Свако зло има своје добро :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Аутор: Рајо Војиновић, Објављено: 28. 01. 2008.

Будаласта, но ипак озбиљна прича о «црногорској православној цркви» је, на парадоксалан начин, постигла супротан ефекат од замишљеног. Толику лаж нијесу могли да прихвате чак ни Црногорци.

Само онима који дубље не познају дух и интересе новопаганског евроамеричког тоталитаризма може да буде недовољно јасна прича о «црногорској православној цркви». Чак иако им је јасно да су ту у питању политички а не црквени разлози.

Ови нови Црногорци, тј. национални Црногорци, су европејци. Додуше, они су европејци у покушају, односно претполитички европејци, али ипак – европејци! А пошто су савремени европејци цивилизовани пагани то даље значи да ови цивилизовани варвари, тј. ове нове, западне потурице, нијесу и не могу бити православци. Будимо реални: коме је од њих стало до вјере у Бога? Од три ријечи у синтагми «црногорска православна црква» њих интересује само она прва ријеч. За њих је једино важно да то нешто о чему они размишљају колико о «лањском снијегу» има атрибут црногорског, јер вјерују да ће тиме бити ликвидирано православље у државоликом Монтенегру и да ће то Србе у Црној Гори натјерати да и они постану западне потурице. Ето, дакле, што се нови Црногорци са толиком сизифовском упорношћу боре за «црногорску православну цркву».

Један њихов типични представник, секретар бившег ЦК СК Црне Горе, дукљански академик др Радован Радоњић је прије неколико година у подгоричким «Вијестима», објашњавајући «предности» «црногорске православне цркве» у односу на Српску Православну Цркву, написао да тзв. ЦПЦ «окупља припаднике свих вјероисповијести у Црној Гори, укључујући и атеисте». Заиста само национални Црногорац, па још Црногорац са оним «др» испред имена и презимена, може одвалити такву будалаштину. Али, ко год мисли да је узрок њеном «одваљивању» Радоњићево комунистичко неперципирање елементарних информација о Православној Цркви – тај се грдно вара! Пошто су комунизам и савремено евроамеричко паганство брашно из исте мјешине, нема логичније ствари од камелеонства националног Црногорца-комунисте у националног Црногорца-европејца. Јер, ту прича о братству-јединству директно прелази у причу о мултиконфесионалности и мултиетничности. Стару, разобличену лаж овдје, дакле, замјењује нова.

Комунизам је произведен у лабораторији западног духа, а потом извезен у православну Русију и остале православне земље као ново оружје у борби љубитеља царства земаљског против Вјечне Истине. Када је тај пројекат одрадио своје и направио пустош у тим земљама и народима, западни ум је потрчао да прогласи своју побједу, па је кроз уста Френсиса Фукујаме прогласио скори крај историје. