Milutin Milanković

Milutin Milanković (Dalj kraj Osijeka, 28. maj 1879. - Beograd, 12. decembar 1958.), srpski geofizičar, klimatolog, astronom, osnivač Katedre za nebesku mehaniku na Univerzitetu u Beogradu i svjetski uvažavan znanstvenik, poznat po teoriji ledenih doba, koja povezuje varijante Zemljine orbite i dugorodne klimatske promjene. Ova teorija je poznata pod imenom Milankovićevi ciklusi.Sadržaj [sakrij]

Početak

Milanković je rođen 28. maja 1879. godine u Dalju, blizu Osijeka (tada Austro-Ugarska, danas Hrvatska). Pohađao je Bečki tehnološki institut, gdje je diplomirao građevinu 1902. i stekao doktorat iz tehničkih znanosti 1904., čime je postao prvi srpski doktor tehničkih znanosti. Kasnije je radio u tada čuvenoj firmi Adolfa Barona Pitela Betonbau-Unternehmung u Beču. Gradio je brane, mostove, vijadukte, akvadukte i druge građevine od armiranog betona u tadašnjoj Austro-Ugarskoj. Milanković je nastavio baviti se građevinom u Beču do jeseni 1909., kada mu je ponuđena Katedra primijenjene matematike na Univerzitetu u Beogradu, (racionalna mehanika, mehanika nebeskih tijela, teorijska fizika). Godina 1909. označava prekretnicu u njegovom životu. Mada se nastavio baviti istraživanjem raznih problema u vezi sa primjenom armiranog betona, odlučio je da se skoncentrira na fundamentalna istraživanja.

Život

Tek što se Milanković doselio u Beograd uslijedili su burni događaji: Balkanski ratovi, a zatim i Prvi svjetski rat. Kada je 1914. izbio rat (tek što se oženio), Austro-Ugarska vojska je internirala Milankovića u Nesider, a kasnije u Budimpeštu, gdje mu je bilo dozvoljeno raditi u biblioteci Mađarske akademije znanosti. Već 1912., njegova interesovanja su se usmjerila ka proučavanju solarne klime i planetarnim temperaturama. Dok je bio interniran u Budimpešti, Milutin Milanković je posvetio svoje vrijeme radu na ovom polju, i do kraja rata je završio monografiju o ovom problemu, koja je objavljena 1920. u izdanju Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Parizu, pod naslovom Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire (Matematička teorija termičkih fenomena uzrokovanih sunčevim zračenjima). Rezultati ovog rada su mu donijeli značajnu reputaciju u znanstvenom svijetu, mahom zbog njegove krive insolacije na Zemljinoj površini. Ova solarna kriva nije potpuno prihvaćena sve do 1924., kada je veliki meteorolog i klimatolog Wladimir Köppen sa svojim zetom, Alfredom Wegenerom, predstavio krivu u svom radu pod naslovom Climates of the geological past. Poslije ovih prvih priznanja, Milanković je 1927. pozvan surađivati u dvije važne publikacije: prva je bila priručnik iz klimatologije (Handbuch der Klimatologie), a druga je bila priručnik iz geofizike (Guttenberg's Handbuch der Geophysik). Za nju je napisao uvod Mathematische Klimalehre und astronomische Theorie der Klimaschwankungen (Matematička nauka klimata i astronomska teorija varijacija klimata), objavljen 1930. na njemačkom, a 1939. preveden na ruski. Ovdje je teorija planetarnih klimata dalje razvijena sa posebnim podacima o Zemlji.

Za drugu knjigu, Milanković je napisao četiri dijela, razvijajući i formirajući svoje teorije: teoriju sekularnih pokreta Zemljinih polova i teoriju glacijalnih perioda (Milankovićevi ciklusi), koja je izrađena na ranijem radu Jamesa Crolla. Milanković je uspio unaprijediti Crollov rad dijelom zahvaljujući poboljšanim računalima Zemljine orbite, koje je 1904. objavio Ludwig Pilgim. Svjestan da je njegova teorija solarnog značenja uspješno kompletirana, i da su papiri koji se bave ovom teorijom razbacani u više radova, Milanković je odlučio sakupiti ih i objaviti pod jednim naslovom.

Pred sam početak rata u Jugoslaviji, 1941. je završeno tiskanje izdašnog i najznačajnijeg djela Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem (Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primjena na problem ledenih doba), na 626 strana, objavljenog u izdanjima Srpske kraljevske akademije. Ovo djelo je prevedeno na engleski 1969., od strane Izraelskog programa za znanstvene prijevode, pod naslovom Canon of Insolation of the Ice-Age Problem.

