Ми можемо сами да обавимо то (Србију у средњи вeк)!

Uskrs u Belanovici
(8 April, 2007 - 05:27)

8. april 2007. Uskrs. Belanovica, omanja kuća za odmor od višegodišnjeg/višedecenijskog odmora. Na severnoj strani delimično otpao malter. U šljiviku parkirano službeno vozilo. U žbunju i šipražju oko kuće skriveni policajci. (Obezbeđenje je pojačano na Veliki petak kada je Ginisova knjiga rekorda najavila da će Romano Prodi pokušati da postigne rekord najneuspešnijeg predsednika neke vlade ikada. Zaključeno je da je to ozbiljna pretnja ubistvom povremenog stanovnika ove kuće jer da na drugi način Prodi ne može da mu preuzme rekord pa su naređene najstrože mere bezbednosti. Zato su toliki policajci i agenti okolo.) Sunčano je ali prohladno, čuje se samo cvrkut ptica...

10:00 Seosku idilu prekida duboki muški glas iz kuće: „Gospodi pomiluj, Goooospodi pomiluuuuuj, Goooooospooooodiiiiiii pooooomiiiiiiiluuuuuuj...“ To je najnoviji budilnik raba božijeg Vojislava.

Osoba muškog pola, stara, po izgledu, 60-ak godina, ustaje iz kreveta. Uauuuuhhh, proteže se i prekrsti tri puta gledajući reprodukcije ikona koje mu vise po zidovima. Mačka mu se mazi oko nogu.

„Hristos voskrese“, kaže joj muškarac. Mačka mu ne odgovara.

10:05 Vojislav se sporim pokretima oblači, a onda dovlači do kuhinje. Drhti pomalo. Nije znao da ume ovako rano da bude hladnjikavo. U ovo vreme obično je još u krevetu, ali sad je poranio na jutarnju liturgiju koja je specijalno za njega pomerena na 10:37. Formalno je to zbog Kosova. Sve je formalno zbog toga.

11:16 Vraća se kući iz seoske crkve. Zadovoljan je, ispunjen. Posebno ga veseli što danas čeka drage goste na ručku i važnom razgovoru.

Odmarao se malo među šljivama, kad ga oko podne prekide lupanje na kapiji. Stižu prve zvanice: Analitičar Slobodan sa sinom, Urednica Liljana, Reditelj Nemanja, Lečeni Diego Armando i na kraju Dragi Aco.

„Hristos voskrese, čika Vojo“. „Vaistinu voskrese. Uh kako si poras'o, ko iz vode“. „Hristos voskrese, brate Vojislave“. „Vaistinu, brate Slobodane“. Ljube se. Prvo Slobodan ljubi domaćinu cipelu, pa ruku, a onda se ljube tri puta u obraze.

Ljiljana dolazi na red: „Esellamu alejk...“. Prekida naglo osećajući da je nešto probada. Nemanja je snažno pritiska šakom u leđa mršteći se. „Hristos, Hristos“, šapuće joj. „Hristos se rodi“, nastavlja Liljana. „Vaistinu“, odgovara kiselo domaćin. Nemanja se samo prekrsti. Tri puta. I domaćin za njim. Dragi Aco se drugačije pozdravlja sa domaćinom. Ćuti. Ćuti i domaćin. Oni se u ćutanju najbolje razumeju.

„Tata, taaataaaa, je l' mogu da preodenem ruho i da igram fudbal?“

Otac ga mrko gleda. „Nemoj da koristiš situaciju i dobrotu starine Voje i tražiš nemoguće. No đipi poput paripa, promeni aljine tamo u odajama, pa u igru. Bacaj kamena s ramena. Ali prvo se celivaj s domaćinom.“

Stižu uto Urednici Manojlo i Mihajlo, Službenik Željko, Istoričar Radoš i Lopov Velja. Ispozdravljaše se svi pa krenuše u kuću.

„Hoćemo li odmah u radne prostorije“, pita domaćin, „ili ćete najpre da se okrepite?“ „Rakija, može rakija“; viče Lopov. „Nema rakije Veljo. Samo medovina. O tome ćemo danas razgovarati, kako da se odupremo tim modernim tokovima koji prete da unište Srbiju. Evo i ti si tome podlegao pa piješ ta moderna pića – rakiju i pivo.“

Slažu se svi da odmah počne sastanak.

