciji, i svest, pogled, pokret, i imaces svoj svet koji ti savetujem da cuvas, ali ako budes sudio drugima sto nisu poput tebe, zakopaces se i neces napredovati.

Evo jos malo informacija o meni i mom problemu ako neko ima vremena da analizira.
Sto se tice tog famoznog osudjivanja to je pocelo tamo negde oko 13-e godine.
Da ne zamaram mnogo sa time, ismevanje i ruganje vrsnjaka urodilo je dobrim manjkom samopouzdanja.
Tada je i poceo proces ukopavanja.
Od te godine postao sam jako kriticki nastrojen prema drustvu i uvideo sam da tu ne pripadam.
Losa stvar svega toga sto sam rekao sebi da me jedino mogu razumeti ljudi poput sebe, ne slicni vec ljudi koji prate istu ideologiju i nacin zivota.
Ostali ostaju po strani za normalnim, bezmoralnim svetom.
A sto se sredine tice...
Iako sada idem u skolu u kojoj je sredina nekoliko puta veca sredina i tu je manje-vise ista situacija.
Nasao sam par ljudi kao sto rekoh u ranijim postovima, koje su nalik meni, pa ih opet osudjujem, ponekada,  iako delimo slicnu ideologiju i nacin zivota.
O mom osudjivanju dovoljno govori to da sam spreman i da zarezim na prijatelje koje poznajem celog zivota.
I jos par reci o toj sredini...
Posto sam cesto na netu ovde, imam prilike da pricam sa ljudima iz velikih sredina moje razocarenje ostaje isto kao i sa ovim ljudima iz manjih sredina.
Stanje svesti ravno nuli (uz retke izuzetke, koji prolaze u dalji krug kvalifikacija), cilj zivota, zivljenje , provod, bezmoralnost i hedeonizam. Ne dame i gospodo, to nije moj svet, ali ja ne mogu da ga promenim.
Svi imaju slicna i ista interesovanja koja su mi omrzena, svi imaju neke aktivne zivote koje vode dublje u naslade, tako da se ja dalje ukopavam.
A evo razmisljam malo i o svom nacinu odrastanja...
Moji roditelji poticu iz malih seoskih konzervativnih sredina, pa ipak su fakultetski obrazovani ljudi, od kojih sam poprimio osnove ove moje neobicne ideologije.
Da li ja treba da cekam da moji vrsnjaci zavrse fakultete da bi delili interesovanja i nacin razmisljanja? Ne, nema vajde od toga.
Razgovori sa studentima su mi manje-vise zanimljivi, dokle god ne osetim taj trag zivota i izopacene nemoralne svesti (ok da ne generalisem) tj. ne deljenja ove ideologije i nacina zivota, posle toga ide dalji stepen ukopavanja.
Citao sam malo i o problemu sa samopouzdanjem.
Uzroci su: cesto kritikovanje deteta  , forsiranje deteta da bude najbolje (mada ovo je u mom slucaju izvedeno pasivno)  , cesto vikanje ili udaranje deteta (to je medvedja ljubav, ne zlostavljenje i ja to znam)  , lose iskustvo u skoli  , i previse zastitnicki nastrojeni roditelji  .
Da, sve je tu...
Posledice: povlacenje u sebe, ceste depresije, razvijenje potencijalnih fobija.
E kada smo i kod fobija da kazem samo moj neki odnos prema socijalnoj fobiji.
Moja fobija se ne ogleda u drhtavici, znojenju, crvenjenju, zelji za bekstvom i zamuckivanju (mada priznajem da postoji u nekoj meri ali se kontrolise).
Moja fobija se ogleda u izbegavanju tih socijalnih situacija tj njihovom odlaganju (jer imam neki taj strah od blama), sto znaci da je ta fobija tu i da postoji, ali kada me stave u situaciju obicno se dobro snadjem.
I da napomenem nagli gubitak interesovanja. Nista skoro mi nije zanimljivo duze od 5 minuta (pa cak ni muzika), osim razgovora sa nekim ljudima, dok ne pocnem sa osudjivanjem.
Na jednom drugom forumu su mi rekli da ce od mene postati samoubica ili propali pesnik (eh, a toliko dugo vec pisem poeziju).
E pa to vam je to, ko zeli da cita, analizira, da savet ili pita nesto, neka to slobodno ucini.
Ne mogu promeniti svet...jedino mi ostaje da ga prihvatim...
Pitanje, sta znaci prihvatiti svet ?

Прихватити свет значи прилагодити му се у тој мери која омогућава нормално социјално функционисање, јер сви знамо да човек не може функционисати без других људи (овде говорим о људима без психичких поремећаја, наравно). Уз то прихватање света, неопходна је, са друге стране и сопствена индивидуација. Дакле, свако људско биће се мора социјализовати у тој мери у којој му је потребно за живот и рад, а са друге стране, позивајући се на своју слободу, увек можемо, у оквиру своје индивидуалности, имати и идеологије (прејака реч, али видим да је и ти спомињеш, па да употребим тај термин ради бољег разумевања) које нису општеприхваћене. Кључ је, дакле, пронаћи златну средину, на чијим екстремима се налазе други људи генерално и друштвене норма и правила, а на другом сама индивидуа, са својим сопственим правилима, принципима и идеологијама.

Читам ову тему откад си је отворио, и и даље стојим иза тога да је код тебе реч о социјалној фобији. Можда не буквално и конкретно; можда је пре реч о повоју те фобије, односно понашања. Постоји у фобијском понашању и нешто што се зове противфобијско понашање - намерно сусретање са фобичним ситуацијама, у циљу превладавања страха. Мислим да код тебе није реч о страху, већ пре о некој одбојности према људима, што опет може имати сличне последице као и соц. фобија, ако одбацимо правила класификација и осталих критеријума, већ ствари сагледамо са феноменолошког аспекта.

Hvala na lepom objasnjenju 
Mozes li mi reci sta mi je ciniti na prakticnom primeru?
Kako spoznati zlatnu sredinu, a pritom ne ugusiti svoju individualnost i svoje ideale?

За то ти је потребно мало животног искуства и мудрости која са њом долази. Још увек си млад, све ће то доћи на своје место за коју годину. Ниси ни луд, ни асоцијалан, ни поремећен, већ просто мало другачији у односу на оно што видиш око себе. А то никако не може бити лоше. И не мораш бити као Мајка Тереза или обожавати све људе овог света да би био испуњен и задовољан собом.

Zivi i pusti druge da umru 

E o tome ti pričam! 

Postoji jedna škola psihologije koja se zove geštelt. Mislim da će ti biti veoma zanimljivo da čitaš o pristupu svetu kroz pogled te škole. Mislim da bi ti uopšte čitanje psihološke i sociološke literature mnogo pomoglo do daljnjeg jer bi neke ljude koje sad ne razumeš shvatio. A samim tim bi oni na tebe prestali da deluju samo svojom negativnom stranom. Uvideo bi i ono pozitivno što imaju u sebi.