Milan Stojadinović

Ovom članku ili jednom njegovom delu je potrebno hitno sređivanje da bi se dobio kvalitetniji članak. Sređivanje podrazumeva dodavanje interviki veza, kategorizaciju, unutrašnje povezivanje, razlamanje teksta i slična uređivanja, kako bi se dobio karakter pravog Vikipedijinog članka.
Pogledajte kako se menja strana za pomoć, ili stranu za razgovor. Uklonite ovu poruku kada završite.

Sadržaj
1 Životopis
2 Politička karijera
3 Citati
4 Anegdote
5 Drugi o Milanu Stojadinoviću
6 Poveznica

Životopis

Milan Stojadinović je rođen 23. jula. Preko oca koji je je bio sudija u Čačku, porodica Stojadinović ušla je prvi put u redove intelegencije što je znatno odredilo tok vaspitanja i obrazovanja mladog Milana: osnovna škola, mesna gimnazija, domaći univerzitet. Prema položaju oca određena je i vrsta studija: prava.
Život studenta prava Stojadinovića bio bi ga možda odveo uobičajenim putem sa univeziteta u jednu dobru advokatsku kancelariju ili državnu službu, da tadašnji ministar finacija Protić nije bio upozoren na naročitu obdarenost mladog pravnika za finansijsku politiku. Posledica toga bila je da je dobio državnu stipendiju za inostranstvo, sa kojom je školske godine 1910-1911 proveo jedan semestar u Minhenu, a 1911 letnji semestar u Berlinu praktički u glavnom pruskom računovodstvu u Potsdamu i sakupio podatke za svoju doktorsku tezu o nemačkom budžetu, sa kojom je iduće godine bio promovisan kod docnijeg ministra inostranih poslova Ninčića za dr. prava.
Doktorat prava otvorio mu je put u višu državnu službu. Ali Stojadinović je želeo da najpre proširi svoje poznavanje Evrope: 1912 otišao je u Pariz, gde je kao hospitant radio u Ministarstvu finasija, a 1913 u London. Posle toga postao je pisar Ministarstva finansija u Beogradu. Četiri godine docnije, kad mu je bilo trideset godina, postao je načelnikom, 1919 napustio je državnu službu i postao direktor novoosnovane Britiš Tred Korporešen u Beogradu. Istovremeno predavao je na beogradskom univerzitetu privredne i finansijske nauke.
25. juna 1935 Stojadinović je preuzeo mesto predsednika vlade. Knez Namesnik Pavle ga je smenio 1939. godine, a sledeće godine je pod uticajem Velike Britanije proteran iz zemlje. Čitavo vreme rata je proveo u internaciji na ostrvu Mauricijus pod nadzorom britanskih vlasti. Početkom 1946. pušten na slobodu, te se prebacio u Rio de Žaneiro, a onda u Buenos Ajres. Prelaskom u Buenos Ajres Milan Stojadinović se odlično plasirao u ekonomskim, a kroz to i političkim krugovima Argentine, kao stalni finansijski savetnik vlade provincije Buenos Ajresa (sedište u La Plati), kao povremeni finansijski savetnik argentinske centralne banke, a povremeno ga po političkim linijama konsultuje i argentinski MIP. Prema nekim informacijama imao otvoren pristup do Perona. Politička emigracija se na njega mnogo obraćala.