Kritike Milankovićeve teorije ledenih doba počele su 50-tih godina. Kritike su potekle uglavnom od meteorologa koji su tvrdili da su insolacijske promjene zbog promjena u Zemljinoj orbiti isuviše male da značajnije izmjene klimatski sistem. Ipak, kasnih 60-tih i 70-tih, istraživanja sedimenata duboko u morima su dovela do široke potvrde Milankovićevih stavova, jer je otkrivena periodičnost (100.000 godina), koja se blisko poklapala sa orbitalnim periodom (vidi Ledeno doba). Znanstveni genij Milutina Milankovića dobio je nesumnjivo međunarodno priznanje 10. decembra 1976. godine kada su u časopisu "Znanost" (J.D Hays, John Imbrie, and N.J. Shackleton, "Variations in the Earth's Orbit: Pacemaker of the Ice Ages," Science, 194, no. 4270 (1976), 1121-1132.) objavljeni konačni rezultati opsežnog petogodišnjeg projekta čiji je predmet bio odgovor na pitanje jesu li Milankovićevi proračuni bili tačni. Tada je utvrđeno da su varijante Zemljine orbite indikacije ledenih doba. Milankovićevi radovi tada su postali predmet intezivnog izučavanja timova stručnjaka, budući da je njegov rad duboko zadirao u probleme ne jedne, već više znanstvenih disciplina.

Godine 1988. u Perugii (Italija) organiziran je naučni skup pod nazivom "Ciklo-stratigrafija". Na njemu je službeno promovirana nova istraživačka metoda koja u osnovi ima Milankovićeve cikluse osunčavanja, a koja u ritmičkim smjenama slojeva stijena detektira hladnije i toplije cikluse kroz koje je prošao naš planet.

Kao dodatak znanstvenom radu, Milanković je uvijek pokazivao veliko interesiranje za povijesni razvoj znanosti. Napisao je knjigu o povijesti astronomije, kao i dvije knjige za širu čitalačku publiku: prva - Kroz vasionu i vekove govorila je o razvoju astronomije, a druga, nazvana Kroz carstvo nauka, se bavila razvojem znanosti.

Milutin Milanković je u svom bogatom stvaralačkom životu uradio i predložio, između ostalog, reformu gregorijanskog i julijanskog kalendara, koja je vodila izgradnji jedinstvenog, do sada najpreciznijeg kalendara (Milankovićev kalendar) i koja je prihvaćena na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu 1923. godine. Milanković je detaljno pisao o ovom svom pokušaju u izvještaju Srpskoj kraljevskoj akademiji po povratku sa Kongresa, u svojim memoarima i u "Kanonu osunčavanja", napominjući da mu nije jasno zašto reforma, koja je jednoglasno usvojena 30. svibnja 1923. godine u Carigradu, i pored svih svojih prednosti, kasnije nije primijenjena.

Milanković je objavio i autobiografiju iz tri dijela: Uspomene, doživljaji i saznanja. Ova autobiografija nije prevedena na engleski jezik. Njegov sin, Vasko Milanković je napisao biografsko djelo: Moj otac, Milutin Milanković.

Godine 1920. Milanković je izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a za redovnog člana 1924. Za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti izabran je 1925., bio član Nemačke akademije Naturalista "Leopoldine" u Haleu, kao i član mnogih znanstvenih društava kako u zemlji, tako i u inozemstvu.

Kada su njemačke okupacijske vlasti u Drugom svjetskom ratu 1941. godine tražile od profesora Univerziteta u Beogradu da potpišu Apel srpskom narodu (i podrže okupaciju zemlje), Milutin Milanković je jedan od nekolicine profesora koji je odbio da to učini.

Po završetku Drugog svjetskog rata i komunističke revolucije Sud časti Beogradskog univerziteta je, procjenjujući podobnost Milutina Milankovića za novi poredak, donio sljedeću karakteristiku u kojoj se priznaje da se Milanković istakao kao odličan stručnjak i znanstvenik koji se bavi astronomijom i nebeskom mehanikom, ali je "vrlo star i o nekom njegovom ličnom razvoju nema ni govora". Doduše, i on je dobar pedagog, ali "predavanja jedva otanjava". "Po političkoj orijentaciji pripada poznatoj matematičkoj kliki... Marksizam-lenjinizam uopće ne poznaje niti pokazuje ikakav interes. Smatramo da je naš politički neprijatelj i da će kao takav umrijeti. Može se iskoristiti kao nastavnik i znanstvenik" (1. jula 1950.).


Milutin Milanković je najcitiraniji srpski znanstvenik (svih vremena) u svijetu.

Novije potvrde

Veličina "Milankovićevog efekta" zavisi od razlike između najvećeg i najmanjeg rastojanja Zemlje od Sunca. Godine 1999. pokazano je da varijanta izotopskog sastava kiseonika u sedimentima na dnu oceana zaista slijedi Milankovićeva predviđanja (Rial JA., Pacemaking the ice ages by frequency modulation of Earth's orbital eccentricity, Science, vol. 285, p. 564, 23 July 1999); u istoj svesci na stranama 503-504 objavljen je 'netehnički' komentar (Why the Ice Ages Don't Keep Time Richard A. Kerr).

Postoje i drugi noviji radovi koji ukazuju na ispravnost originalne Milankovićeve teorije: (Science, 11 June 2004, p. 1609).

