Хронологија је помоћна историјска наука која проучава начине рачунања времена у прошлости. Техничка хронологија се бави начинима рачунања времена, заснована је на астрономској хронологији. Значај хронологије као ПИН је у томе што је корисна за претварање хронолошких одредница из извора у наш хронолошки систем, као и за критику извора.
   Чиниоци датирања су дан, тј дневно-ноћни циклус који се састоји од 86400 секунди. Месец који се састоји од 29,53059 дана. Година, која може бити сунчева, тј соларна, која се састоји од 365,24221 дана, или месечева, тј лунарна, која се састоји од 354,36708 дана.
   Рачунање се обавља на основу знања о астрономским стањима у прошлости.
   Јулијански календар, добио име по Јулију Цезару који је извршио реформу старог републиканског календара. Значајно име за ову реформу је и име александријског астронома Созигена. Заснован је на соларној години од 365, 25 дана и систему преступних година. Због тога свака четврта година ће добијати дан више, тј биће преступна година. Последице овог одступања су верске (Ускрс, верски празници) и практичне (нпр за пољске радове, јер ако календар говори једно, а астрономија друго, тешко је ускладити се према томе). Иницијатива за промену календара уследила је већ у XIII веку. Коначно је промењен у XVI.
   Реформу календара је учинио папа Гргур XIII 1582. године. По њему, нови календар се назива Грегоријански. Пети октобар те године је проглашен за 15. октобар. Од столетних година преступне су само оне чије су стотине дељиве са четири (1600, 2000 итд). Прихваћен је од стране католичких земаља до краја 16. века. Протестанти су га прихватили током 17 и 18. века, а православне државе тек после Првог светског рата.
   Одређивање месеца, дана и године: месеци су обележавани именима или редним бројевима, ми данас користимо римске називе месеци. Дан, у оквиру месеца или у оквиру недеље, осим када је празник који је посвећен празновању нечега. Година, по личностима, по ерама или циклусима.
   Месец је као хронолошки чинилац врло стар. Порекло води из Месопотамије. Јулијански календар дао називе и број дана, који се и данас користе.
   Начини бројања дана: календе, ноне и иде (1., 7. и 15. Дан у месецу) Ноне су углавном 5. дан у месецу осим у марту, мају, јулу и октробру, исто важи и за иде, углавном 18. дан осим у овим месецима када је 15. Овај начин бројања опстао је и у средњем веку на западу. Пример: 12. Октобар – 4 дана пре октобарских календи.
   Постојао је и болоњски начин: intrante (улазећи)иexeunte (излазећи). До 15 дана у месецу улазећи, после излазећи. (3. новембар, 3 дан улазећи, 27. новембар, 3 дан излазећи). Поред ова два типа бројања дана постојало је и бројање редом.
   Седмодневна недеља је Вавилонско-јеврејског порекла. У Риму до III века истисткује осмодневну недељу која је етрурског порекла. Пагански називи дана су били по божанствима: dies Solis (недеља), dies Lunae (понедељак), Martis, Mercurii, Lovis, Veneris, Saturni. Хришћански су добијали по тзв феријама: dies Dominica, feria secunda, tertia, quarta, quinta, sexta, septima (sabbatum).
   Са хришћанством долазе и празници, као сећања на страдале хришћане у време прогона. Непокретни празници: Божић 25. децембра и светачки спомени. Покретни празници Ускрс (прва недеља после првог пуног месеца после пролећне равнодневнице), називи литургијских недеља и празници ускршњег циклуса (Цвети, Спасовдан, Духови, итд.) Зависе од Ускрса.
   Рачунање година је могло ићи и по истакнутим личностима. Годишњи званичници (нпр градови у којима се градски званичници мењају на годину дана) – римски конзули, постконзулска ера (рачунање по неким важним догађајима). Владари – нове варварске државе по годинама владавине својих краљева (нпр 6 година Теодорихове владавине), 537. Године, Јустинијан уводи датирање по години владавине цара, 781. Године папа Хадријан I уводи датирање по годинама понтификата папа.
   Године су рачунане и по ерама. Грци су рачунали од прве Олимпијаде, тј 776. Године пре н.е. По четири године, нпр 1/2/3/4. Година од 24. Олимпијаде. Римљани су рачунали од оснивања града Рима 753. Године пре н.е. – AUC – Aburbe condita. Јеврејиодстварањасвета, тј 3760.Годинепре н.е.  – AM – Anno mundi (година света). Јеврејске године су неједнаке дужине, могу да трају од 12 до 13 месеци – Лунисоларне године.
   У Византији, и Србији, рачунало се од стварања света, тј 5508. Године – АМ. Муслимани рачунају од године Хиџре, тј године Мухамедовог преласка из Меке у Медину 622. Године – АH. Чиста лунарна година.
   Западно хришћанство рачуна године од Христовог рођења, наша ера или Христова ера, AC и AD, тј anno Christi или anno domini. У 6. Веку израчунао Дионисије Мали. У 7-8. Веку све више прихваћен начин рачунања, од 965. Године прихвата га папство. Револуционарна Француска уводи тзв еру слободе (1789. Године – пад Бастиље/1792. Године – пад монархије). Наполеон враћа рачунање по Христовој ери 1805. Године.
   Данас се више не користи као начин рачунања година, али некада су године рачунане по циклусима. Први начин је био ИНДИКТ/ИНДИКЦИЈА. Код овог начина, године су рачунане по 15огодишњем циклусу пореске ревизије у римском царству. Израчунавање се вршило када би се на годину Христовог рођења – ANNO DOMINI додао број 3 (јер је последња позната ревизија била 3 год пре н.е.) а затим се тај број поделио са бројем 15 колико траје један циклус. Остатак овог дељења био би индикт, а ако остатка нема, индикт је 15.