Domaćin ih vodi. Silaze niz desetak stepenika, otključava teška vrata. Mračna, vlažna prostorija. Slabašna svetlost dopire kroz prozorče u uglu. Memljivi zidovi. Oseća se ustajao vazduh.

„Auuuuu, brate Vojislave, kako je ovde prijatno, milina jedna“, kazuje Manojlo zagledajući prostoriju. „Svaka čast“, dodaje Radoš.

Glavi kuće neizmerno gode pohvale: „Ovde se najlepše osećam, u ovakvom ambijentu. Tu sam najbolje i najdalekovidije planove skovao. Uostalom ja iz podruma, ovog ili nekog drugog, onomad nisam izlazio do 6. oktobra. Kada ovde spavam najbolje se odmorim. A danas sam spavao gore jer sam morao da poranim, još ostavio odškrinut prozor pa me urnisaše svež vazduh i jutarnja svetlost. Da me onaj đakon pojanjem nije onako ugodno probudio razboleo bih se spavajući u takvim uslovima.“

„A zato ti čkiljiš onako pred kamerama, brate Vojislave“, zaključuje mudro Manojlo.

„Da počnemo?“

„Da počnemo.“

„Okupili smo se danas da porazgovaramo o tome kuda ide ova naša Srbija. Strašne stvari se događaju, velika opasnost je pred nama i moramo ovde da razradimo plan“, počinje domaćin. „Dok razgovaramo, služite se jelom i pićem“, dodaje.

„Braćo i sestre, dobro radimo, ali je pitanje da li je to dovoljno jer ima neprijatelja koji rade suprotno od nas. Uveli smo bez velikih problema Srbiju u XIX vek, ali ja mislim da se tu ne treba zaustaviti. Zašto ne stremiti još višem cilju? Zar nam svima ne bi godilo da dok ostatak planete srlja u katastrofu XXI stoleća, mi vratimo Srbiju u sigurnost srednjevekovnog mraka? Treba li mi, braćo i sestre, da budemo zadovoljni samo time što smo Srbiju vratili 100 ili 150 godina unazad, ili treba kao razumni i ambiciozni ljudi da tu granicu još pomerimo? To je istorijski zadatak koji ja vidim pred nama. Slažete li se?“

Svi klimaju potvrdno.

„Zato vas molim sada da konkretnim predlozima doprinesete realziaciji ovog plana. Onda će braća Manojlo, Mihajlo i Željko i sestra Ljiljana to da sprovedu kroz medije.“

„A zašto nismo zvali i Aleksandra“, pita Službenik Željko, koji inače nema pravo glasa.

„Odlično pitanje“, odgovara domaćin. „Dragi Aco, molim te objasni ti ono što smo se juče dogovorili i ćuteći razumeli.“

Dragi Aco ustaje. Teško to postiže. „Prvi korak je ukidanje snabdevanja električnom energijom. To je ono što možemo bez ikakvog problema i bez velikih resursa da napravimo odmah. Vojska će razdeliti narodu petrolejke. Operaciju će voditi Crkva. Kad ne bude struje Aleksandar neće biti bitan.“

Prekida ih lupanje na vratima. Otvaraju.

„Uđi brate Matija.“ Mudrac Matija ulazi objašnjavajući skupu šta se dogodilo. „Zaustavila me policija pa sam izgubio pola sata.“

„Je l' bilo problema“, pita Dragi Aco.

„Ne. Što?“

„Pa pola sata su te, kažeš, zadržali.“

„Ma to je pošto su me posle legitimisanja pitali koliko je sati, pa dok sam im odgovorio.“

„A, dobro onda, ja reko da nije bilo problema nekih.“

„Ne, nije. Sve je u redu.“

„Pričamo“, upoznaje ga domaćin, „o tome da ne treba stati na pola puta i Srbiju ostaviti u XIX veku nego treba da stremimo da je vratimo još makar 300-400 godina u prošlost.“

„Od tebe brate Vojislave uvek čujem odlične vesti“, zadovoljno će Mudrac.