Politička karijera

Ministarska karijera počinje godine 1924. Nikola Pašić, šef Radikalne stranke kojoj se pridružio Stojadinović, zapazio je mladog profesora i privrednog stručnjaka. Uzeo ga je u svoju vladu kao ministra finansija i poverio mu zadatak da stabilizuje jugoslovensku monetu. Stabilizacija dinara bila je prvo delo Stojadinovićevo, i od njega se njegovo ime pročulo u najširim krugovima. Stojadinović je istupio iz vlade 1928. Za vreme Kraljeve dikature nije bio politički aktivan, već je sasvim povučeno živeo u svojoj beoigradskoj vili i studirao. U jednoj misiji koju mu je poverio Kralj Aleksandar, Stojadinović je otišao u SAD. Kad se vratio stupio je u upravne odbore nekoliko preduzeća i postao predsednik beogradske Berze.
U decembru 1934, posle atentata na Kralja Aleksandra u Marselju, Stojadinović je napustio svoj povučeni stav. Po želji Kneza Namesnika Pavla i Namesnićkog veća Jugoslavije dr. Stojadinović je pozvan u vladu, kratko vreme posle parlamentarnih izbora od 16. maja 1935. Izbori su pokazali opasan razcep u Jugoslaviji. Vlada g. Jevtića, koja je provela te izbore, dobila je većinu glasova, ali su se u zemlji poijavila dva fronta. U frontu, neprijateljski raspoloženom, skupili su se Hrvati, većina Slovenaca, bosanski Muslimani, kao i veliki deo Srba. Pretila je opasnost, da će se, ako bude nastavljena Jevtićeva politika, nastale suprotnosti još produbiti i prouzrokovati katastrofalne potrese u državnom životu. Takav položaj bio je tim opasniji, što se zemlja još nije oporavila od tragedije koju je pretrpela tragičnom smrću Kralja aleksandra u Marselju, u oktobru 1934 godine.
Kada je 25. juna 1935 Stojadinović preuzeo mesto predsednika vlade unutrašnja situacija Jugoslavije već je označavala tendencije ka jednoj značajnoj političkoj promeni. Stojadinovićeva vlada imao je jednu političku fizionomiju jasno označenu. Oslonjen na Kneza Pavla, Milan Stojadinović posvetio se pre svega dvema izuzetno teškim zadaćama, a to je korenita izmena jugoslovenske unutrašnje i spolnje politike. Stojadinović uvideo je, da u zemlji treba smesta dovesti do smirenja. Zato je privukao u vladu pretstavnike Slovenaca i bosanskih Muslimana kao i pristaše stare srbijanske radikalne stranke, koja je još uvek pretstavljala najjaču stranku u Srbiji. U Hrvatskoj započeo je da provodi politiku popuštanja i najšireg sporazumevanja da i onde dođe što pre do smirenja. Stojadinović je pokazao nameru da primi u vladu i pretstavnike Hrvata ali mu nije uspelo da sprovede tu zamisao, jer su Hrvati odmah zahtevali reviziju Ustava, a to je nemoguće da se učini za vreme Kraljeve maloletnosti.
U času kada je nasledio Jevtića, sve je trebalo izmeniti. Mala antanta bila je žrtva jedne ozbiljne krize, francusko-jugoslovenski savez bio je pokoleban zbog marseljskog atentata i verzija o nemarnosti francuskih vlasti u vezi sa ovim. Odnosi sa Italijom i sa dvema državama Rimskih protokola, Austrijom i Mađarskom, bili su veoma zategnuti; Nemačka je vodila agitaciju kod nemačkih manjina u Jugoslaviji i srpskih organizacija. U Hrvatskoj nije prestajalo jedno hronično vrenje sa stalnim neredima i nemirima koji su postajali zabrinjujuči. Katolički episkopat otvoreno se žalio na gonjenje katolika. Komunistička propaganda prouzrokovala je pravu pustoš. Osećalo se da nedostaje ruka šefa, vreme punoletstva mladog Kralja Petra II bilo je još udaljeno. Budućnost Jugoslavije nije izgledala nasmejana. Ne treba zaboraviti da 1935 osovina Berlin-Rim nije još postojala ni u začetku, i da je Musolini ohrabrivao austriske legitimiste, tako da bi jedna restauracija Habsburgovaca u Beču ili Budimpešti izazvala neosporno, odcepljivanje Hrvatske, a verovatno i Slovenačke, dok bi Italija favorizovala ovaj razvoj, a Bugarska čekala svoj čas da se baci na tradicionalnog srpskog neprijatelja.
Najzad, privredna kriza je bila na vrhuncu. Zemljoradnički proizvodi bili su izloženi neverovatnom padu cena, dok su trgovina i industrija Jugoslavije bile zapale u tešku situaciju, a bankama je pretila propast. Moneta je bila izgubila ravnotežu.
Milan Stojadinović je razumeo da spas može doći samo spolja. Realizam jugoslovonskeg premiera shvatio je brzo da udaljena Francuska, koja je preživlavala Blumovo iskustvo, ne može i neće da pruža finansijsku pomoć. Tako se Jugoslavija okrenula i neposredno obratila svojim dojučerašnjim protivnicima, Nemcima, sa kojima ih nije delio nikakav životni konflikt, i Italijanima, koji su se smatrali njenim smrtnim neprijateljima. Manevar je uspeo. Podržavan od diplomatije Nemačke Stojadinović je uskoro počeo razgovore sa Rimom. Zahvaljujući diskretnim ulsugama Nemačke, istovremeno su poboljšani i odnosi sa Budimpeštom i Sofijom. Nemačka je pored toga imala odlučujućeg udela u poboljšanju jugoslovenske privredne krize. Berlin je otkupio žetvu od zemljoradnika i ustupio kredit bankama i tvornicama, snabdevajući oružjem i ratnim potrebama Jugoslaviju, kao i lokomotivama i vagonima.
Zbliženje između Nemačke Kraljevine Jugoslavije paraliziralo je u isto vreme opasnost od Habzburgovaca, ili tačnije rečeno, baza nemačko-jugoslovenskog sporazuma bila je zajednička strepnja od restauracije u Austriji ili Mađarskoj. 1937 godine fašisti su bili zabrinuti zbog legitimista i okrenuli se od ovih posle etiopske kampanje i pouke od sankcija, osnivajući osovinu Berlin-Rim.
Put je bio slobodan za izmirenje između Rima i Beograda. Grof Čano je potpisao sa Stojadinovićem ugovor koji je ličio na jedan političko-vojni savez. Iz ovoga je proizašao jedan stav Madžarske i Bugarske prema susednoj Jugoslaviji. Jedino je Austrija ostala nezadovoljna.
Krajem proleća 1937 godine, Predsednik jugoslovenske vlade Stojadinović postigao je svoj prvi uspeh. On je tada pristupio unutrašnjim problemima, koji su se u stvari svodili na jedan: iskren i konačan mir između Srba, Hrvata, Slovenaca i Muslimana. Spretna taktika Stojadinovića ipak je mogla zamalo da dovede u pitanje sve postignute uspehe, pošto se Stojadinović poverio adutu koji nije bio dovoljno jak. On je podneo parlamentu konkordat sa Svetom stolicom. Ovaj instrument uspostavio bi ravnopravnost između katolika čiji broj dostiže osetnu visinu (ca 40 %), i pravoslavnih.
Knez Namesnik Pavle ga je smenio 1939. godine, a sledeće godine je pod uticajem Velike Britanije proteran iz zemlje.

