Mira Trailović

22.01.1924. Kraljevo – 07.08.1989. Beograd

Pozorišni reditelj, dugogodišnja upravnica Ateljea 212, inicijator osnivanja BITEF-a i osoba koja je dala nemerljiv doprinos u našem pozorišnom životu posle II svetskog rata.

Sahranjena je na Novom groblju, parcela 12, grobnica 31, reda II.

Od samog osnivanja Mira Trailović je vodila Atelje 212, u početku, kada su na čelu pozorišta bili Radoš Novaković i Bojan Stupica, kao pomoćnik upravnika, a potom kao dugogodišnji upravnik. Vodjen njenom rukom, Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu. Zajedno sa Jovanom Ćirilovim i ostalim svojim saradnicima, Mira Trailović je inicirala osnivanje jednog od najvećih evropskih pozorišnih festivala, BITEF, koji je nastao 1967. godine u Ateljeu 212, i traje preko tri decenije.

Posle Mire Trailović na čelo Ateljea 212 dolazi Ljubomir Draškić, koji je u pozirištu, kao mladi reditelj, gotovo od samog osnivanja. Za dvanaest godina, koliko je bio upravnik

U knjizi Feliksa Pasica, “Mira Trailovic gospodja iz velikog sveta”, koja je izasla ove godine.
Evo jednog odlomka iz Feliksove knjige o Miri Trailovic.
Emisiju o Miri Trailovic za dokumentrnu seriju RTB "Ucesnik i svedok" snimio sam 08.decembra 1988.god. u jednom hladonom beogradskom danu. Snimali smo u direkciji Bitefa na terazijama, na temeljima novog Ateljea 212, u cuvenom bifeu ovog pozorista i u zgradi buduceg Bitef teatra medju skelama i majstorima. S naporom je prekrivala bolove, samo u jednom casu pred kraj snimanja zamolila je da predahnemo. Seli smo u obliznji bife na Bejlonijevoj pijaci Drincicevo i okrepili se sumadiskim cajem.
Razgovor u Ateljeu 212 pun je nostalgicnim prisecanjima. Njeno pozoriste je sruseno, ovo koje se podize na njegovim temeljima pripada vec nekom drugom vremenu i nekim drugim ljudima. Cak su uspomene i do slovce zakopane.
Kada je pocela gradnja negde 1962.god. govorila je Mira, dosli smo ovde sa Bojanom i Mirom Stupicom i sa jos nekoliko glumaca. Bojan je nabavio neke flasice i trazio je da svako u flasicu stavi neku poruku, neku sliku, neki predmet, pa kada se u 21.veku pozoriste bude rusilo ili ponovo zidalo da se to pronadje i da se ljudi sete da smo mi nekada, pre sto i dvesta godina postojali. Ovo je poslednji interviju Mire Trailovic koji je Feliks napravio, ali nazalost nije sacuvan u potpunosti.

Feliks: Sta mislite o glumcima?

Mira: Znate sta, to su sjajni glumci, koji su uglavnom prikraceni u zivotu, zbog toga sto su ono sto je najlepse, a to je sadrzaj jedan koji covek nosi, poklonili pozoristu. Oni nemaju vremena za dva zivota. To opravdavam ako postoji pokrice nekoga dara, ili pravog talenta. Mora se to razumeti, to je prikracenost emotivna u obicnom zivotu, i veliko darivanje tih emocija na sceni. Zato mislim da su odlicni. Glupe su i suvisne formulacije 'glumci su deca', nisu oni nikakva deca, oni su samo ljudi koji su sebe podarili pozoristu, a ne svakodnevnom zivotu.

Feliks: Kada se secamo godina Ateljea, mi se setimo i onih takozvanih zabranjenih njegovih predstava.

Mira: To su bili teski hendikepi kroz kojih smo prolazili. Bilo je nekoliko zabranjenih predstava. Bilo je jos tezih predstava koje je su na kraju izisle i nisu bile zabranjene, ali su bile dugo pod embargom zabranjene. Ja se secam ispitna predstava Ljubomira Draskica, mog dragog saradnika, kome sam prepustila vodjenje Ateljea 212, to je bila predstava "Kartoteke", koja apsolutno nije dolazila u obzir da se izvede. Tu smo morali da se borimo i rvemo i na kraju izvedemo. "Kafanica sudnice ludinice" nije bila zabranjena, ali taj proces bitke da se omoguci takav izraz u jednom umetnickom kabaretskom stilu bio je veoma tezak. Ali bilo je i predstava koje su bile bukvalno zabranjene, a to su "Druga vrata levo", "Mrak i suma gusta", itd.