У Византији, која је године рачунала од настанка света, другачије је израчунаван индикт. Година од настанка света – ANNO MUNDI је дељена са 15, где би индикт био остатак.


   Постојао је и месечев круг, или циклус, код ког година траје 354,33 дана. Како је познато да је један циклус почео 1 године пре н.е., на годину Христовог рођења се додаје број 1, а затим се добијени број дели са 19, колико траје месечев циклус.



Поред месечевог, постојао је и сунчев круг, код ког година траје 365,25 дана. Како је познато да је један циклус почео 9 године пре н.е., на годину Христовог рођења се додаје број 9, а затим се добијени број дели са 28, колико траје сунчев циклус.


У средњем веку, почетак године је рачунат на разне начине. Први у низу је био стил обрезања (STILUS CIRCUMCISIONIS) код ког је година почињала првог јануара, као почетак године по јулијанском календару. (наводно је тада Исус обрезан по јеврејском обичају обрезивања)
Млетачки стил (VENETUS) код ког је година почињала првог марта, што је био почетак римске верскегодине.
Благовештенски стил (ANNUNCIATIONIS/INCARNATIONIS) код ког година почиње 25. марта на Благовести.
Божићни стил (NATIVITATIS) код којег година почиње 25. Децембра на Божић.
Византијски стил (BYZANTINUS) код ког година почиње 1. септембра, када је почињала римска фискална година. Овај стил био је заступљен и код Срба.
Ускршњи/Француски стил (S.PASCHALIS/GALLICUS) код којег је година почињала на Ускрс, Белику суботу или други дан Ускрса. Због тога се дешавало да година има од 11 до 13 месеци.

Израчунавање Ускрса је била важна ствар током средњег века. Још од сабора у Витбију почињу да се праве Ускршње таблице. Ускрс је увек падао прве недеље после првог пуног месеца после пролећне равнодневнице. Стога је потребно знати када је пролећна равнодневница (21. Март), распоред недељних дана после 21. марта и стање месечевих мена после 21. марта.
Одређивање недељних дана се радило уз помоћ табеле сунчевог круга.

Остатак је место у сунчевом кругу.
Табела недељних слова, остатак нам даје недељно слово за 24. март, затим је потребно утврдити недељни дан за 22. март.
Одређивање старости месечевих мена се радило преко табеле месечевог круга (златних бројева).






