Енергични Живојин Мишић

 

О двосатном телефонском разговору који је непосредно пред Колубарску битку вођен између Живојина Мишића и војводе Радомира Путника постоје различита сведочанства. Верујући да је најприближније истини, наводимо виђење књижевника Добрице Ћосића из књиге "Време смрти".

Генерал Мишић: Саопштавам вам да сам три дана бранио Сувобор до потпуног изнурења и трупа и команди. Тешке жртве давали смо за Маљен и Сувобор, а ја сам се надао да ће ми они бити ослонци за офанзиву.
Војвода Путник: Врховној команди је то добро познато. Прва армија је радила по плану Врховне команде, Живојине Мишићу.
Мишић: Нисам то ни спорио, војводо. Али је ваш стратешки план исцрпен и окончан. За његов успех недостајала је жива снага и рад осталих армија. Не само артиљерија и гранате. Тврдим вам. Прва армија је радила до крајњих граница својих моћи. Веће пожртвовање, веће патње и напори не могу се тражити ни за један овоземаљски циљ.
Путник: И сада захтевате да Прву армију пустимо на кадровско одсуство? Пошто разделимо чинове и одликовања.Кажите ми исход данашњих бојева Мишићу.
Мишић: Изгубили смо на десном крилу Мајдан и Главицу, на центру нисмо повратили Коту 801. Непријатељ наставља продор. На левом крилу отели су нам Бабину главу и Шиљкову косу. Непријатељ је чврсто стао Сувоборску греду. Остаје му само да се преко Проструге сјури ка Бољковцима и са Првом армијом је свршено. Да ли ме слушате?
Путник: Није ли вас сколила она малодушност којом се одликују велики оптимисти? Оптимисти какав сте ви.
Мишић: Ја сам и сада оптимиста војводо. Верујем, и знам у шта и зашто верујем. Биће да сте ви, у Врховној команди, оптимисти на папиру и почетку, а малодушници на земљи и при крају.
Путник: О томе ви распредајте у вашим мемоарима, а ноћас, сада, кажите Мишићу зашто сте ме звали. Чекају ме неодложиви послови.
Мишић: Желим да вам образложим зашто сам издао наредбу за повлачење Армије на положаје западно од Горњег Милановца.
Путник: Какву наредбу? Када сте издали ту наредбу?
Мишић: Пре пола часа наредио сам да се Армија сутра ујутру, у зору, повуче на нове положаје.
Путник: Јесте ли ви полудели? Ко вас је овластио да се коцкате са судбином српске војске и Србије?
Мишић: Да учиним што сам учинио овластила ме моја савест војводо. Моја одговорност за Србију и њену војску. Моја убеђења.
Путник: А шта је са мојим убеђењем и мојом одговорношћу? Шта је са одговорношћу и савешћу осталих команданата армија. Они не трпе мање од вас. Против њих не ратују бечке госпођице с лепезама, него дивизије храбрих и упорних зликовца. Шта ће бити са Другом и Трећом армијом после ваше катастрофалне одлуке?
Мишић: Ништа им горе неће бити него што им је данас било. А за који дан биће им много лакше но што им је данас.
Путник: А Београд. Шта ћу с Београдом? Београд морамо одмах да напустимо. Знате ли ви, оптимисто, шта за један народ и државу значи губитак престонице?
Мишић: Ја не сносим никакву одговорност што Србија има престоницу тамо где треба да постоји само гранична караула.
Путник: Не понављајте ми оно што сте од мене чули!
Мишић: Ја сам код вас полагао све официрске испите, ви сте ми начелник и старешина. И морам понекад нешто ваше да изговорим.
Путник: Ви сте тврдоглава сељачина! Уображена задрибанда!
Мишић: Сви сте ви штапски тртови и говнари! Сви у Врховној команди!
Живко Павловић, помоћник војводе Радомира Путника: Хало! Овде Живко Павловић. Молим вас генерале, не псујте. То нема никаквог смисла. Нисмо коморџије. Осим вас, још неко има своју част господине Мишићу.
Мишић: Шта ви Живко хоћете? Ко вас је звао? Нећу да говорим са помоћницима.
Павловић: Војвода ми наредио да вас саслушам. Издиктирајте ми диспозицију Армије.
Мишић: То ће вам саопштити мој начелник, пуковник Хаџић.
Павловић: Ја вршим своју дужност и нисам ваш ордонанс.
Мишић: И Хаџић ће да изврши своју дужност. Хаџићу, ево вам Живка Павловића, одговарајте му на питања.
Хаџић: Хаџић овде. Хоћете ли да вам издиктирам нову диспозицију Прве армије? Хало! Не прекидај. Господине генерале, зове вас војвода Путник.