Nazivi
Milanković - krater na daljoj strani Mjeseca 34 kilometra u prečniku na +22,0° širine, -145.0° visine.
Milanković - 118 km krater na Marsu na 54.4N, 213.3E
1605 Milanković - mali planet

Literatura
Milankovitch, M. (1920). Theorie Mathematique des Phenomenes Thermiques produits par la Radiation Solaire. Gauthier-Villars Paris.
Milankovitch, M. (1930). Mathematische Klimalehre und Astronomische Theorie der Klimaschwankungen, Handbuch der Klimalogie Band 1. Teil A Borntrager Berlin.
Milankovitch, M. (1941). Kanon der Erdbestrahlungen und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem. Belgrade.
Pantic, Nikola (1998). Kanon der Erdbestrahlungen und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem, New English Translation, Canon of Insolation and the Ice Age Problem. Alven Global. ISBN 86-17-06619-9.
Миланковић, Милутин (1997). Списи из историје науке. Завод за уџбенике и наставна средства. ISBN 86-17-05290-2.
Миланковић, Милутин (1988). Успомене, доживљаји, сазнања. Нолит. ISBN 86-19-01623-7.

Izvor: Wikipedia

NEZABORAVLJEN

U Kapetan Mišinom zdanju na svečanoj projekciji prikazan film o životu srpskog naučnika Milutina Milankovića

U cilju očuvanja od zaborava Srba koji su doprineli razvoju naše nauke i kulture, u zgradi Rektorata Univerziteta u Beogradu, Kapetan Mišinom zdanju, premijerno je prikazan film „Putnik kroz vasionu i vekove". Film govori o životu i radu Milutina Milankovića, poznatog srpskog naučnika i tvorca teorije ledenih doba.

Tvorac teorije ledenih doba

Milutin Milanković rođen je 1879. godine u blizini Osijeka. Pohađao je Bečki tehnološki institut, gde je 1902. godine studirao građevinu i nekoliko godina kasnije stekao doktorat iz tehničkih nauka. Godine 1909. dobio je ponudu da predaje na Beogradskom univerzitetu, a 1920. godine objavio je monografiju u izdanju Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti „Matematička teorija termičkih fenomena uzrokovanih sunčevim zračenjima". Najveći doprinos koji je ovaj geofizičar, klimatolog, astronom i osnivač katedre za nebesku mehaniku na Beogradskom univerzitetu dao svojim dugogodišnjim radom bila je teorija ledenih doba. Milutin Milanković bio je utemeljivač moderne klimatologije i klimatskog modeliranja. Umro je 1958. godine, a iza sebe je ostavio i autobiografiju iz tri dela - „Uspomene, doživljaji i saznanja".

Četrdesetominutni igrano-dokumentarni film režirao je Dušan Vuleković, a scenario potpisuju Nedeljko Kovačić, Danica Spasova, Miodrag Sekulić i mr Slavko Maksimović, a lik Milutina Milankovića, kroz različite periode njegovog života, tumače Dušan Poček, Vladan Dujović i Dejan Petošević. Direktor filma Slobodan Stojanović, u izjavi za Press, naveo je da je glavni motiv za snimanje filma da se lik i delo Milutina Milankovića otrgne od zaborava.

- Film je stvaran više od tri godine zbog studioznog sakupljanja i prikazivanja naučnog rada Milankovića, a snimljen je tako da ga razume i mlada generacija. Film je jako složen, jer je napola dokumentarni a napola igrani, a u njemu je rađena i 3D animacija. Cilj nam je da se dela ovog velikog naučnika sačuvaju od zaborava i prikažu mladim naraštajima - rekao je Slobodan Stojanović.

Film „Putnik kroz vasionu i vekove" u narednom periodu prikazivaće se u srednjim školama i na fakultetima da bi se budući stručnjaci i intelektualci upoznali s njegovim delom. U planu je i snimanje serije na temelju ovog filma koja bi, prema rečima grupe autora, trebalo da bude završena i emitovana 2008. godine, kad će se svečano obeležiti 50 godina od smrti Milutina Milankovića.
N. Pajić

Izvor: Press

Пре 50 година умро је Милутин Миланковић
ПУТНИК КРОЗ ПРОСТОР И ВРЕМЕ
„Наш разговор очима постаде све срдачнији и интимнији. Она је у својим дивним очима имала недостижну емисиону станицу за такве телекомуникације, а ја у свом срцу осетљиву пријемну антену”, изјавио је познати научник


Описивали су га као Србина из Даља, „путника кроз васиону и време”, али опет, ретко ко је успео да угледа или схвати величину његовог дела. Радио је као грађевински инжењер, професор небеске механике и теоријске физике на Београдском универзитету, потпредседник Српске академије наука и уметности, био је научник светског гласа који је математички објаснио настанак ледених доба; био је творац нове методологије у климатологији, отац климатског моделирања, први Србин доктор техничких наука. Али, био је и много више од тога.
Године 1941, у шездесет трећој години, крунисао је свој животни пут, свој целокупни рад на математичарској теорији климе и написао дело „Канон осунчавања земље”. Тиме је, после 25 година рада на једној јединој теорији, престао да се бави науком објаснивши да је сувише стар, те да велике теорије напросто не расту на дрвећу. Својевремено од многих несхваћен, понекад и оспораван, снагом својих научних радова, снагом своје воље и бистрином свог јединственог ума, Миланковић је крчио пут кроз сваки отпор и на крају, кад се опростио од свих, свет је покушао да му се одужи на једини одговарајући начин. По његовом имену названи су по један кратер на Месецу и Марсу, као и једно небеско тело, а од 1993. године Европско геофизичко друштво додељује медаљу „Милутин Миланковић” као велико признање за достигнућа у области климатологије и метеорологије.
Иако је његов научни рад признат, о његовом личном животу мало се зна.


