Milan Nedeljković

Milan Nedeljković je rođen 14. septembra 1850. godine, a umro je 1943. Rodio se u Lominoj, tada Abadžijskoj ulici u Beogradu, kao prvo od šestoro dece imućnog abadžije Grigorija Nedeljkovića. Bio je otac srpske moderne astronomije i meteorologije.

Biografija

Prvu mušku gimnaziju završio je kao učenik generacije. Na Velikoj školi, na Prirodno-matematičkom odseku, diplomirao je sa odličnim uspehom i nagradom za rad iz fizike. Na Velikoj školi odmah je primljen za pripravnika predavača za fiziku i matematiku. Međutim, na predlog Josifa Pančića, dobija stipendiju za nastavak školovanja u Parizu. Na Sorboni se upisuje na matematiku, a na Koležu d Frans vandredno studira fiziku. Na oba fakulteta redovno daje ispite, i učestvuje u boemskom životu Pariza, sledeći svojog prijatelja, slikara Vlaha Bukovca. Kada je bio na trećoj godini studija, u Parizu se otvara prva Astronomska škola. Upis je dozvoljen samo Francuzima. Nedeljković uporno šalje molbe i predstavke nadležnim ministirima u Beogradu, silno zainteresovan da i tu postane student. Srpska vlada konačno je naložila svom poslaniku u Parizu da pokuša da urgira kod direktora pariske opservatorije, admirala Mušeza, da njen stipendista Milan Nedeljković, iako stranac, bude primljen u Astronomsku školu. Diplomatska akcija urodila je plodom i on postaje polaznik i treće visoke škole. Nakon izvesnog vremena, Astronomska škola je sa dve, produžena na tri godine. Ali ovoga puta uloge su promenjene. Sada admiral Mušez odlazi kod srpskog kraljevskog poslanika u Parizu da isposluje produženje stipendije za jednog od svojih najboljih studenata Milana Nedeljkovića. Nedeljković istovremeno pohađa i kurseve u Međunarodnom birou za mere i tegove, u Muzeju istorije i prirode te u Gotjeovom atelju.

Posle pet godina studija u Parizu, vraća se u Beograd sa diplomama matematike, fizike, astronomije, meteorologije, precizne mehanike, geodezije i seizmologije. Na velikoj školi on tada otvara katedru za astronomiju i meteorologija i odmah moli Vladu Srbije da mu omogući izgradnju opservatorije koja bi bila i centralna meteorološka stanica. Prilaže i pismo vodećih francuskih astronoma i meteorologa, voljnih da srpskoj vladi pomognu u ovom pionirskom poslu. No, tada je mobilisan za rat protiv Bugarske. U proleće 1886. vraća se iz rata. Iste godine u jesen, kako piše njegov biograf Ljerka Opra, "Milan Nedeljković oženio se Tomanijom Radaković, što je bilo od presudnog značaja za njegov život i za razvoj meteorologije i astronomije u Srbiji". Jer Tomanija Radaković, dama s ruskog carskog dvora, lepa, obrazovana i bogata, ima dovoljno novca i ljubavi da u stvarnosti pretače snove Milana Nedeljkovića. I mada je srpska vlada odobrila 2.000 dinara za početak rada opservatorije, samo zakup jedne privatne kuće stajao je 2,880 dinara. Prvi osmatrači u opservatoriji bili su Tomanija i Milan. Kasnije, pridružuju im se dva Milanova mlađa brata, pa prijatelj Jelenko Mihailović, profesor fizike u Prvoj muškoj gimnaziji, koji postaje nezvanični Nedeljkovićev asistent. Svi su plaćeni iz Nedeljkovićevog džepa. Sledeći korak je borba za izgradnju opservatorije koja je namenski sazidana po Nedeljkovićevim instrukcijama i svetskim standardima na mestu gde se danas nalazi Republički hidrometorološki zavod i Dečja bolnica u Tiršovoj ulici. Građena je skoro na dva hektra placa na Vračarskom bregu, gde Nedeljković odmah sadi različito bilje i drveće za svoj agrometeorolška merenja. Opservatorija je u prizemlju imala stan za upravnika, u koji se 1891. godine useljava Tomanija i Milan sa svoje troje dece. Te godine on postaje i rektor Velike škole. Neredovne i nedovoljne isplate za rad i opremanje opservatorije redovno su dopunjavane privatnim sredstvima Tomanije i Milana Nedeljkovića.