Feliks: Ko zabranjuje pozorisne predstave?

Mira: To su bila malo drukcija vremena nego sada. Tu je postojao neki red autoriteta, gde vam se telefonom reklo 'ta predstava se nemoze vise igrati'. Obicno je neko prenosio neciju poruku te vrtste i onda nastane jedna velika bitka za ponistenje takve odluke, ta bitka nekada uspe, a cesce ne uspe. Mnoge predstave u Beogradu, do pre nekoliko godina su sasvim nerazumljivo bila zabranjena, Predstava u Narodnom pozoristu koja je kasnije dozivela svoj trijumf "Karamazovi". zatim predstava "Kad su cvetale tikve", predstava koja je bila zabranjena u jednom trenutku dovodena u pitanju, u drugom trenutku, i najzad u trecem trenutku je bila izvedena. To su jako mucne stvari, jer vrlo je tesko sacuvati svoje umetnicko dostojanstvo i integritet u casu kada vam se kaze da nemozete da uradite ono sto vi smatrate da mozete i najcasniji cin u tom trenutku se povuci. Umesto povlacenja bilo je opravdanja da opstanete na tom mestu, ako ste sve ucinili da do te predstave dodje. Vreme je pokazalo, predstave koje su zasluzivale da budu vidjene, vidjene su kasnije.

Feliks: Da nezaboravimo, osim sto ste bili direktor bili ste i nas istaknuti reditelj. I cinimi se da ste zbog direktovanja zapustili rediteljstvo

Mira: Ja nisam zapustila rediteljstvo. Vodjenje pozorista bez ijedne konkretne realizacije neznaci mnogo. Ja jesam govorila cesto da je jedna potreba za rezijom jedne predstave, jednog dela, u meni prerasla u veliku potrebu za rezijom jednoga pozorista kao celine, kreacija jednog duha, jednog stila, to je donekle postignuto i sa Ateljeom i sa Bitefom.
Ja sam rezirala tridesetak ili cetrdesetak znacajnih komada pocevsi "Iza zatvorenih vrata", "Kose" koja je trajala cetiri do pet godina.
"Kosa " je predsavljala jedan znacajan trenutak. Mi  smo prvi u Evropi dobili prava da igramo. I izveli jedan komad, to su bile burne 68'godine, studentske godine, gde je jedan mjuzikl posluzio pravi izazov za tu generaciju mladih koja je tada bila pristuna. Mladi su masovno dosli na tu nasu audiciju. U toj predstavi je bilo tri, cetiri profesionalca Seka Sabljic, Dragan Nikolic, Misa Janketic, a ostalo su bili divni mladi ljudi, obdareni pesmom, obdareni pokretom. Oni su nosili u sebi nesto mnogo vaznije a to je proces generacije koji je u to vreme bio prisutan svuda kod nas. To je bio jedan snazan krik mladih, tako kada je dosla zavrsna pesma, za mene pesma moga zivota, a to je 'daj na sunca,daj nam sunca' i kada su je zapevali to je bilo jako znacajno u nasem pozoristu.

Feliks: Tada se prvi put nago telo pojavilo

Mira: Ja sam sa velikim ustrucavanjem predlozila da se obnaze ti ljudi. I oni su to ucinili tako cisto, snazno, tako da ni oni sami ni publika nisu osetili nikakav element pornografije u tome. To je bilo kao pedeset antickih skulptura sa jednim mirnim pogledom koji je veoma mnogo znacio tih ljudi. Narvno glupost je tu predstavu zavrsila. Ona je isla tri godine, oko 250 puta se izvodila, i jedan glupi nesporazum je zavrsio njenu karijeru.

Feliks: Kako?
   