Картање

Милутин Миланковић био је и геније. Рођен је 28. маја 1879. у Даљу и још од детињства та ретка дубина ума била је јасно видљива. И, попут других великих генија, и он је имао легенду о раном детињству која му је уцртала или, боље рећи, обасјала пут. По узору на омиљено дело „Емил”, његов отац се трудио да га васпита по свим правилима и начелима Жан-Жака Русоа. Међутим, за разлику од Русоовљевог здравог и крепког Емила, Милутин је био слабашно и болешљиво дете, страшно зимогрожљиво, ни налик на своју браћу и сестре. И тако, док су се они играли у дворишту, на ливадама или се зими клизали по леду, док су вежбали на гимнастичким справама и јачали своје тело, Милутин је, дрхтећи сам у дубини спаваће собе, вежбао своје вијуге. Читао је бројне књиге, градио своје кућице, решавао ребусе. А кад би наступила ноћ и кад би сви отишли на починак, ни тада се његов ум није смиривао. Док је гледао у таваницу, у његове очи сливале би се слике неких далеких, непознатих предела, дубине васионе, знање далеко и тешко докучиво и он је размишљао како да то одгонетне. Та гимнастика мозга, како ју је назвао, више него ишта помогла му је и развила способност памћења, расуђивања, апстрактног размишљања које красе све великане. То су били извори његове духовне снаге, дубина његовог младог ума. Али, још дуго је лежао по собама и бивао болестан размишљајући о свачему, не знајући којим би путем желео да крене.
Онда је, сасвим случајно, дошло до коначног преокрета. Једне вечери, пошто није могао да заспи, отац се сажалио и, у намери да га успава, научио да игра карте. Већ следећег дана Милутин је победио старије у тој вештини.
– Јао, наопако! – зајаукала је мајка, убеђена да ће јој син постати ништа друго до опаки картарош. Међутим, отац није био забринут. Штавише, то га је само нагнало на размишљање да треба да научи сина да броји. Непун сат му је објашњавао децимални бројни систем, фантастичан свет непоколебљиве законитости. А кад је завршио, у Милутиновом животу више ништа није било исто. Хиљаде му нису више биле стране. Ни милиони, ни милијарде нису му више били непознаница. Од тог тренутка математика је ушла у његов живот и више никада није изашла.

Љубав

Милутин Миланковић је имао и романтичну душу. Године 1902. завршио је студије на Техничком факултету у Бечу, а већ 1904. постао први Србин доктор техничких наука. Међутим, прави живот тек га је чекао.
Док је радио у Бечу у грађевинској струци његово име је први пут заблистало. Пројектовао је вијадукт у Алпима, водовод и канализацију у разним градовима широм Аустроугарске монархије, а пословни успех пратиле су и одличне материјалне погодности. Кад би му дошло да се мало одмори од напорног дана, да пусти у срце опојна осећања, одлазио би у оперу или уживао у чарима монденског бечког живота. Да, вредно је радио, али се и лепо проводио. Излазио је у ресторане, у приватне и јавне салоне, а где год би крочио, ко год би имао прилику да упозна његову романтичну природу, образовање, свима би одмах било јасно да у његовим очима сија другачији сјај и да, кад бог дели даровитост, неки добију и репете. Девојке су га салетале као да је најдивнији паун, а мајка га је у својим писмима непрестано молила да се не ожени Швабицом. Он то никада није крио, мада се увек трудио да остане прави џентлмен:
„И зато нећу крити да сам, нарочито у мојим младим годинама, био лако поводљив, несталне а и заљубљиве природе. Због тога је моје младићко доба било испреплетано разним странпутицама. И о њима ћу говорити у оној мери у којој се та тема сме претресати у озбиљном делу које, истина, не тражи да буде уврштено у животе светаца, но ни не жели да личи на мемоаре авантуристе.”
Па ипак, живот му је био права правцата пустоловина прожета осећањима и тајнама науке, љубављу која му је засладила бројне тренутке. С њом се први пут срео у старијим разредима реалке. Звала се Ђулијета, а само изговарање њеног имена звучало је као симфонија. Без сумње, од првог погледа на њену лепоту био је начисто омађијан. Све књиге које је прочитао, богата знања која је имао, све то одједанпут је ишчезло и више му није могло помоћи. Онда је нашао нови дар – писање. Своје сећање на њу изразио је речима:
„Наш разговор очима постаде све срдачнији и интимнији. Она је у својим дивним очима имала недостижну емисиону станицу за такве телекомуникације, а ја у свом срцу осетљиву пријемну антену”.
И тако, они су се месецима гледали. Једног дана, после једне такве „изјаве” и после дубоког продорног погледа, Милутину је изненада прокључало срце. Дах му се прекинуо, а зенице се рашириле. „Затрептах под његовим топлим зраком и осетих блаженство које се не може речима описати.”
Али, у дубини срца више није стрепео. Доживео је оно што је одувек сањао и сматрао највећом срећом. „Под дејством тог осећања заборавих на све остало. Мислио сам само о Ђулијети, дању и ноћу, у кући, на улици и у школској скамији.” Из тог дивног сна који је непрестано трајао и треперео у његовим мислима као звезда, тек понекад би га пробудио глас неког ученика који се налазио пред таблом и замолио га да му шапне одговор.
Срећа није дуго трајала. Љубав је сама избрисала трагове свог постојања. Недуго затим, Милутин је једног поподнева приметио у трамвају како поглед његове драгане прелази с њега на месаревог сина. Срце му се одмах скупило и отишло у пете. Али, после тог разочарења, схватио је да је његова „антена” подешена да хвата разне фреквенције. Љубави су се ређале, а његово велико срце је волело и било вољено, патило или је изазивало патње.
Тачно је да љубав увек некако измиче нашој вољи. Међутим, да није било тих дивних дечачких снова, да га хладне дунавске воде поред којих је одрастао и које је особито волео нису пратиле и привлачиле целог живота где год да се налазио, у Бечу или Београду, да му није вечито недостајао тај топли женски загрљај какав је био и његове гувернанте Зорке која га је научила шта су екватор, полови и меридијани, можда никада не би жудео да одгонетне тајне ледених доба.


