Miroslav Mišković, vlasnik Delta holdinga, proširit će poslovanje na Hrvatsku

Лабус ради за Мишковића
Анализа тржишне концентрације у случају „Пример Це-Це маркет” коју је за „Делту” као наручиоца урадио „Белокс”, консултантска фирма Мирољуба Лабуса и Енглеза Тима Кулена, иде у прилог тврдњи клијента и пориче ставове Комисије за заштиту конкуренције
Пословна сарадња бивших потпредседника српске владе

Бивши политичар и потпредседник прво савезне а онда и републичке владе, све време професор Правног факултета, а сада и приватник, Мирољуб Лабус коначно је открио своје карте или бар део шпила у овдашњој економско- политичкој игри „делта монопол”.

Признање би могло да гласи:

– Радим за „Делту”, али не учествујем у судском процесу или, јасније, не пишем тужбу.

А место да се оно изговори очигледно је брижљиво изабрано – говорница панел- расправе о монополима и антимонополима, којој је присуствовала бар половина од око четиристо економиста и привредника – учесника традиционалног „Копаоник бизнис форума”, са које је професор представио „Анализу тржишне концентрације на примеру Пример Це/ Це маркет.”

Детаљну студију, на више од стотину страна неуобичајено добро упакованих и дизајнираних за ову врсту радова, у приличном „елитном” тиражу од 100 примерака, урадила је консултантска фирма „Белокс адвајзори сервисиз”, регистрована у Београду, чији су оснивачи Мирољуб Лабус са Београдског и Тим Кулен са Универзитета у Оксфорду. А чији је циљ, како пише, да „водећим српским компанијама помогне да побољшају своју пословну репутацију, уклопе се у европске стандарде пословања и унапреде корпоративно управљање”. Клијент је „Делта” која је, не крије Лабус, наручила и наравно платила студију.

– Кад Комисија није хтела да ангажује независну институцију да направи анализу, „Делта” је за свој рачун ангажовала мене и Кулена – објаснио је Лабус. Али и додао: „Немојте да мислите да се људима из ’Делте’ свиђа све оно што је овде написано”.

Можда се „Делти” баш све и не свиђа, али је чињеница да не може да буде незадовољна закључцима својих аналитичара. Бар, оним кључним:

– „Делта” је лидер, јесте највећа, али не ограничава конкуренцију.

Наиме, враћајући причу на почетак – дефинисање релевантног тржишта, „Белокс” је учинио управо оно на чему је „Делта” од почетка инсистирала и што јој је био главни аргумент: укључио је у анализу сем самоуслуга и друге продавнице, значи све сем пијаце, сматрајући то стварним одразом још традиционалних навика српских, односно београдских потрошача, који у продавнице иду више свакодневно него седмично, више „ногама” него аутомобилом. И тиме заправо, да се послужимо професоровом метафором, проширио бару и крокодиле учинио мањим.

Насупрот Комисији за заштиту конкуренције, која тврди да је „Делтино” учешће на београдском тржишту веће од педесет одсто, можда чак и седамдесет, „Белокс” је дошао до 32- 35, односно 29- 39 процената, зависно од извора, односно да ли посматра само објекте или и потрошаче.

Комисија је констатовала снажну концентрацију, „Белокс” – умерену. Комисија је положај добављача оценила као изнуду повољније куповине, „Белокс” да „Делта” има умерену тржишну моћ према добављачима, због унутрашње конкуренције. По Комисији, препреке за улазак на тржиште су значајне, по „Белоксу” – просечне у односу на регион. По Комисији, међународно поређење не постоји, а по „Белоксу” – „Делта” је конкурентна у односу на своје окружење. Док, како се у студији наводи, Комисија не види допринос испитиване концентрације развоју тржишта, иновацијама и порасту благостања за потрошаче, „Белокс” својим аргументима доказује значајан утицај „Делте” на развој трговине (најбрже се развија у Београду), уводећи модерне облике трговине наспрам традиционалне малопродаје, на задовољство потрошача: и ценама које падају после концентрације и квалитетом услуга који расте.

– Потрошачи својим ногама и новчаником показују да нису оштећени концентрацијом – констатује професор Лабус.

Ако је тачно, како професор Лабус тврди, да ова анализа није део доказног материјала у „Делтиној” одбрани, односно тужби пред судом, онда је питање чему служи анализа, сем да њен наручилац, јавности поново доказује да је у праву.

Ипак, у самој студији се донекле сугерише да би она могла значајно да помогне да се донесе крајња одлука.

