Милутин Гарашанин, од оца Илије, писца "Начертанија" и председника српске владе у два наврата, и мајке Софије рођен 10. фебруара 1843. године.

Завршио је артиљеријску школу у Мецу у Француској, а после тога живео на очевом имању у Гроцкој и бавио се млинарском индустријом. У српско-турском рату 1876. учествовао је у чину артиљеријског капетана а у рату са Турском 1877/78. био је помоћник начелника Јаворске војске у чину мајора. Војну каријеру је завршио у чину пуковника.

Од 1881-1883. године био је министар унутрашњих дела.

У јануару 1881. године са групом младоконзервативаца основао је Српску Напредну Странку и постао њен председник.

Сарадник је њеног часописа "Видело" и оснивач часописа Поглед. Године 1883/84. одлази на дипломатску службу у Беч у својсву посланика, а 1. марта 1884. постаје председник владе и министар спољних послова до 23. марта 1886. године а од тада поред узима ресор унутрашњих послова до 25. јуна 1887. када је разрешен, а кабинет састављају либерали на челу са Јованом Ристићем.

Од тада до 1889. године уредник је страначког часописа "Видело", а 1894. године одлази за посланика Србије у Паризу где остаје до 1895. године када постаје председник Народне Скупштине Краљевине Србије.

Умро је у Паризу 21. фебруара 1898. године.

Гарашанин је био веома цењен као публициста и говорник, најбољи на тадашњој политичкој сцени. Поред војних наука које је изучио имао је диплому и политехничке академије а 1893. године изабран је за академика Српске краљевске академије.

Он је учесник првог телефонског разговора на релацији Београд - Ниш 1886. Са друге стране линије, у Нишу, је био Краљ Милан. Због слабе чујности и лошег квалитета телефонске линије Краљ је више пута понављао "Милутине, говори гласније!". На Крају Гарашанин је одговорио: "Ваше Височанство, ја говорим тако јако, да када би се попео на торањ Саборне цркве Ви бисте ме несумњиво морали чути у Нишу и без телефона"

Аутор је и књижевних дела од којих је најзначајније Доколице написано 1892. године.

Академик Милутин Гарашанин је рођен 11. септембра 1920. године у Београду, где је завршио школовање, а потом и студије на Филозофском факултету, на тадашњој групи за класичну филологију са археологијом. Дипломирао је 1946, а докторирао на Филозофском факултету у Љубљани, са дисертацијом "Хронологија винчанске групе". Кратко време био је управник Музеја града Београда, потом археолог-праисторичар у Народном музеју у Београду. Године 1950. постаје научни сарадник Археолошког института САНУ, затим ванредни професор Филозофског факултета у Београду 1957, и редовни - 1963. године. Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а за редовног 1976. године. Био је и секретар Одељења историјских наука САНУ и генерални секретар Академије од 1977. до 1981. године.

Археолошка истраживања и балканолошке студије академика Гарашанина биле су високо цењене у некадашњој Југославији и у многим европским балканолошким центрима. За такав рад академик Гарашанин је награђен титулом дописног члана Академије наука и уметности Босне и Херцеговине, Међународне уније за праисторију и протоисторију, Асоцијације за проучавање југоисточне Европе, Мешовите италијанско-југословенске комисије за проучавање археологије Јадрана при Југословенској академији знаности и умјетности. Био је и члан Комисије за објављивање културне историје света при Унеску у којој је један од аутора текстова првог тома ("Праисторија југоисточне Европе"). У оквиру својих научних истраживања Гарашанин је од 1979. године руководио систематским ископавањима на римском кастелу Понтес (Трајанов мост) на подунавском лимесу у Србији.

Као један од најупорнијих истраживача римског лимеса, изабран је за почасног доктора Универзитета у Букурешту (1996) и за дописног члана Баварске академије наука (1988), за почасног члана Археолошког института Румунске академије наука и почасног члана Траколошког института у Софији.

За истраживачки рад академик Милутин Гарашанин је награђен седмојулском наградом (1987) и специјалном наградом поводом 150-годишњице Народног музеја у Београду (1994. године).