Случај једног гусана

Пре свега, Милутин Миланковић био је сасвим обичан човек. Он није био некакав луди научник или неуравнотежена егоистична личност која гази путевима успеха не осврћући се за собом, гледајући на друге с висине. Томе у прилог говори и његово искуство у Бечу кад је радио на патентима. Намах је схватио да је свет пун оних који живе од туђег зноја и, како то није могао да издржи, окренуо се науци која је за њега имала неискварен, општи значај за човечанство.
Сви су се чудили кад је изјављивао да су рад и доколица једно исто. До бесвести су трљали чела кад би га затекли како се излежава на отоману или у баштенској мрежи, питајући се како успева да заврши толико тога а да се стално одмара. Други су се, пак, смејали. Кад би видели његово уснуло лице поред хрпе довршених страница, говорили су да је све то само добро смишљена шала којом жели да прикрије и забашури свој тајни, даноноћни рад. Милутин би им на то узвраћао да он одиста много ради за столом, али да је све то само рачуница, обичан рутински рад, математика која му је одувек добро ишла од руке. Али оно главно, она искра која у уму запали идеју, јавља се само у лежаљци и на отоману.
С подсмехом је гледао оне који су његове теорије називали случајним открићима, док је њему успевало да тумара небеским пространствима кад су падале бомбе, или да лута прошлошћу, или одгонета будућност шћућурен у тмини затворске собе у којој је провео кратко време на почетку Првог светског рата. Да, није разумео оне који су сматрали да се идеје рађају случајно или мешањем божје силе, него да су плод мукотрпног рада. А да ли се он одвијао за столом или на неком другом месту, то је већ била дужа прича.
И можда се шалио кад је говорио да се стално одмара. Али, да којим случајем Милутин Миланковић није толико уживао да лежи на отоману или у лежаљци, да се неке од његових теорија нису родиле док се шетао авлијом у пратњи свог љубимца гусана, можда математичка теорија настанка ледених доба никада не би угледала светлост дана, а ми никада не бисмо могли да се дичимо да је један научник светског гласа у ствари наш рођени Србин из Даља.
Но, свет му је подарио кратере на Месецу и Марсу, небеско тело и медаљу „Милутин Миланковић”, док код нас, осим бисте у САНУ и Геомагнетском заводу, недавно именованог булевара у Новом Београду, не постоји већа улица или достојан споменик, али пре свега не постоји достојно сећање. Постоје једино људи у удружењу „Милутин Миланковић” захваљујући којима је овај текст и написан.
Али, нек се заврши његовим давно изговореним речима од којих можемо доста да научимо:
„Своје детињство проживех безазлено, своју младост лакомислено, али сада гледам на своју прошлост критичким наочарима. Сва је срећа што их онда нисам натицао на нос, то би ми загорчало много лепих часова”.



Дарко Стојановић

Izvor: Zabavnik

Procitao sam sa uzvivanjem i svak cast na ovom napisu!!

Bravo!

Србин међу "џиновима науке"
SUBOTA, 16 JANUAR 2010 05:03    СТАНКО СТОЈИЉКОВИЋ ПОЛИТИКА   



Тек су седамдесетих година истраживањем бушотина седимената са океанског дна (велики међународни пројекат CLIMAP) установили да су, како се данас каже, Миланковићеви циклуси били основни погонски механизам или пејсмејкер ледених доба, наглашава академик Федор Месингер
Зашто су се истакнути научници из целог света крајем минуле године окупили у Београду да одају почаст Милутину Миланковићу?