Doslo je do jedne popodnevne predstave u kojoj je bilo dosta nasih mladih vojnika i njihovih staresina na celu. I tu je doslo do velikog nesporazuma, kada je dosao trenutak da mladi u Americi cepaju svoje vojne knjizice, da nebi isli u rat i Vijetnamu. To je protumaceno kao moguce lose dejstvo na psihu mladih ljudi koji su odlazili u vojsku, da se nedesi da pod uticajem  negativnog odnosa prema ratu u Vijetnamu pocepaju svoje vojne knjizice. 

Feliks: Kako se u takvim situacijama ponasaju vase kolege umetnici?

Mira: Tu imam dosta lose iskustvo jer u takvim trenucima se pozivaju da nebi niko na sebe preuzeo odgovornost, pozivaju se ugledni umetnici u jednu ekipu koja treba da proceni stvar, i bogami nasi najznacajniji umetnici su tu usli, cak jedan knjizevnik, novnar i jedan pevac, u to vreme velika zvezda. Oni su svi dosli na taj sastanak s tom apsurdnom premisom i svaki je pocinjao na ovaj nacin "Ja mislim da je odluka da se prestane sa izvodjenjem "Kose" iz tih opravdanih razloga iako ja tu predstavu nisam gledao".

Feliks: U svom zivotu, u poslednjih dvadestak godina, prosli ste i razdoblje takozvanog politickog pozorista u kome je na izvestan nacin i Atelje ucestvovao.

Mira: Ja mislim da je Atelje tu odigrao veoma ozbiljnu ulogu. Nemislim na sebe, vise mislim na one koji su kreirali tu vrstu predstava, na pojavu jednog velikog naseg pisca koji je u poslednje vreme donekle zapostavio, to je Aleksandar Popovic, mislim na Draskica koji je hrabro rezirao takve predstave. Mislim da je Atelje u velikoj meri prosirio slobodu granica izrazavanja u politickom smislu. To je pocelo cuvene "Kafanice sudnice ludnice", pa preko niza komada koji su neki uspeli da izbore taj prostoran, a neki nisu, to su oni komadi koji su bili zabranjeni.Danasnji politicki zivot ima takvu temperaturu, takav dramski naboj, da je prosto smesno na sceni oponosati taj naboj koji nikada nemoze da bude u svojoj replici tako snazan kao sto je na ulicama, kao sto je u zivotu,kao sto je u jednostavnoj probudjenoj svesti. Ja mnogo drzim do te probudjene svesti koja se desila i nemislim uopste da u njoj ima neke ozbiljne opasnosti, ima samo opasnosti za ono sto i treba ukloniti iz naseg drustva. Uzmite parolu 'pravi ljudi na prava mesta' i pored tolikih ostavki ljudi, za koje sam ja smatrala da su neprikosnoveni i da ih niko nemoze dodirnuti, medjutim oni su se povukli.

Felilks: Kad ste govorili o osvajanju sloboda u pozoristu mora da se kaze da je tome ponajvise doprineo Bitef.

Mira: Znate zasto je doprineo Bitef, to smo tada instiktivno osecali. Mi smo pre Bitefa predsenjivali i podsenjivali pojave kod nas, ako hocete samo u pozoristu. Nismo imali konfrotaciju, nismo mogli da se uporedimo sa onim sto je bitno, i naravno zato su prve godine Bitefa bile dramaticne, sokantne. Pojave Boba Vilsona, Livin teatra, Grotovskog, nago telo itd. izazivli su sokove i uzasne komentare, ali postepeno smo shvatili gde nam je mesto u velikoj zajednici svetskih pozorista. Mi smo na jednom vrlo pristojnom mestu koje nismo ni svesni. Nemogu da kazem da Jugoslovensko pozoriste zauzima dominantno mesto. Otisli su ispred nas Poljaci,Sovjetski savez, Cesi, ali smatram da se oni mnogo uspesnije bore za svoj imidz u svetu. Mislim da oni imaju citave organizacije koje plasiraju svoje predstave. Tu postoji citava jedna kulturna politika, a kod nas nema dovoljno kulturne plitike koja se brine o zivotu i mestu pozorista u svetu.

Feliks: Zeleli ste da vam postavim jedno pitanje. kako se nacionalno opredeljujete?

