Miroslav Ilić govori za „Blic“ pred koncert u „Areni“ Od šegrta sam stigao do legende Autor: Simonida Stanković | 14.11.2007 - 09:05
Koncertom u „Areni“ 10. decembra Miroslav Ilić proslavlja 35 godina karijere ili, kako on više voli da kaže, 35 godina pevačkog puta. Smeta mu isticanje da je on prvi pevač narodne muzike koji će zapevati u ovom zdanju i kaže kroz smeh: „Nismo ni mi narodnjaci baš tako loši!“
Na pitanje šta je bilo najteže a šta najlepše za ovih 35 godina zaista blistave karijere, Miroslav priča: - Da budem iskren, najteže je izboriti se za mesto. To je zaista najteže. Bilo bi stvarno bezveze da sada kažem da sam imao plan kako ću to učiniti i da sam ga se pridržavao. Ma kakvi! Bez obzira koliko si talentovan, nadaren i spreman da uđeš u tu priču celim svojim bićem, moraš da imaš sreće. Ja sam jedan od onih kome je, kažu, dao Bog talenat, ali se skockalo i da sam imao sreće. A u to vreme, 1972. godine, kada sam počeo, bilo je mnogo, mnogo teže nego danas. Ali ja sam dobrovoljno pristao da budem šegrt, kalfa, majstor, pa velemajstor, a vi evo poslednjih godina napraviste od mene i legendu, što mi ne smeta, to je baš lepo. Legenda koja još hoda i koja funkcioniše - priča čovek koji zaista jeste legenda. I u vreme najezde turbo folka, kada su se njegove kolege masovno okretale toj novoj modi u želji da pridobiju i mlađu publiku, Ilić je ostao na braniku prave narodne muzike. Imao je hrabrosti (pa nek košta šta košta!) da javno digne glas protiv onih koji upropaštavaju našu muziku bez obzira na to koliko su moćni. Ni ogromna slava niti novac nisu ga promenili. I dalje se družio sa svojim zemljacima iz Mrčajevaca, razgovarao o običnim životnim problemima, uživao da pije kafu sa svojom strinom i često pravo sa bine odlazio da sa ocem pokosi livadu. - Znači, izboriti se je vrlo teško - nastavlja Miroslav: - A ako vas, ne daj bože, krene, a namerno kažem: ne daj bože, tu onda tek vreba jedna velika opasnost. Popularnost jeste privlačna igračka, ali veoma opasna. Opasna je za ljude koji ne mogu da je ponesu na svojim plećima na jedan zdrav i normalan način. Nije lako sačuvati se od tog ataka na psihofizičku konstrukciju. Mnogo je teško. A ono što je najlakše u ovom zanatu jeste onaj trenutak kad uzmem mikrofon i izađem među ljude da im pevam i da se zajedno proveselimo. Te razmene energije, raspoloženja i ljubavi jesu najlepši trenuci u mom poslu. Za vreme koncerta kod mene uvek postoji svest o tome da to ne radim samo zbog sebe, već zbog kompletnog utiska o celoj svojoj branši - priča jedini pevač narodne muzike kojem je i Boris Tadić, predsednik Srbije, došao na koncert. O prijateljima Đorđe Balašević je prošli put pomalo zamerio Borisu Tadiću jer je, umesto na njegov koncert koji se istovremeno održavao, došao na vaš. - Đole i ja smo milion godina prijatelji i ortaci. Imam jednu stvarčicu u kući koju držim na vidnom mestu, Balaševićev poslednji CD „Rani mraz“. Napisao mi je posvetu: „Mikiju Iliću, poslednjem gospodinu među ovim seljacima. Tvoj Đole“. E takav je naš odnos. Ne viđamo se često, ali se poštujemo. Te večeri je predsednik Tadić, imao mnogo obaveza. Ali, uspeo je da dođe, verovatno više da bi učinio kumu Šutanovcu nego meni; posedeo je desetak minuta i diskretno napustio dvoranu - objašnjava Miroslav.
Tema: 