Милутин Миланковић је постао значајан за данашњи проблем промене климе. Кључно питање је шта ће се догодити с климом ако се концентрација гасова "стаклене баште", првенствено угљен-диоксида, повећа. Данас га у атмосфери има за око 35 одсто више него у прединдустријско доба и расте око 0,5 одсто годишње. Сагоревање угља је главни кривац. Овај гас апсорбује зрачење Земље и враћа надоле део који би, иначе, отишао у васионски простор. Зато постаје топлије.

Група истраживача предвођена Џејмсом Хансеном, са Универзитета Колумбија, прибегла је коришћењу палео података да докучи како Земља у целини реагује на промењен састав атмосфере. Користе информације из два доба када је климатски систем био у равнотежи: то је максимум последњег леденог доба, пре око 20.000 година; и доба пре формирања ледених маса у поларним крајевима, пре око 35 милиона година. Без леда ниво океана био је око 70 метара виши него данас. У атмосфери је било, можда, око 20 одсто више угљен-диоксида. Лед се почео формирати када се садржај угљен-диоксида смањио испод ове вредности. Ако човечанство настави путем којим иде, прећи ћемо ту границу за свега неколико деценија у обратном смеру – сматра академик Федор Месингер (77), покретачки дух симпозијума у част 130. годишњице рођења српског великана кога је НАСА уврстила у "џинове науке".

Наш саговорник, први доктор и први академик метеоролог, стекао је светску славу својим Ета моделом (нумеричка метеорологија), због чега је протеклих година чешће боравио на Универзитету Колумбија, у истом здању у којем је радио Михајло Пупин, него у Београду.

Како се Милутину Миланковићу родила замисао да у велику климатску слику уметне ледена доба?

Пре једног векаприхватио је позив да дође из Беча у Београд, за плату много мању него што је зарађивао. По савету свог професора математике из осијечке реалке, Владимира Варићака, тражио је поље у коме она још није завладала. Миланковић пише: "Стадох да размишљам где се налазе ти сасвим или недовољно обрађени крајеви да бих онде могао стећи свој скромни научнички посед, а можда и цело властелинство". Направио је скицу у којој је "Сунце математике" било у средини, а друге науке около у низу прстенова, и питао које то сунчеви зраци још нису обасјали. У трећем прстену била је метеорологија.

Обратио се пријатељу и колеги са студија у Бечу, Павлу Вујевићу, сада наставнику метеорологије и климатологије на Београдском универзитету: "Запитах Вујевића да ли у његовој науци нема расправа у којима се издашније примењује математичка наука. Он ми онда даде неколико таквих расправа." Две од ових расправа бавиле су се распоредом сунчевог зрачења по површини Земље. Одмах је уочио да је у једној полазна једначина погрешна, стога и сви резултати! Слично је било и с другом расправом. У тој области ће наћи свој "Велики космички проблем". Из стандардног уџбеника у то време, метеоролога Јулијуса Хана, упознао се са сменом ледених доба. Аустријанац је одбацио радове који су покушали да објасне смене ледених доба варијацијама елемената Земљине путање око Сунца "изјављујући да су астрономски узроци сувише слаби да би могли утицати на Земљину климу у толикој мери да објасне појаву ледених доба". Миланковић је одлучио да је потребно "отпочети испочетка, пречистити тај проблем" па је тако, корак по корак, створио своје велико дело радећи на томе скоро 30 година.

Јесу ли му у проучавању припомогле расправе Павла Вујевића?

Павле Вујевић се бавио установљавањем многих мерења за оно доба пионирске врсте, и ови радови су били запажени у свету. Саме расправе нису биле потребне Миланковићу, јер су ишле од математичко-физичке теорије ка подацима, а не обратно.

На чијим теоријским претпоставкама је утемељио своја промишљања?

Миланковић је био одлично образован у математици и физици, делом на студијама у Бечу, али првенствено сопственим радом. Прикупио је што сам за себе, што за библиотеку Математичког семинара сва важнија дела. Али за централни део свог посла, шта се догађа са сунчевим зрацима када уђу у атмосферу Земље или неке планете, почео је "испочетка" користећи обиман рачун кретања наше планете који су други урадили. Првенствено чувенoг француског астронома Леверијеа, а касније немачког математичара Лудвига Пилгрима који је претходним додао промене нагиба Земљине осе ротације. Прорачуне су доцније у Астрономској опсерваторији у Београду дотерали Станимир Фемпл и Драгослав Митриновић, веома заметним рачунањем које је потрајало готово три године.

Прихватио је, иначе, претпоставку аустријског климатолога Владимира Кепена да су за наступ леденог доба потребна хладнија лета у северним ширинама – а не хладније или дуже зиме, како су неки истраживачи сматрали. Миланковић с дивљењем пише да је Кепен у његовим кривама осунчавања уочио четири ледена доба, како се тада мислило да су се она догодила. Та наводна ледена доба имала су своја звучна имена: Гинц, Миндел, Рис и Вирм која су, чак, ђаци у гимназијама учили. Касније се установило да нису ни постојала! Тек су седамдесетих година истраживањем бушотина седимената са океанског дна (велики међународни пројекат CLIMAP) установили да су, како се данас каже, "Миланковићеви циклуси" били основни погонски механизам или "пејсмејкер" ледених доба.