„Ja bih da dopunim onu Acovu ideju o petrolejkama“, dodaje Ljiljana: „Mislim da je to što ste planirali dobro, ali da ne bi bilo loše proverenim ljudima odmah deliti i sveće i to ne ove voštane nego lojanice. A ostalima tek kad ih zasluže, a do tada neka se muče sa petrolejkama i neka se ugledaju u najbolje pa će i oni dobiti lojanice. To treba otvoreno reći.“

„Bravo Ljiljo“, kazuje domaćin klimajući glavom i dodaje: „Pozvali smo danas brata Diega Armanda jer on ima neke ideje šta treba uraditi na polju sporta. On je to napisao, evo Nemanja će pročitati.“

„Diego Armando predlaže da se ukinu svi današnji sportovi i da se umesto njih uvede samo jedna disciplina – trule kobile“.

„Odlično, odlično, svaka čast, fantastično“, odobravaju prisutni.

„Trebalo je i brat Bora da bude tu da razradimo ideju da od muzike budu samo zurle, ali pošto ga nema to ostavljamo za sledeći sastanak.“

„U ponašanju bi mogao ja da budem uzor“, predlaže Lopov. Svi oduševljeno prihvataju.

„Mislim da za početak možemo bez ikakvih problema da ukinemo olovke“, javlja se Slobodan. „Šta će kome pisanje? Treba razdeliti pera i mastionice i to samo proverenima.“

„Jako dobro Slobodane. Prihvata se.“

„Možda bih ja mogao nešto da predložim“, javlja se Mihajlo.

„Reci brate Mihajlo“.

„Možda da razmislimo da uvedemo kao službeno klinasto pismo. To niko ne zna i onda smo rešili dosta problema.“

„Izvrsno, izvrsno brate. Prihvata se. Ti si, brate Mihajlo, tek od skora deo ovog tima, ali tvoji predlozi zaista vrede.“

„A onaj dogovor da se ukine prodaja svih pića osim vode i medovine?“, pita Nemanja.

„To se podrazumeva“, odgovara domaćin gledajući Velju. „Nema šta da se mrštiš. Dosta je bilo tih novotarija te rakija, te pivo, te vino...“.

„Moram nešto da vam sada pustim da čujete“, opet će domaćin. „Vi znate da ja ne volim ove tehničke sprave, ali za ovu priliku morate da čujete nešto. Evo kasete.“ Stavlja je u kasetofon. Traka najpre šušti, a onda se čuju glasovi: „Šefe, alo šefe, čujete li. Bagzi zajebo stvar, skrenuo prerano kamionom, pa je...“ Domaćin iznervirano isključuje kasetofon: „E dakle od ovog Radeta nikakve vajde. Lepo mu kažem: Rade, pošalji mi kasetu sa mojim najnovijim telefonskim razgovorima. A on valjda razumeo sa najvažnijim razgovorima pa šalje ovu od pre četiri godine. Ništa, prepričaću vam ukratko: Kad ukinemo struju neće biti radija i televizije, neće biti tog interneta, ali treba zatvoriti biblioteke i blokirati granice. Trebalo je da čujemo sa te kasete jedno odlično predavanje održano u Pjongjangu koje su mi prepričali telefonski ovih dana. Severnokorejci su to uspešno rešili i nemaju nikakvih problema.“

„Brate Vojislave“, uključuje se Matija, „ja mislim da mi ne treba da se ugledamo ni na koga vani nego čak oni treba da se ugledaju na nas. Ko je imao sankcije – mi. Ko je bio deset godina skoro izolovan – mi. Ko je uspeo da makne one izdajnike koji su posle toga došli – mi. Ko je uz to sve sačuvao kadrove – mi. Ko je dok se ceo svet menjao prošao čitavih 20 godina bez bitnih promena – mi. Šta će nama Severna Koreja i ostali. Mi možemo sami da obavimo to vraćanje Srbije u srednji vek. Imamo iskustvo, imamo kadrove, imamo jaku volju i znamo tačno šta hoćemo.“
Srđan Kusovac
::::::::::::::::::::::::::::::::