Како је Милева капарисала Нобела
Пише: Свјетлана Рашић

Пуних пет година га је мрцварила уцењивачким финансијским захтевима у бракоразводном папиру, да се из писама стиче утисак да је пристајао на све, само да је се ратосиља, будући да је већ увелико живео с другом женом. Молио је да поднесе тужбу за развод, у којој ће га окривити за прељубу, а он то потврдити, само да би се ствар напокон окончала

Лабораторијски експеримент из сфера високе науке, племенски идентификован као Неутрино против Теорије релативитета незахвалног Милевиног брачног друга, прати се од стране 1/1 СрБова са готово истом навијачком страшћу као Нолетови мечеви. Ма, само је питање дана кад ћемо оном рашчупаном славограбљивцу показати његово...

Било је доста национално-романтичарских литерарних покушаја, истинабог за домаћу употребу, да се нашој Милеви ретроактивно прибави ореол Албертове макар равноправне ортакиње у научном раду, ако не и, за нобелирану Теорију релативитета, заслужније половине двочланог тима. Признајем да сам, заведена ауторитативно ниподаштавајућом опаском Теофила Панчића гледе документарне валидности поменутог штива, у целини и целости изгубила читалачку радозналост.

Али кад сам летос негде прочитала да је извесна дијаспорична персона, коју читаоци е-Новина памте као Слобину министарку информација, запела чак до Хебрејског универзитета у Јерусалиму и била међу првим читаоцима око 800 писама које су разменили Милева и Алберт, као и њихови рођаци и пријатељи, а која су дотад била под ембаргом - то ми је већ заличило на озбиљнији истраживачки покушај.

У међувремену је изашла и књига пензионисане професорке њујоршког Сити колеџа, па је ја набавила, прочитала и - нисам се покајала, дапаче.

Све бисер до бисера. Ако мене питате, слободно може конкурисати за издавачки подухват године. Не због уметничког домета, већ због обиља аутентичне документарне грађе, из које чак и површни читалац непогрешиво извлачи закључке сасвим супротне ауторкиним домољубним намерама, ради којих је уложила хвалевредан физички напор, као и својих пет поодмаклих година живота.

Дакле, Радмила Милентијевић: „Милева Марић Ајнштајн – живот са Албертом Ајнштајном", ћирилично издање Матице српске, превод с енглеског оригинала (!).

Нема потребе задржавати се на њеном особном креативном доприносу у виду неколицине невештих покушаја да, без документарне потпоре, импутира Алберту којекакве зле намере према брачној другарици или ублажи неки Милевин, сувише упадљив, а морално проблематичан потез. Искусан читалац може ова објашњења и појашњења (срећом, нема их много) слободно занемарити и концентрисати се на густирање крајње живописне преписке између ово двоје.

Да вас не држим у неизвесности шта се из књиге може сазнати гледе главног „спорног“ момента – заслуга за Нобела. Не само да пада, стрмоглављује се и стрмопижђује, популарна патриЈотска теорија како јој је Алберт поклонио кинту од Награде због гриже савести што је дотична дала круцијалан допринос Теорији релативитета, а он покупио сву славу, већ ствар стоји драстично другачије. Наша Милева га је ладно рекетирала, инсистирајући да јој награду завешта уговором о раскиду брака, који је сачињен у време кад се тек нагађало да би Алберт могао постати лауреат. Узгред, Теорија релативитета је довршена и објављена кад су њих двоје већ увелико живели раздвојено.

Све што се у писмима може наћи у вези с њеним уделом у Ајнштајновом научном раду је – израда математичких прорачуна по његовим инструкцијама, за које он није имао ни времена, ни стрпљења. На једном месту Милева и сама признаје да су све идеје биле његове.

Пуних пет година га је мрцварила уцењивачким финансијским захтевима у бракоразводном папиру, да се из писама стиче утисак да је пристајао на све, само да је се ратосиља, будући да је већ увелико живео с другом женом. Молио је да поднесе тужбу за развод, у којој ће га окривити за прељубу, а он то потврдити, само да би се ствар напокон окончала.

Из његових опаски о Милеви може се закључити да је на почетку везе осећао страст према њој као мушкарац, али да је она, због своје тешке нарави и дефицита женствености, убрзо остала само у оквирима интелектауалног прожимања и његовог поштовања те димензије њене личности. У својој другој супрузи, која није била превеликих интелектуалних капацитета, нашао је оно што му је недостајало код Милеве и с њом остао до краја живота.

Обоје су, у извесној мери, били људи испред свог времена, али на различите начине.

Алберта су у тазбини прозвали „онај луди Марићев зет“, не зато што је геније таквог формата, по природи народног веровања, личност која само балансира на ивици лудила, већ што је практиковао да рођено дете, спонтано и опуштено, попне на рамена и тако га носи кроз варош, што се косило са патријархалним нормама јавног понашања.

Колико је био флексибилан и широке душе према њој, говори и податак да је Милева, без договора с њим, крстила децу у православној цркви код својих, што је он прихватио без замерке.

За његов нескривени хедонизам и склоност флертовању са згодним дамама, шта рећи, осим – жив човек. Не само да, рецимо, није петљао и лагао својој брачној другарици (оној што је наследила нашу Милеву), већ јој је, у тренутку надреалног алтруизма, предложио да, приликом пресељења у Америку, собом поведе и секретарицу, која му је била љубавница, па да живе у тројци. Истина, супруга није показала очекивано разумевање за његову меганапредну идеју, али бар је покушао.