Путник: Ево вам врховног команданта Мишићу. Кажите Његовом височанству Александру то што сте наумили.
Мишић: Немам о чему с принчевима да разговарам. С једним руским кадетом нећу да говорим о командовању армијом. Он се бори за своју круну, а ја браним српски народ.
Путник: Реците то лично престолонаследнику Карађорђевићу. Ви смели и поносни обреновићевски ађутанте!
Мишић: Ја не служим краљеве, нити политичарима држим скуте. И не тресу ми се гаће пред Аписом. Чујете ли ме војводо?
Врховни командант престолонаследник Александар: Чуо сам вас добро генерале. И нећу заборавити ниједну реч. Да, ја сам врховни командант. И ваш будући краљ.
Мишић: Бићете краљ само ако ја спасем Прву армију.
Престолонаследник Александар: Не можете ви ништа својим инатом да спасете. Имате да вршите дужност и покоравате се мојој команди.
Мишић: Само у границама своје савести.
Престолонаследник Александар: У границама своје заклетве, Мишићу.
Мишић: Свог командантског убеђења, Височанство!
Престолонаследник Александар: Али ви сте мени потчињени. Ја сам вас поставио за команданта Прве армије. Нисте је наследили. Сувобор није ваша очевина.
Мишић: Ни Србија није ваша очевина. Ако сте круну отели од брата, нисте наследили народ.
Престолонаследник Александар: Наследио сам бригу за његову слободу. Од деде и оца. Наследио сам Народ. Ја сам његову судбину примио на своја плећа.
Мишић: Народ је вас натоварио на своју грбачу. Шта ће народ на принчевским плећима?