   Дипломатика је ПИН која се бави критичким проучаваањем документарних извора. Документи су писани извори који настају у склопу правних и пословних односа (остаци). Дипломатика је посебно значајна за средњи век јер постоји велика разлика између данашњих и средњовековних докумената. Док су данас документа скуп папира, у средњем веку је то обично био један документ, тј ACTA. Средњовековна документа можемо поделити на две групе, према намени и према форми.
   Према намени их можемо поделити на велики број подврста, јер су разноврсна онолико колико има различитих врста правних, пословних и приватних чинова који се могу писмено изразити: даровнице (поседи), повластице (права и слободе – у средњем веку увек се говори о слободама, у једнини се јавља у веома малом броју случајева), уговори, пресуде, признанице, дипломатски документи, обавештења, итд.
   Према форми: повеље – сведочанства о правном чину састављена у одређеној форми. Намена повеље је доказно средство о правном чину. Има облик изјаве – “Ја, Александар, господар западних земаља изјављујем да ћу бити добар владар и да нећу глобити народ свој.”
   Писма – намена је пренос података, могу бити отворена и затворена (запечаћена). Облик обраћања – “Ја, Александар, господар западних земаља пишем теби, да је време да платиш своје дугове.”
   Поред повеља и писама постоје и белешке, рачуни, инвентари, тестаменти, итд. Превасходни предмет дипломатике су повеље (diploma=повеља).
   Главни задатак дипломатике је утврђивање аутентичности због посебне улоге појединачног документа у средњем веку који је био склон фалсификовању. Разлози фалсификовања су могли бити материјални, политички (Константинова даровница нпр), итд. Фалсификати су могли бити потпуни и делимични (интерполација) – тј измењен документ са фалсификованим подацима. Значај питања оригиналности за питање аутентичности, јер су често преписивали целе документе јер се видела преправка. Метода поређења је ту од помоћи.
   Теодор Сикел је поредио формална обележја документа, док је Јулијус Фикер поредио документа са општим поступком издавања (процедура издавања и остаци на самом извору). Пошто фалсификат може бити потпун или делимичан неопходна оба приступа.
   Поступак настанка документа је прилично сложен. Учесници су издавач – АУКТОР, прималац – ДЕСТИНАТАР, који може бити формални  и суштински и састављач (умољени – ROGATORIUS), тј професионални писар који саставља документ.
   Начини настанка: услужна бележничка служба. Порекло из старог Рима, где су постојали табелиони. Нотари и Номици (Византија). Углавном били духовна лица. Каптолске исправе су коришћене за школовање нотара. Могли су бити под окриљем ауктора или самостални у оквиру канцеларије.
   Документи царева и папа су нпр уживали јавну веру, били су необориви од стране сведочења обичних сведока. У Византији су морали постојати и сведоци, није била довољна јавна вера.
Казна за нотаре који се ухвате у фалсификовању била је одсецање обе руке.
   У Византији врховни писар је називан ЛОГОТЕТ, у Србији је врховни писар носио исти назив, док су нижи писари називани ДИЈАЦИ.
   Документи су настајали као средство извршења правног чина (настаје истовремено са правним чином – CARTA), затим да обезбеде трајну забелешку о правном чину (могућност настанка после правног чина – NOTITIA).
   У средњем веку преовлађује схватање документа као нотиције. Последица тога је привидна неусклађеност података у документу са другим подацима, пошто је тек касније записано.

Фазе настанка документа:

1)   Правни чин (ACTIO/NEGOTIUM)
2)   Записивање правног чина (CONSCRIPTIO)
ACTIO:
1)   PETITIO – петиција – молба дестината за извршење чина (писмена или усмена).
2)   INTERCESSIO – посредовање ауктору блиских лица у корист дестинатара за извршење чина.
3)   CONSENSUS – сагласност трећих чинилаца за извршење чина (неопходна и пожељна)
4)   TESTES – сведоци записивања правног чина; сведоци у одсуству;
У Босни РУЧНИЦИ дају правно јемство, име носе по рукама, дати руку у Словенском законодавству, значи дати јемство. У Србији су то МИЛОСНИЦИ, ретко се спомињу, и они су извршиоци правног чина.
CONSCRIPTIO:
1)   ROGATIO – молба за записивање ауктору или вележнику (ROGATUS)
2)   IUSSIO – аукторов налог за записивање (на молби: FIAT UT PETITUP)
3)   NOTA/IMBREVIATURA – концепт/нацрт. Правна снага (имбрејиватуре и регистри) – формулари, диктати, дестинатарев концепт (мустра).
4)   MUNDUM – преписивање у чисто.
Регистри папа од Иноћентија II, почетак XIII века и француских краљева, нпр Луја IX.
5)   RECOGNITIO – провера од стране ауктора (старешина канцеларије) или наручиоца. Потпис ауктора/старешине/бележника као потврда. У Византији на три места у царском документу се оставља празнина за СЛОВО, тј ЛОГОС.
6)   FIRMATIO – озваничавање, најчешће печатом.

При анализи докумената треба обратити пажњу на три ствари унутрашња и спољна обележја, као и језик. Као што и само име каже спољна обележја су чиниоци спољашњег изгледа документа, док су унутрашњи чиниоци садржаја, тј текста документа. Језик је лингвистичка форма кроз коју је саопштен садржај документа.
Спољна обележја документа су у домену специјализованих помоћних наука. Палеографија се бави материјалом за писање (врста, начин приређивања, димензије, оријентација – да ли је портрет или лендскејп – положен доминира на западу, у Византији портрет углавном, у Србији се смењује, у Босни следи западни узор), мастилом (бојом, типом) и писмом (врстама и стиловима). Сигилографија се бави начином печаћења и печатом.
Језик документа је у домену филологије. Циљеви филологије су утврђивање значења текста документа и утврђивање аутентичности језика документа (Л. Вала нпр). Научник ипак треба бити на опрезу због покретљивости носилаца језичких обележја. Од велике помоћи истраживачима су речници: DU CANGE, GLOSSARIUM MEDIAE ET INFIMAE LATINITATIS, LEXICON LATINITATIS MEDII AEVI IUGOSLAVIAE, Даничић – Рјечник из књижевних старина српских.
Унутрашња обележја: Дипломатички састојци су наменски и садржајно препознатљиви делови текста.