По логици ствари, супротна одлуци Комисије.

А шта су рекли економисти? Сем три унапред припремљена говорника, чија су теоријска и емпиријска истраживања, мора се признати поприлично кореспондирала Лабусовом, уз закључну бојазан модератора Данијела Цвјетићанина да страни монополи не замене домаћим, наступ представника Салфорда који није крио задовољство утиском „да је професор Лабус сада прешао на страну проглашених монополиста” и прилично бледо излагање Петра Ђукића, члана Савета Комисије, публика је – уз неколико изузетака, углавном била без коментара. Можда, само док се малотиражна књига не доштампа и док је и остали не прочитају. Вредносних ставова, нажалост, било је само у оцени „неуких” новинских текстова.

Није било чак ни подсећања на наглу либерализацију почетком транзиције чијим се идејном творцем сматра некадашњи потпредседник савезне владе, а која је имала позитивне ефекте отварања тржишта, али, и, како неки сматрају, понајвише годила увозничком лобију.

Оно што нико не пориче јесте легитимно право фирми да ангажују експерте, који ће за њих чак и лобирати, најбоље стручним аргументима. Где је граница, то је већ друго питање.

А да ли је професор Мирољуб Лабус, како су то извори из Европске комисије пренели Београду, у Бриселу лобирао за „Делту”? Или се можда одговор на питање зашто је са представницом „Делте” путовао у Брисел крије у информацији да су инострани рецензенти ове студије у бриселском офису једне од водећих светских адвокатских фирми „Клифорд Ченс” специјализоване за случајеве примене правила о конкуренцији. Фирме, која је бранила тешко одбрањиви „Мајкорсофт”, који је, на крају, ипак морао да плати казну.

Да ли ће следеће питање бити – шта је заједничко „Мајкорофту” и „Делти”, а одговор, сем монополске титуле и – адвокати? Није немогуће.
Весна Јеличић

--------------------------------------------------------------------------

„Делта”не купује„Импром”

Информацију да један од најбогатијих Срба коначно улази на хрватско тржиште јуче су за „Политику” демантовали у компанији „Делта”. Према наводима загребачког „Национала”, Мишковић планира да своје царство прошири преузимањем крижевачке прехрамбене индустрије „Импром”, са Стјепаном Љатифијем на челу.

Позивајући се на изворе блиске преговорима, хрватски новинари истичу да разговори на ову тему трају већ годину дана, али да је још непознато да ли ће Мишковић купити целу фабрику или само један део. Колегама из Хрватске у „Импрому” нису ни потврдили ни оповргли ову информацију.

Иначе, ово није први пут да се у тамошњим медијима објављује како српски капитал улази на хрватско тржиште. Истини за вољу, пословни планови Мишковићеве компаније предвиђају да се до 2012. године „Делта” нађе и у Хрватској и Словенији. У овој компанији не крију да им је улагање у ове две бивше југословенске земље рак-рана, поготово када се зна колико је словеначког и хрватског капитала у Србију уложено од 2000. године. Остварење овог циља, како је више пута истицала Милка Форцан, потпредседник холдинга, никако им не полази за руком. У интервјуу за загребачки „Јутарњи лист” Форцанова је недавно навела да клима у Хрватској још није позитивна, „па чак ни неутрална према капиталу из Србије”.

– У сваком послу чека низ препрека, али ми смо спремни да се суочимо с њима и да их решавамо, али када уз све то постоји притисак јавног мњења, негативна атмосфера, то је додатна отежавајућа околност – рекла је она и додала да је компанија засад присутна на четири тржишта у региону, а ове године су у плану још три нова. Искрено, додала је Форцанова, Хрватска засад није међу њима.

У истом интервјуу потпредседница „Делта холдинга” открила је и како је дошло до захлађена односа са „Агрокором”. Иако је споразум о сарадњи био потписан, иако су вођени детаљни и дуги разговори о повезивању трговачких делова фирми, сарадња је стала.

– „Делта” и „Агрокор” се сада развијају самостално, а тиме се све више удаљавају – истакла је Форцанова.

Могуће је да је до захлађења односа дошло пошто је Ивица Тодорић, власник „Агрокора”, пронашао новог пословног партнера у Србији. Куповином „Свислајон гроса” од Родољуба Драшковића, брата лидера СПО Вука Драшковића, Тодорић је постао власник неколико малопродајних објеката, претежно у јужном делу Србије. Ову информацију, својевремено су и српским и хрватским медијима потврдили представници и једне и друге фирме.

А. Н.

[објављено: 07/03/2008.]

Politika