Citati

Ja sam prirodno - radi zaštite interesa svoje zemlje - bio u dobrim odnosima s celim svetom, s direktorima centralne Evrope, kao i državnicima zapadnih demokratija. Tako sam 1937. zaključio Pakt o nenapadanju i prijateljstvu s Italijom, a iste godine produžio Ugovor o prijateljstvu s Francuskom. U roku od četiri meseca, oktobar 1937 - januar 1938, učinio sam zvanične posete Parizu, Londonu, Rimu i Berlinu.

Njegov govor na finansijskom odboru Narodne skupštine 4. februara 1937:
- Gospodo, jedan i po milion vojnika u budućem evropskom ratu rešiće rat. Gde se naših jedan i po milion vojnika budu stavili, na toj strani biće sigurna pobeda. Pa, čak, i ako ne bi ušli u rat, jedan i po milion vojnika, to je tako važan jedan faktor, da i posle svršenog rata mi ćemo trebati i pobednicima i poraženima".

Anegdote

Pri prvoj poseti Nemačkoj, Milan Stojadinović posetio je fabriku automobila "Mercedes". Posle obilaska čuvene fabrike direktor mu je saopštio da su iz uprave nemačkog giganta upravo odlučili da mu poklone poslednji model automobila.
Stojadinović je odbio rekavši da kao predstavnik kraljevske vlade nema pravo da prima poklone. Direktor je ostao uporan, predloživši da ga onda kupi za neku simboličnu sumu. Stojadinović je pitao: - Koliko?
- Neka bude jedan vaš dinar - odgovorio je direktor "Mercedesa".
Predsednik vlade izvukao je iz džepa dvodinarku i pružio je direktoru, pričali su svedoci.
- Šta sad da radimo, nemam da vam vratim sitno - našalio se direktor.
- Ništa ne mari. Dajte još jedan za kusur...