Колико се данас уважава његово научно дело?

Миланковић је данас, може се рећи, синоним за целу област проучавања климе Земљине прошлости или "палео климе". Он је веровао у основну улогу астрономских параметара на огромне промене у прошлости, први је с тачношћу колико год се то могло урадити у његово време израчунао дејство промена сва три битна астрономска параметра кретања Земље и нагиба њене осе на загревање појединих упоредника, што је тада био изванредно обиман посао; залагао се за уважавање ових утицаја као битних за смене ледених доба, и показало се да је био у праву.

Многобројна признања могу се навести као чињеничка подршка уважавању његовог дела. Веома запажен симпозијум "Миланковић и клима" у САД 1982. године, увршћење у малобројне "џинове науке" на препоруку НАСА, "Миланковићева медаља" коју једном годишње додељује Европска унија за геонауке, књига о његовом животу и делу коју је издало Европско геофизичко друштво 1995, покровитељство Унеска за два симпозијума која је организовала САНУ у Београду и, наравно, бројна цитирања.

Зашто су климатска колебања и даље неухватљива и несхватљива, јер ни најмоћнији суперкомпјутери нису још у стању да похватају "ћуди Еолове"?

Данас знамо, првенствено као резултат рада америчког научника Едварда Лоренца шездесетих година, да је атмосфера систем код кога, ма колико мале, разлике у почетном стању временом нарасту, тако да после неког времена два у почетку сасвим незнатно различита стања постану толико различита као што би била два стања насумце изабрана. Мада сматрамо да се у таквом систему промене догађају по строгим математичко-физичким законима, установљен је термин да њиме влада "хаос". То значи да прогноза времена, да ће се такве и такве временске прилике догодити на одређеном месту и у одређено време, није оправдана после две или, највише, три седмице. Ово би била граница колико унапред можемо да похватамо "ћуди Еолове", како лепо рече Миланковић, користећи научни метод.

Али ово не значи да су две-три седмице граница за оно што се да урадити научним методом. Свеукупност времена, клима, догађа се као резултат не само почетног стања и законитости атмосфере, већ и као резултат кретања у океанима, топљења или формирања леда, промена у тлу и на тлу укључујући биљни покривач. Нарочито је велик утицај топлоте воде екваторијалног Пацифика (Ел нињо или на шпанском "мали дечак" и Ла ниња "мала девојчица").Постоје процеси где има мало места сумњи: готово да нема признатих научника који не верују у знатно глобално загревање, и пораст нивоа мора због ослобађања гасова "стаклене баште".

Хоће ли буктиња мисли српског великана и убудуће осветљавати стазу пристижућим истраживачима?

Свакако. Миланковић је своје научно дело допунио предивним литерарним текстовима, често поетске природе, који не могу а да не инспиришу младог – па и старијег – потенцијалног истраживача да крене – ако икако може – путем решавања тајни које се налазе свуда око нас. Само треба отворити очи и видети их.

У којој мери су данашњи поступци прогнозе времена поуздани? Каква је судбина модела Ета који сте сами осмислили?

Поузданост, што је читаоцима јасно, никада није потпуна, али за дан-два унапред веома је велика. За дуже време данас се рачунају прогнозе времена методом ансамбла, где се прави рачун почев од већег броја почетних стања која се међусобно разликују – али су сва могућа према ономе што знамо о почетном стању атмосфере. Појам поузданости се ту постепено мења, тако да можемо говорити о вероватноћи да се на неком месту догоди ово или оно након, рецимо, 30 дана.

Што се тиче Ета модела, он се непрекидно побољшава и управо сам при крају писања рада у коме ћу резимирати усавршавања у протеклим годинама, са сарадницима-коауторима из Бразила, Италије, САД и, наравно, Србије. Нарочито леп успех модел је показао у недавним експериментима код нас (Вељовић, Рајковић, Месингер). Чујем да је току оперативно успостављање у Републичком хидрометеоролошком заводу у Београду.

Пренето са...

 

Али у Србији заборављен.

Srpski genije: Šta sve niste znali o Milutinu Milankoviću

Nauka je odavno Milutina Milankovića svrstala u sam vrh najvećih umova 20. veka, ali ima mnogo toga zanimljivog iz njegovog života o čemu se malo zna.



Milanković je samo uz pomoć papira i olovke matematički objasnio uzroke, nastanak i trajanje ledenih doba na Zemlji, dokazao vezu između nebeske mehanike i klime na Zemlji. Svetska nauka ga je uvrstila među pet najvećih naučnika 20. veka, a NASA među 15 umova svih vremena koji su se bavili planetom. Astronom, geofizičar, klimatolog, matematičar, inženjer pronalazač, doktor tehnike, univerzitetski profesor i književnik, rođen je u Dalju, u Hrvatskoj, 28. maja 1879. Na poziv Jovana Cvijića, Mihaila Petrovića i Bogdana Gavrilovića, Milanković je napustio unosni posao u Beču i prihvatio mesto profesora primenjene matematike na Univerzitetu u Beogradu.