Престолонаследник Александар: Чујте, ја све памтим. Све. Чујте генерале, ништа не заборављам.
Мишић: Баш ме брига! Чујете ли престолонаследниче?
Престолонаследник Александар: Чујем и наређујем вам да извршите наређење Врховне команде. Ни корака назад.
Мишић: Само цареви такве наредбе издају. А ја такве заповести нити примам, нити издајем.
Престолонаследник Александар: У српској војсци више не сме да се изда команда - назад. Иначе је свршено са Србијом. Јесте ли ме разумели?
Мишић: Са Србијом је свршено само онда ако њени команданти изгубе памет, а њени војници остану без вере.
Престолонаследник Александар: Ја сам вам рекао своју последњу реч.
Мишић: Онда више нећу бити командант Прве армије! И нећу да извршим ваше наређење. То је моја последња реч. Шта сте рекли? Шта сте рекли престолонаследниче?
Путник: Говори Путник. Хало! Хало, Мишићу! Какав вас је то стршљен пељнуо на Сувобору па вам толико отекла глава? Па бунцате, бунцате Мишићу. Само сте ви способни и позвани да спасавате српску војску, јел те, само ви? А ми остали? Чешемо се испод пупка?
Мишић: Или прихватите моје одлуке, или одмах примите моју оставку. Чујете ли ме? Хало! Не прекидајте. Да ли ме чујете војводо?
Путник: Слушајте Мишићу. За увреде и псовке нас двојица ноћас не можемо да позовемо један другог на двобој. Нека телефонисти и писари причају да се по знању српског језика Путин и Мишић не разликују од својих коморџија. Мене и вас ноћас ништа не сме да увреди и наљути. Таштина и слична осећања припадају миру.
Мишић: И рату припадају сва осећања.
Путник: Оставимо тај луксуз за победу. Дајте још једном да размотримо вашу намеру. Онако разборито како смо разматрали стратешку идеју Фридриха Великог. Иначе ћемо обојица тимарити коње швапском нареднику. Цлушате ли ме, Мишићу?
Мишић: Слушам вас. Говорите.
Путник: Ако Прва армија престане да брани вододелницу између Колубаре и Западне Мораве, неминовне су следеће последице: Трећа, Друга армија и Обреновачки одред морају да се повлаче јер не могу да одбране своје дугачке и танке бокове. Ако Ужичку војску потисну ка Чачку, што је неминовно, понављам: мора се напустити Београд. Падом Београда угрожава се фронт у целом Подунављу и обухвата великоморавска долина и са источне стране, коју сваког часа могу да нападну Бугари. А затим, Мишићу, ако вас Поћорек јаче притисне и са падина Сувобора и Рудника потера ка Крагујевцу? Може ли се држати Крагујевац са Швабама у Чачку? И шта се од Србије уопште може бранити кад нам се армије згомилају ко Крагујевца? Мислимо логички, забога!
Мишић: Све су те ваше стратешке комбинације логичне и тачне. Ко би ми на испиту друкчије одговарао, не би постао генералштабни официр.
Путник: Па у чему је онда ствар?
Мишић: То је стратегија за штабове и мапе. И историје. А ми сада и овде, на Сувобору, морамо друго. Оно што се једанпут чини. Не понавља се и не учи. Чујете ли ме?
Путник: Наставите.
Мишић: Прва армија не може да бира стратешке идеје. Она је апсолутно приморана да напусти сувоборску вододелницу. Она ноћас мора да избегне сутрашњи удар, јер тај удар не може никако издржати. Схватите, поверујте, ја сам на положајима и боље од вас и целе Врховне команде знам стање трупа и опште прилике.
Путник: А Поћорек? Шта предвиђате да ће он учинити?
Мишић: Ја сам убеђен да ме Поћорек неће моћи отерати са нових положаја. Ни он не може много. Сувобор ће га преломити.
Путник: Али се и уз дубоко убеђење и најбоље познавање својих трупа и свога стања губе битке и рат.
Мишић: Битке добија онај ко има своју и надмоћну идеју, ко влада временом и простором. Ко непрекидно исказује иницијативу. Тако сам вам одговарао и на испитима. Тврдим вам: Поћорек сутра неће знати шта хоћу и шта могу. Ако је било шта запамтио из историје ратова, помутиће га неизвесност. Слушате ли ме?
Путник: Наставите, наставите.
Мишић: Бар дан и ноћ наш војник да не види Швабу, да га не чује, да заспи у миру и тишини. Да се наједе, окрепи, огреје... Да може да потрчи уз брдо.
Путник: Још чињеница Мишићу, још!
Мишић: Јемчим вам главом: сада побеђује онај ко је мање гладан, ко може дуже да спава, ко брже може да истрчи на ћувик и дуже да маршује, дуже да остане на снегу.
Путник: Слушам вас. Имате ли још чињеница?
