МИЛАН


ПИШЕ: Драгослав Бокан

Постоји могућност да сваки народ симболично буде представљен једном личношћу. Е, сад, ту долазимо до најтежег и најинтереснтнијег задатка. Ко је заслужио да буде проглашен идеалним Србином? И са којим аргументима?

„У споју уметности, књижевности и историје, он је афирмисао Лепоту".
Дејан Медаковић

Вероватно постоји могућност да сваки народ симболично буде представљен једном личношћу. Једним јединим човеком. Неким идеалним Русом, Немцем, Енглезом, Шпанцем - тачно по мери њихових карактера, обичаја, навика, жеља, снова, понашања...

Наравно, одмах нам пада читав низ оваквих имена на памет. Ту су Гете, Шекспир, Достојевски, Леонида, Сервантес, Луј XIV, Данте, Моцарт...

Неки народи би у овом избору прошли ипак мало боље, неки нешто лошије, али би се за сваког пронашло бар по нешто.

Е, сад, ту долазимо до најтежег и најинтереснтнијег задатка. До избора нашег репрезентативног представника у том бираном, елитном друштву.

Стварно, ко би у нашем случају био личност за вечност? Ко би био наш изабраник? Ко је заслужио да буде проглашен идеалним Србином? Коме би то припала част представљања наше земље?

И са којим аргументима?

Размишљајући о свему томе, пустио сам да ми пред очима и у мислима продефилује све оно што је заиста вредело у нашој готово хиљадугодишњој историји.

Наравно, одмах сам изоставио све велике духовнике, да их не бих узнемиравао у њиховом вечитом миру и спокоју и „терао их" овако да се - у виртуелном европском салону - опуштено друже и ћаскају са својим бечким, лондонским или лисабонским парњацима. Некако им све то не приличи.

Зато за ове сврхе нису најпогоднији ни наши велики јунаци (све од реда мученици и стадалници), ни наши још тужнији и несрећнији краљеви и краљице, политичари и државници.

На ум ми је пао, наравно, Црњански (компликована природа: сувише пргав, равничарски непредвидљив, свађалачки и осветнички расположен), па онда Винавер (нажалост: сав у лавиринту својих космичких, свемирских планова; са духовитошћу која понекад уме да пређе и у заједљивост), па онда и Јован Рајић, Анастас Јовановић, Доситеј, Стеван Сремац, Лаза Костић, Момир Коруновић, Добрица Милутиновић, Јован Дучић, Иво Андрић, Јован Цвијић, Никола Тесла, Михаило Пупин, Станислав Краков, Ђорђе Вајферт, Светомир Ђукић... и још одређен број најинтересантнијих јунака наших „минулих дана".

Дошао сам тако и до Нушића, Зорана Радмиловића, Паје Вујисића, Салета Ђорђевића... чак ми се, признајем, и Милорад Чавић мотао по глави.

И свако од њих би (на неки свој начин) могао да буде наш представник на овом имагинарном скупу свега најбољег што имају Србија, Европа и свет.

Међутим, кога бих год замислио, нешто би ми недостајало.

Нешто би ми било прејако или, опет, недовољно изражено.

Сувише опште или превише специфично.

И на крају сам дошао до решења. До чак двојице људи који би могли да по свим мерилима и по сваком критеријуму буду оно што сам тражио.

И један и други се зову Милан.

Обојица су били веома образовани, угледни и поштовани. Обојица су били јаког карактера, обојица факултете завршили „на страни" (у Паризу), обојица су били одлични познаваоци европских језика и обичаја, обојица су били радо виђени гости у сваком друштву...

Први од двојице је Милан Ракић.

Отац му био министар финансија и преводилац, мајка кћерка чувеног Милана Милићевића (аутора „Поменика", писца „Зимњих вечери"). Сам је био ожењен кћерком историчара, академика и политичара Љубомира Ковачевића (чији је син, рођени брат Ракићеве супруге херојски погинуо у отаџбинском рату 1912. године).

Милан Ракић је Београђанин, рођен на ћошку Кнез Михаилове и Краља Петра (тада Дубровачке) улице). У уметности је од почетка био савршен, у животу апсолутно суверен. Ратник у специјалним, „четничким" јединицама Војводе Вука у Првом балканском рату (учествовао у ослобођењу Косова). Члан Српске краљевске академије. Елегантан, умерен, фантастичног укуса, смирен, супериоран. Европљанин до краја, Србин без остатка, грађанин од рођења, хришћанин по уверењу... а изнад свега господин.

Џентлмен каквог пре ни после њега нисмо имали.

Други Милан је Кашанин.

Историчар уметности, књижевник, есејиста, савршено образовани интелектуалац истанчаног укуса. Ученик Јована Скерлића и Богдана Поповића, Кашанин је убрзо почео да чита све што му је долазило под руку, научивши претходно латински, немачки, руски и француски језик. Иако рођен у сиромашној породици, у Белом Манастиру (у Барањи), Милан Кашанин је био свој на своме где год би живео и путовао, обилазио музеје и манастире, галерије и концертне сале. Његова предавања о српској средњовековној уметности су била прави догађај у Београду, Бечу, Паризу, Нансију, Монтреалу, Квебеку... Он је био, одувек, пар еxелленце истраживач високе културе и промотер истинске уметности. Ипак, права круна Кашаниновог живота је, сигурно, његова суштинска улога у оснивању и вођењу Музеја Кнеза Павла. А после рата, након низа тешких година под новом влашћу (која га је сматрала непоправљивим реакционаром), Кашанин је покренуо Галерију фресака. Такође, нећу да заборавим да овде поменем како је Милан Кашанин директно заслужан за спас највеће ратне светиње нашег народа. Он је, у време немачке окупације, лично спасио оригиналне заставе српских пукова (преневши их из Тополе у Београд, где је дао да се зазидају док не прође рат). Ионако, по Кашаниновим речима: „Ниједан човек не носи у себи само своју личност, него и личности својих предака - гранато дрво живи од корења у земљи, колико и од лишћа у атмосфери. О прошлости не воле да мисле и говоре само они људи и народи који је или немају или је се стиде".

О томе најбоље сведочи животни и уметнички пример два Милана - два идеална представника свега оног најбољег у нашем народу.

(Текст објављујемо уз дозволу аутора и часописа Стандард.)
Извор

Moj glas ide Kasaninu.