Mira: Ja sam bez ostatka Srpkinja, moji preci su Srbi, medjutim ja sam se uvek osecala kao Jugoslovenka. Od prvih trenutaka kada sam izlazila u svet, shvatila sam da jedini identitet koji mi uzivamo jeste Jugoslovenski identitet. Ja sam otisla malo dalje, to nije pretencioznost, ja se osecam kao gradjanin sveta. Ja u sebi nosim jedno takvo osecanje i da je besmislena ova nasa bitka da se odvojimo, zatvorimo. Danas kada se otvaraju granice u svetu kada ljudi apsolutno dobijaju nove poglede na to, ja mislim da pored ovih borbi koje se sada vode i za Bratsvo i jedinstvo, moraju mnogo sire da se vode. Ukljucenje Jugoslavije u jedan evropski koncept ne samo politcki, nego i evropski koncept kulture, jer joj je tamo i mesto. Sami za sebe nista nemozemo uraditi, mislim odvojeno, a zajedno mislim a ima sanse da se dosta postigne.

Feliks: Zivimo u dosta ruznim vremenima, kako se vi intimno osecate?

Mira; Mozda ce te misliti da sam neiskrena, ja mislim da ta ruzna vremena su otkrila neke izvanredne stvari. Nikada nije bilo takvih stepena izrazavanja u kulturi kao sto ih ima danas,vrlo interesantna stvar. Zatim ta probudjena svest naroda je za mene strahovito uzbudljiva stvar, recimo razloga sto sam ja potpuno spontano na onaj veliki miting, gde sam videla pred sobom milion svojih sunarodnika, mene je to uzbudjivalo strahovito, ne ono sto se govorilo na tom mitingu, vec ta jedna probudjna svest, jedna nova motivacija koja se pojavila u svesti ljudi i mislim da to treba sto je moguce vise negovati tu motivaciju, razvijati. Pre niki dan je jedan simpatican mladic koga ja jako volim Oliver Mandic je rekao: " Meni je bilo jako dosadno, sad sam odjedanput osetio motivaciju da nesto radim". To je jedna vrlo vazna stvar.

Feliks: Kada danas svedete bilans svoga zivota, mozete reci da ste zadovljni zivotom koji ste proziveli?

Mira: Sigurna sam da mi je zivot pruzio mnogo vise od onoga sto sam ocekivala. U raznim lutanjima po mojoj licnosti, preko raznih fakulteta, preko muzike koje sam takodje diplomirala. Nikada nisam ocekivala da ce jedno usmerenje dati ove rezultate koji su dobijeni. Ja mislim da je cesto predsenjivano nesto sto je sasvim bilo normanlo u toj borbi za razvoj ideje, ali mislim da su me rukovodile uvek neke crte moje licnosti, mogu reci pozitivnih, ali imam i onih koji to nisu,a to je optimizam u istrajnosti. Nevolim da ostavljam nezavrsene poslove, nevolim da se odreknem realnih mogucnosti koje postoje i trudila sam se uvek da u tim okolnostima sacuvam lojalnost, jer bez lojalnosit nepruza vam radost uspeha koji je postignut.   

Pozoriste: GOSPODJA IZ VELIKOG SVETA - MIRA TRAILOVIC
Posted by: seecult.org on Sunday, April 02, 2006 - 03:29 PM CET
     
BEOGRAD, 2. aprila (SEEcult.org) - Knjiga “Gospodja iz velikog sveta - Prilozi za biografiju Mire Trailovic” Feliksa Pasica, nastala na tragu reci Ljubomira Draskica da je ta velika rediteljka imala jedno lice, koje je sadrzavalo sto lica, predstavljena je veceras u Ateljeu 212 u Beogradu, u prisustvu mnogobrojnih glumaca, pozorisnih kriticara, javnih licnosti, prijatelja i postovalaca Mire Trailovic.

Secanje na Miru Trailovic evocirano je na promociji Pasiceve knjige, u izdanju Muzeja pozorisne umetnosti Srbije, i projekcijom odlomaka filmskih dokumenata o toj velikoj umetnici, koja je otvorila Atelje 212 rezijom “Fausta” pre cetiri decenije i bila jedan od osnivaca Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala (BITEF).