Drugi o Milanu Stojadinoviću
Gospodin Stojadinović, inteligentan čovek, koji nije učestvovao u ratu uprkos mladosti i dobrom zdravlju, postao je ministar finansija. Kao takav, od odlučuje o sudbini vaših obligacija ratne štete, čija je nominalna vrednost od 1.000 dinara pala na 50 i manje zato što država nije plaćala kamatu. On je po neznatnoj ceni pokupovao ogromne količine tog papira i, kad ga je za sebe dosta zgrnuo, on, ministar, objavljuje da će se kamate isplatiti. Istog časa obligacija se penje na 250 dinara i više, gospodin ministar je postao multimilioner. (Dr. Arčibald Rajs)

Izvor: Wikipedia

Nemoguce da niko nije odgovorio na ovu temu! Milan Stojadinovic je veliki politicar, covek kakav nam je trebao u to vreme. Steta sto se rano povukao. Mom selu je podario 2 spomen cesme posvecene zrtvama 1 sv. rata i balkanskih ratova.

Prilicno slobodno tumacenje kraja njegove politicke karijere. Nije se povukao vec je bio interniran. Predlazem njegovu autobiografiju "Ni rat, ni pakt"(cini mi se da se tako zove)

U Večernjim  Novostima bio je feljton o njegovom životu u L. Americi.

Sve u svemu, veliki covek... steta sto su nas gospoda "mi-vam-zelimo-dobro" Englezi umesali prste u nasu politiku... i na kraju bi bilo: Ni rat ni pakt...

milan stojadinovic je bio veliki politicar i vest orator. . . kazu da je njegov predizborni miting 13.  novembra 1939. god.  u novom sadu pravi primer za to. . . neslaganje sa knezom Pavlom oko resenja tzv.  hrvatskog pitanja kostalo ga je vlasti. . . Njegov progon i internacija izveden je u dogovoru sa Englezima i iako se mislilo da je on nemacki covek, on je bio njihov oponent, posle povratka iz posete Nemackoj 1938.  naredio je da se prema nemackoj manjini preduzmu odredjene mere kako bi se njihovo protivdrzavno delovanje na vreme suzbilo. . . Kada je taj dokument pronadjen u beogradu na pocetku okupacije nemci su poludeli. . . Za vreme rata bio na mauricijusu, posle rata odlicno se plasirao u ekonomskim krugovima Argentine, kazu da je bio zasluzan za slamanje velike inflacije u toj zemlji sto mu je bila i odlucna preporuka za Perona sa kojim je imao blizak kontakt. . . Napravio je i dogovor sa pavelicem o mirnom resenju hrvatskog pitanja koji je podrazumevao prekrajanje dotadasnjih granica zbog cega je napadan od strane nase tadasnje emigracije. umro je 1961. god.  u buenos airesu zaboravljen od svih.  Postoji samo jedan tonski zapis njegovog govora i to cini mi se sa pogreba ceskom predsedniku Tomasu Masariku krajem 1937.  god. . . .

Ozivljavam temu...

Ljudi kao sto je Dr Stojadinovic zasluzuju spomenike, bulevare i trgove, a ne ovakvo ignorisanje od strane javnosti u nasoj zemlji. Iako je covek daleko vise zasluzio, pokrecem inicijativu za postavljanje spomen obelezja ovom velikom coveku u rodnom mestu njegovog oca, Stopanji u opstini Trstenik. Za sad mi trebaju ljudi koji su voljni da pomognu propagiranjem ove ideje. Podrska i pomoc patriotskih organizacija bi bila od velike koristi. Potrudicu se da dobijem pomoc od opstine i mesne zajednice, ali ce sigurno trebati jos novca. Neka se javi ko je zainteresovan da pomogne. Sramota je za srpski narod to sto ne postoji ni jedno spomen obelezje za ovog velikog coveka.

Najveci Srpski politicar dvadesetok veka.Covek sa idejom i vizijom koji je znao dobro da proceni situaciju i da vidi sta se sprema Srpskom narodu.
Da je osto na vlasti 1941 nikad ne bi doslo do takvog stradanja od kog ni danas ne mozemo sa de oporavimo.

Naisao sam na razumevanje kod pretsednika opstine, ali nazalost to ne zavisi od njega vec od zvanicnog stava stranke... Javicu ako bude nekih novosti.