Мишић: Ко више верује у свог команданта и верује да га он чува и брине за њега. У овим бојевима одолеће и надвладаће војник који није очајник. Онај који може да запева и да се нашали. Ко угледа жену. Ми смо дужни да то омогућимо нашој војсци. Чујете ли ме војводо?
Путник: Слушам вас пажљиво, наставите.
Мишић: још ово имам да вам кажем: победиће онај ко има јаче положаје за напад. Онај што мање брани и што је гушћи. Ко је спреман одсудно да нападне. Што пре да нападне. А то ће бити Прва армија.
Путник: И то су вама чињенице на којима сте засновали своју судбоносну одлуку?
Мишић: Нисам ја само на чињеницама засновао своју одлуку.
Путник: Него, генерале?
Мишић: Него и на оном невидљивом, војводо. Оним што је вера и ризик.
Путник: А сада ми одговорите: шта ћемо ако вас Поћорек, као на Сувобору и Гукошима опет примора на оступање? Да ли сте ме чули?
Мишић: Ако ме и на то примора, у шта чврсто не верујем... ако ме под неким непредвиђеним околностима примора на повлачење, он ме не може приморати да бежим ка Крагујевцу, него ћу се ја бранити тако дуго док се остале армије у реду не повуку на нову одбрамбену линију.
Путник: То је тај ризик после кога следи предаја. Велики је то ризик мој Мишићу. На њега имају право оне војсковође које у рату стављају лични циљ изнад циља народа и државе. који командују туђом војском и на туђој земљи.
Мишић: Једино ризиком командант може да потврди памет и моћ.
Путник: Мачку о реп ту мудрост. Такве ратоводствене поуке оставили су нам штапски писари.
Мишић: Нисам у то убеђен. Да бисмо се спасли, морамо учинити оно што је морање ове ноћи. Чујете ли ме?
Путник: Ви превиђате битан моменат. Како ће оволико и овако нагло повлачење Прве армије деловати на сасвим поколебан и растројен морал целе српске војске. Не помишљајте да нам се за двадесет четири часа могу да распу све три армије. И како ће вашу овакву одлуку примити команданти осталих армија. Мишићу, још није доцкан, одмах повуците наређење о повлачењу.
Мишић: То не могу да учиним. Не могу, нити хоћу. Рекао сам што сам могао сада да кажем.
Путник: Рекао сам вам и ја што ми је дужност да вам кажем.
Мишић: Онда примите моју оставку на команду Првом армијом.
Путник: Зар вам је оставка аргумент за повлачење?
Мишић: Оставка ми је последње чиме пред трупама и Врховном командом могу да потврдим своју командантску одговорност. Немам друго.
Путник: Уцењујуете, немилосрдно уцењујете ноћас Живојине Мишићу. Подносите оставку јер сте сигурни да не смем да је усвојим.
Мишић: Ви ме добро познајете и знате да ја нисам човек који уцењује. А најмање официр који уцењује отаџбину. Оставком морам да повучем заклетву. Чујете ли ме?
Путник: Захтевам да ми најхитније писмено образложите своје одлуке о повлачењу Прве армије са сувоборске вододелнице.Чекам.
Мишић: Извршавам ваше наређење. Прочитаћу вам писмено образложење своје одлуке о повлачењу Прве армије на положаје Накучани - Таково - Семедреж.
Путник: Зар са Сувоборске греде чак на Семедреж? Па то је код Чачка.
Мишић: Чак на Семедреж зато што стати ближе нема никаквог тактичког смисла и користи. Једино оваквим дубоким повлачењем може се постићи жељени циљ, војводо!
Путник: Повући се до прилаза Чачку и Морави ви сматрате тактичким смислом? Оригиналном идејом?
Мишић: Да војводо. Само ако имамо идеје које непријатељ не може предвидети ми не губимо рат. Јер смо неравноправни у свему знаном и осталом. Чујете ли ме?
Путник: Слушам. Да. Чекајте, поновите положај Моравске. Даље, даље. Је ли то све?
Мишић: То је и писмено. Ако се ово моје мишљење не усвоји, ја са себе скидам одговорност за последице. Јесте ли ме чули војводо? Јесте ли ме чули питам? Хало! Хало! Ко је прекинуо везу? Дајте ми везу? Зовем начелника Врховне команде. Хало, Врховна команда! Зашто се не јавља? Хало! Зашто се не јавља? Зовем војводу Путника. Како се не јавља? Зашто? Неће да се јави? Пас га његов, неће да се јави. Да га пас кашљиви. Маторо оклевало.
Живко Павловић, помоћник војводе Путника: Молим команданта Прве армије.
Мишић: Шта још хоћете од мене?
Павловић: Да вам саопштим да је војвода Путник одобрио повлачење Прве армије на положаје северозападно од Горњег Милановца. Али се ваша линија на левом крилу мења. Слаба вам је веза и сарадња са Ужичком војском. За који час саопштићу вам исправку Врховне команде.