O Pasicevoj knjizi i Miri Trailovic govorili su upravnik Ateljea 212 i glumac Svetozar Cvetkovic, direktorka Muzeja pozorisne umetnosti Ksenija Radulovic, glumica Gorica Popovic, dramski pisac Nebojsa Romcevic, dok je teatrolog Jovan Cirilov, zbog sprecenosti da prisustvuje, prilozio tekst o Padisevoj knjizi, zasnovanoj na raznovrsnoj gradji, ukljucujuci svedocenja i secanja umetnika sa kojima je saradjivala i dokumentarnom materijalu.

Ucesnici promocije uglavnom su govorili o kontroverzama i mitovima koji su pratili Miru Trailovic, strahu koji je ulivala mladim glumcima, kao i njenoj nepresusnoj zelji da dovede svet u Beograd.

Pasiceva knjiga, koja sadrzi priloge za biografiju Mire Trailovic, zasnovana je na gradji prikupljanoj iz vise izvora, pocev od svedocenja glumaca kao sto su Mira Banjac, Svetozar Cvetkovic, Dejan Cavic, Vera Cukic, Aleksandar Gruden, Gorica Popovic, Jelisaveta Seka Sablic, Ruzica Sokic, Fedja Stojanovic, Ljuba Tadic, Renata Ulmanski, Aljosa Vuckovic i Miroslav Zuzic.

Knjiga je, kako je naveo Pasic u uvodu, zasnovana i na svedocenjima reditelja Predraga Bajcetica, Ljubomira Draskica, Arsenija Jovanovica, Dejana Mijaca, Ljubise Ristica, zatim scenografa Todora Lalickog, Vladislava Lalickog i Slobodana Masica, kao i pisca Ljubomira Simovica i kompozitora Vojislava Vokija Kostica.

Prilozima za biografiju Mire Trailovic doprineli su svedocenjima i pozorisni kriticar Vladimir Stamenkovic, prevodioci Dragoslav Andric i Dana Milosevic, teatrolog Dragan Klaic, slikar Ljubisav Ljuba Milunovic, dramaturg Borka Pavicevic, inspicijentkinja Olga Stojkovic, kulturni radnik Milan Vukos, skulptorka Olga Jevric i Jovan Cirilov, dugogodisnji najblizi saradnik Mire Trailovic.

Prema navodima Pasica, dragocene podatke dala mu je i Olga Milicevic Nikolic, sestra velike umentice, a jedan od izvora bila su i secanja Zorana Ratkovica, zabelezena u knjigama “Ostalo je cutanje” i “Nevideli dan”, narocito ona koja se odnose na nastanak predstave “Kosa”.

Gradju za priloge Pasic je nasao i u zaostavstini Mire Trailovic, koja se cuva u Muzeju pozorisne umetnosti Srbije, kao i u knjigama, casopisima, novinskim tekstovima, intervjuima, pozorisnim kritikama, ali u svojim razgovorima sa Mirom Trailovic i stenogramu televizijske emisije koju je snimio sa njom devet meseci pre njene smrti.

Knjiga sadrzi i niz fotografija koje su ustupili Olga Milicevic Nikolic, Dana Milosevic, Cirilov, Arsenije Jovanovic, Mirjana Radosevic, Aleksandar Gruden, Atelje 212, redakcija “TV novosti” i izdavac.

Mira Trailovic (1924-1989), rodjena u Kraljevu, zapocela je karijeru kao spikerka Radio Beograda, a vec nekoliko godina zatim istakla se izuzetnim talentom za pozoriste i postala potom jedan od najistaknutijih reditelja u istoriji srpskog i jugoslovenskog teatra.

Rezijom "Fausta" 1956. godine, pred 212 stolica u zgradi nekadasnje "Borbe", otvorila je pozoriste Atelje 212 na cijem je celu bila niz godina, podizuci taj teatar na svetski nivo.

Mira Trailovich bila je i jedan od osnivaca BITEF-a, koji je u Ateljeu 212 1967. godine i nazvan po toj kuci "BITEF 212". Putujuci po svetu, Mira Trailovic je na taj festival dovela najznacajnija imena pozorista 20. veka i neiscrpnom energijom uspela da svrsta BITEF medu najznacajnije pozorisne instutucije u Evropi.

Osnovala je i BITEF teatar, koji se danas nalazi na beogradskom trgu koji nosi njeno ime.