Њихова употреба, редослед и облик варирају у времену и простору. Општа подела текста је на:

1)   Протокол (почетне формуле)
2)   Текст у ужем смислу (предмет документа)
3)   Есхатокол (завршне формуле)

Састојци протокола:

1)   Инвокација – призивање имена Божјег. Може бити симболичнау форми крста (†), заступљена у Византији и Србији, и вербална, заступљена на западу (IN NOMINE PATRIS ET FILII ET SPIRITUS SANCTI), али коришћена и од стране номика у Византији.
2)   Интитулација – име и титула ауктора (и географска одредница). Цареви нису морали име да стављају, јер су били опште познате личности. Неки су стављали и епитете у овај део.
3)   Инскрипција – име и титула дестинатара, може бити посредна и непосредна, појединачна или општа (за све који читају документ). Редослед интитулације и инскрипције зависио је од положаја и односа између ауктора и дестинатара. Цареви и папе су увек себе стављали на прво место.
4)   Салутација – поздрав ауктора дестинатару.SALUTE ET DOMINO
5)   Девоција – додатак у којем говори о свом положају који ужива милошћу Божјој. Овај део постоји још од времена Пипина Малог (Млађег ) који је био мајордом Меровинга, али је добио наклоност папе да збаци неспособне владаре и оснује нову династију. Стога његов положај дугује Богу. Папе су користиле формулу SERVO SERVORUM DEI.
Састојци текста:

1)   Аренга (Пролог) – општа мотивација за издавање документа. Мотиви углавном верског карактера. MUNDUS SENECTIS – Свет стари.
2)   Промулгација/Нотификација – најава саопштавања садржаја документа. (Знајте... углавном једна реч, највише један ред)
3)   Експозиција – околности настанка документа (непосредна мотивација) – петиција и интервенција.
4)   Диспозиција – саопштавање правног чина.
5)   Санкција – прописивање услова за спровођење правног чина. Има више облика: АДМОНИЦИЈА (позив на поштовање), световна/материјална санкција (претња кажњавањем од стране световне власти) и духовна санкција (претња кажњавањем од стране небеских сила).
6)   Короборација – помињање средстава овере (потпис, печат, спомињање сведока)


Састојци есхатокола:

1)   Датум – време и МЕСТО настанка документа
2)   Апрекација – завршно благосиљање документа (амин амин)
3)   Потпис – средство озваничавања документа. Потпис ауктора или бележника (нотарски знак).

SIGNUM MANUS – знак који стављају неписмени. У Србији потпис је увек постојао, док је у и Византији било променљиво, некад само печат. На западу су коришћени монограми.

Дипломатички статус: Оригинал, могуће више примерака и/или на више језика (MAGNA CARTA – 40 примерака, 39 грофовија + Јужно-Енглеске луке, 4 сачувана). У равни са оригиналом су: канцеларијски концепт, регистарски примерак, нео-оригинал, панкарта (ималац изгуби документ, па се позове на сведоке и добије нови) и видимус (ималац тражи од наследника владара потврду, нови документ садржи и стари, од претходног владара).
Препис, разликује се по начину настанка: званични препис, прост препис, препис у наративном извоrу, картулар (ауктор има регистар, дестинатар има картулар). Може бити аутентичан/прерађен, и то може бити добронамерна прерада, злонамерна прерада или превод.
Такође документ може бити фалсификат, тј потпуна фабрикација.



Nadam se da sam ti malo pomogao ....Ovo je samo jedan dio... tj ovo su pomocne nauke...Sto se tice Deretica, nemojte da ga prozivate, napase vas njegovi slebenici sa ovog foruma i to ne argumentima nego vredjanjem i provokacijama ....Sto se tice njegovog rada, ja mislim da on ni ne zna za pomocne nauke...

Lingvistika...

Nisam ni sumnjao da neces procitati, ipak, sto bi nesto naucio

Pa gde je arheologija i lingvistika....

Ovde je bilo reci o pomocnim istorijskim naukama...ja sam njih naveo.....samo, koliko ja znam, arheologija je posebna nauka koja je vezana za istoriju i antropologiju...Arheolog i istoricar su razliciti ljudi, jedan je terenac a drugi knjizni covjek ...

Е сад, археолог је практични историчар 

jbt zamišljam ono oteraju me u čistilište gde sam podvrgnut časovima istorije prof vučije kako bi okajao svoje grehe

Ha, pa znaci ti si papista, cim vjerujes u cistiliste


On je zivlji ....

Ко је живљи?