Мишић: У здравље, Врховна командо!

Значај Колубарске битке у историји ратовања

Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања само I армије и концентрисаног удара на VI армију (која је била развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић данас се изучава на војним школама широм света.

Колубарска битка је значајна и по томе што обе војске у операцијама нису имале стратегијске резерве, којима би могле да ојачају своје линије тамо где је то неопходно, већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други део фронта.

У Лазаревцу је подигнута спомен црква у којој су сахрањене кости српских и аустроугарских војника. Током 2013. године почела је изградња спомен-цркве у Кадиној Луци, на падинама Рајца. Постоји и Спомен црква Светог Ђорђа у Ћелијама код Лајковца у којој је костурница војника погинулих у Колубарској бици.

Izvor: Wikipedia

Stvarno su veliki ljudi bili Putnik, Misic, Bojovic, Stepanovic... Nadam se da ce ova zemlja izroditi jos takvih pojedinaca.

ja se samo nadam da ni jedan Srpski vojnik i oficir nece morati da postanu heroji u ratu

заиста велики људи, слава им.

I posle je... skoro do smrti pokusavao da upozori Aleksandara na njegovu lakomost:

Тада је војвода Мишић схватио на основу сопственог сазнања и искуства да је стварање заједничке државе са Хрватима и Словенцима био велики промашај. Да би се лично уверио у прилике у новооснованој држави у марту 1919. године, прихатио је предлог регента Александра да обиђе Хрватску. У току вишедневне турнеје посетио је Загреб, Карловац, Огулин, Госпић, Глину, Сисак, Вараждин и Ријеку. Са путовања се вратио дубоко разочаран у држање хрватских политичара, а у исто време био је испуњен зебњом за будућност Срба уколико остану у заједничкој држави са Хрватима. После повратка поново се састао са регентом и потпуно отворено му изнео своје утиске са веома неповољном оценом о заједничкој држави. Тада је изјавио:

„Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице. Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим прелогом да се појавиш, ствар је пропала. Ништа се неће моћи урадити. То нису људи на чију се реч можеш ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило.”

Пошто је два сата слушао Мишићево излагање, Александар га је упитао шта би требало чинити. Мишић је тада без двоумљења одговорио:

„Ја сам са тим рашчистио. Двоје нам неминовно предстоји: потпуно се одцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају.”

Тада га је регент упитао шта ће бити са границима и где их повући. И на то питање Мишић је имао категоричан одговор у коме каже:

„Границе ће бити тамо где их ми повучемо, не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу, где кажу језик и обичаји, традиција и најзад, где се сам народ по слободној вољи определи, па ће то бити право и Богу драго.”

Регент је на овај одговор констатовао да би том одлуком Хрвати били гурнути у наручије Италијанима. Мишића та констатација није поколебала, већ је истрајао на свом ставу речима:

„Нека им је са срећом. Нека се они са Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми с њима нећемо усрећити. То су људи, сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви, и у таквој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи... Не заборавите, Ваше Височанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати.”

hvala velikim precima za sve sto su ucinili za nas...

kakav car
evo me vata ponos sto sam mu zemljak

koliko su ga puta penzionisali, njega i druge zbog to sranja sa dinastijama i crnom rukom.
al je ipak u zemlji bilo nesto dobro kad je ipak dosao na taj polozaj....mada bez rata ne bi

И ја бих волео да мање имамо таквих хероја и таквих пирових победа.

Највећи хероји у ратовима су били Карађорђе, Војвода Ђујић, Коста Пећанац и Ратко Младић.

heroji su samo oni koji su nesto veliko zrtvovali