Nikada se nisu razdvajali. Mnogo putuju po Srbiji, gde osnivaju mesne meteorološke stanice. Beogradska opservatorija ravna je najboljima na svetu. U njoj se, kao i u pariskoj opservatoriji, merenja vrše svakog sata, danonoćno. Dobrovoljni osmatrači su i desetak beogradskih učenika koji tu bespaltno stanuju, za njihovu ishranu stara se Tomanija, a Milan je iznenada, 1899. godine, penzionisan i udaljen iz opservatorije. Kako je negde zapisao - verovatno zato što se nekome svidela za stanovanje prelepa bašta i vila, to jest zgrada opservatorije sa pokretnim krovom na vrhu, koji se može potpuno otvoriti k nebu, i koja dominira Vračarskim bregom. Srpska vlada koja je ovo učinila pala je za godinu dana i porodica Nedeljković vratila se u opservatoriju.

Godine 1902. u Srbiji je radilo 240 mesnih meteoroloških stanica, koje su Nedeljkovići osnovali. Opservatorija je izdavala ugledni međunarodni bilten, a u "Srpskim novinama" počinju da izlaze redovne dnevne prognoze vremena. Tokom Prvog svetskog rata opservatorija je potpuno uništena i opljačkana. Tomanija, Milan i sin Aleksandar prešli su sa vojskom Albaniju i na kraju rata dobili Albansku spomenice Posle rata, Milan Nedeljković od Vlade Srba, Hrvata i Slovenaca dobija zadatak da obnovi opservatoriju. Ideja je da se konačno razdvoje meteorološka i astronomska opservatorija. U novoj zgradi na Zvezdari trebalo je da se montira nova astronomska oprema. Za nabavku instrumenata, od ratnih reparacija, dobio je tri miliona nemačkih zlatnih maraka. Tragajući sa Tomanijom po inostranstvu za opremom, nije mogao da odoli, pa dodaje i svojih privatnih milion i po zlatnih maraka i u Beograd šalje teleskop koji je tada po moći četvrti na svetu. Retki upućeni zato i danas opservatoriju na Zvezdari smatraju zadužbinom Tomanije i Milana Nedeljkovića. Ali oprema još nije sasvim stigla u Beograd, a Milan Nedeljković je dobio rešenje o penzionisanju. Po zakonu, nije imao dovoljan broj godina za penziju. Otišao je još u audijenciju kod predsednika Ljubomira Davidovića i ponudio da bar raspakuje i montira komplikovane uređaje. Odgovor koji je dobio najviše ličio na narodnu poslovicu "Putuj igumane, a za manastir ne brini". Rezignirano je rekao prijateljima da vidi da su bili upravu oni koji su ga savetovali da se posveti matematici i fizici, a ne astronomiji i meteorologiji. Njegovi su naslednici u opservatoriji na Zvezdari, kasnije, privatno dolazili kod njega i tražili pomoć za montažu uređaja, i da neki od uređaja, zbog neznanja, nikada nisu ni montirani. Ali on više nije želeo da učestvuje u tom poslu. Preselio se u vili na Dedinju, gajio je ruže i voće, sa Tomanijom svake jeseni odlazio u Karlove Vari, a zimi je provodio u Nici. Kažu da do kraja života više nikada nije zavirio ni u jednu opservatoriju na svetu. U svojoj bašti izgradio je mali paviljon u čijem prizemlju je živeo njegov baštovan, a na spratu je bila kula za posmatranje zvezda. U njoj je vreme provodio s Tomanijom, ili s nekom od svoje tri unuke. U osnovi po njegovim planovima, 1967. godine u Jugoslaviji je organizovana služba odbrane od gradonosnih oblaka. Tomanija je dočekala četvoro praunučadi i umrla je 12. avgusta 1959. godine.

Izvor: Wikipedia