Iz gimnazijskih dana

- Kada je 1909. došao u Beograd, živeo je u blizini hotela „Moskva“, a potom u Profesorskoj koloniji u Ljube Stojanovića. Sam Milanković je projektovao kuću, na njoj je danas spomen-ploča i u privatnom je vlasništvu - kaže Slavko Maksimović, predsednik Udruženja „Milutin Milanković“ u čijim je prostorijama u Beogradu u toku stalna izložba posvećena delu i životu velikog naučnika. Mila­nković je umro u Beogradu 12. decembra 1958, a osam godina kasnije ispunjena je njegova poslednja želja i njegovi posmrtni ostaci preneti su u rodni Dalj.

- Još za života je svoju arhivu ostavio Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Na digitalizaciji građe radimo već tri godine i ove bi trebalo da u Udruženju bude otvoren centar gde će biti moguć pristup raznim dokumentima - kaže Maksi­mović.

U njegovom životu bilo je mnogo toga zanimljivog, a ovo je samo deo toga.

Poznanstvo sa Pajom Jovanovićem

Milutin Milanković je upoznao Paju Jovanovića na izložbi u Beču. Postali su prijatelji i kasnije su u Beogradu nastavili druženje.
- Milanković je Jovanoviću bio tutor i sve što je Paji u životu trebalo, Milutin je rešavao. U Beogradu je Jovanović uradio i Milankovićev portret koji se sada nalazi u SANU - kaže naš sagovornik.

BEOGRADSKA KANALIZACIJA



- Doktorirao je 1904. na Velikoj tehničkoj školi u Beču i ubrzo je dobio posao u poznatoj bečkoj građevinskoj firmi, kod barona Pitela. Među prvim projektima koje je vodio bio je projekat kanalizacije i savskog kolektora u Beogradu - navodi Maksimović. Milanković od 1905. do 1909. radi kao građevinski inženjer u nekoliko bečkih firmi. Afirmaciju stiče kao projektant armirano-betonskih građevina, a projektovao je ili je učestvovao u projektu deset hidrocentrala.
 
KALENDAR

- Milanković je tvorac dosad najpreciznijeg kalendara, u kojem je kalendarska godina svega 2 sekunde duža od sadašnje godine. Na Vaseljenskom saboru u Carigradu 1923. njegov kalendar će biti prihvaćen, ali ne i u potpunosti primenjen - kaže Maksimović.

GRADITELJ



Milanković je još kao mlad građevinski inženjer postao poznat u tehničkom svetu time što je izveo osnovne jednačine za određivanje armature betonskih nosača. Već na početku karijere, poverena mu je i izrada armirano-betonske konstrukcije jednog krila zgrade Tehničkog fakulteta u Beču. Imao je šest priznatih građevinskih patenata, a na 25 objekata u Jugoslaviji, Austriji, Italiji, Mađarskoj i Rumuniji su primenjena njegova građevinska rešenja.

MOSTOVI



Na mnogim projektima širom zemlje biće angažovan i po dolasku u Beograd 1909.
- Svih 19 mostova na deonici pruge Niš-Knjaževac građeni su od armiranog betona po istom modelu. Time je državi uštedeo dosta novca, a tražio je da mu se plati samo 600 dinara za put do Beča. Međutim, počeo je Balkanski rat i za taj novac je kupio opremu. Sredinom dvadesetih godina radiće i velike hangare na svim vojnim aerodromima Kraljevine - kaže sagovornik.

TORANJ



Tri godine pred smrt Milanković objavljuje rad “Vavilonski toranj moderne tehnike” koji odgovara na pitanje do kojih visina bismo se mogli popeti. Zamislio je građevinu sazidanu od betona, poluprečnika osnove 112,84 km i visine 21,646 km, a što predstavlja teorijsku granicu visine koja se zbog građevinske statike ne može prekoračiti. Toranj bi imao široku platformu na vrhu za meteorološku i astronomsku opservatoriju.

BRAČNO PUTOVANJE
- Pred početak Velikog rata venčao se sa Hristinom Topuzović. Krenuli su brodom Dunavom na bračno putovanje - u Dalj, pa Beč, ali su Milankovića uhapsili u rodnom mestu i odveli u logor. Tek nakon intervencije mnogih uglednih ljudi, biće interniran u Peštu. Tamo mu je omogućeno da se bavi naukom, koristeći i biblioteku Mađarske akademije nauka. U Pešti će im se roditi i sin Vasilije. Nakon pet godina vratiće se u Srbiju, brodom „Gizela“, istim onim kojim su i krenuli na medeni mesec - navodi Maksimović.

KANON
- Rezultate svog rada objedinio je u delu „Kanon osunčavanja i njegova primena na problem ledenih doba“. Samo što je odštampan, Beograd je bombardovan 1941. Knjiga je nađena ispod ruševina i kasnije doštampana - kaže sagovornik.

Preuzeto sa ...