За разлику од ње, Милева је гледе његових изванбрачних вратоломија била прави Кербер. Није се либила ни да му отвара личну пошту, па је једном приликом пресрела писмо које му је послала швалерка у најави, удата дама, изражавајући своје одушевљење његовим недвојбено инкриминишућим комплиментима. Прећутавши Алберту своје откриће, обавестила је о истом супружника поменуте даме, њиховог кућног пријатеља. Тачно је да је Алберт полудео од беса због њеног цинкарења, али јој није оставио ниједну модрицу као што би неки наш домаћин, а оном потенцијалном рогоњи се до небеса извињавао.

Судећи по Милентијевићкиној књизи, Милева је упознала само једног мушкарца у животу и после до смрти апстинирала. Откуд знам, можда и јесте. Али то и није битно у мору занимљивијих биографских детаља.

Била је од Алберта три године старија, што њему није сметало, као ни њена хромост, али су његови родитељи били категорично против те везе, понајвише због проблематичног генетског наслеђа, будући да јој је рођена сестра била, такође, хрома, а и душевни болесник. Иронија је да се Милева, из идентичних разлога, противила женидби свог старијег сина за жену из породице сличних генетских корена, у чему је и Алберт подржавао.

Не знам колико су ватрени фанови Милевиног генија упућени у њену успешност на студијама, па само да нотирам да је једина у својој групи одвалила на дипломском, а потом се спремала годину дана да поново изађе, па још једном пала.

За дивљење су Милевини родитељи који, судећи по књизи, нису дизали никакву фрку кад им се неудата ћерка појавила на кућном прагу, уочи породичне славе, са стомаком до зуба и, месец дана касније, ту породила. Са својих 26 година није била баш младунче, нити је контрацепција била непознат појам у Бечу у то време, како нам је натукнула ауторка књиге, објаснивши „опуштеност“ партнера очекивањем Албертовог скорог запослења, што је, наводно, био услов њених родитеља да прихвате ћеркину удају.

Новорођенче, женског пола, дато је на усвајање, што Милентијевићка ставља у контекст тадашњих конзервативних назора западног друштва које је ванбрачно очинство сматрало озбиљном сметњом каријери, због чега Алберт себи није могао допустити тај ризик, а у чему га је Милева подржала. Како год било, бар у овој епизоди ниједно од њих се није прославило као узоран родитељ.

Две године касније, већ венчани, добијају једног, па другог сина, али брачна срећа их напушта, па следи пет година Милевиног перфектуирања бракоразводног облигационог документа, по коме она прихвата да се стара о деци, уз његову више него галантну материјалну потпору за сво троје.

У току и након развода Алберт се показао као веома пожртвован отац, грабећи сваку прилику да се виђа с децом или с њима размењује писма, док је Милева свако своје писмо завршавала кукумавкама о финансијским недаћама, тражећи ванредне новчане пошиљке, поред оних на које се он судски обавезао и уредно их поштовао. Успут, пазарила је петоспратницу у елитној четврти Цириха и издавала је под кирију, а потом још две зграде. Чим би јој неко од деце мало прошмрцало, то је био разлог да се, бар на два месеца, резервише санаторијум с апартманским комфором, а Алберту испостави рачун. Ниједног трена није помислила да Алберт има супругу и две пасторке које издржава, као и да њен отац у Новом Саду има кућу, имање у Каћу, преко 200 хектара салаша у Босни, позамашан депозит у Загребачкој банци, те злато у кућном трезору. Није чак начела ни свој мираз у чврстој валути, који је био похрањен у банци на њено име.

После развода задржала је, већ увелико славно, презиме Ајнштајн, јер јој је то омогућавао швајцарски закон, да би га се наврат-нанос ратосиљала у предвечерје рата, кад је Јеврејима запретио прогон широм Европе. Поново га је вратила кад јој је синуло да би могла да штрпне неки комад Ајнштајнове славе и некако избоксује да јој се призна да без ње не би било ни његове чувене теорије. Пошто се јавно истрчала са таквим небулозама, он је, нимало нежно, спустио на земљу, речима које су, парафразирано, имале смисао: „Жено божја, не прави будалу од себе, смејаће ти се људи“.

Милевина новчана гребачина о Ајнштајна трајала је све до краја њеног живота и имала тако патолошке размере, да су јој у болничкој самртној постељи нашли око 80 хиљада швајцараца.

http://www.e-novine.com/kolumna/svjetlana_rasic/54796-Kako-Mileva-kaparisala-Nobela.html

Nova knjiga otkriva sva pravila kojih je Mileva Marić morala da se pridržava u braku sa Ajnštajnom

M.M.    | 07. 06. 2012. - 12:02h | Komentara: 2

Nova knjiga o slavnom fizičaru Albertu Ajnštajnu "Ajnštajn: njegov život i univerzum" otkriva šokantne detalje iz njegovog braka sa Milevom Marić, kojoj je branio da mu se obraća i da pokušava da sa njim ima intimne odnose.

Kako se otkriva u najnovijoj biografiji o slavnom naučniku MIleva je poslednjih godina braka sa Ajnštajnom morala da se pridržava čitavog niza pravila koja joj je Albert nametnuo, a bilo je tu i raznih bizarnih zabrana.
 
Između ostalog, branio joj je da sedi sa njim ili da se sa njim pojavljuje u javnosti, a smela je da mu se obraća samo uz dozvolu. Jedno od pravila odnosilo se i na njihov seksualni život.
 
"Od mene nećeš očekivati intimnost", napisao je Albert u spisku pravila. Mileva je morala da mu sređuje radnu sobu, pere veš i da mu redovno daje tri obroka na dan.
 
Ajnštajn je sva ova pravila osmislio kada je njihov brak krenuo da propada, a supružnici su odlučili da ostanu zajedno samo zbog sinova Hansa i Edvarda.

Izvor: Blic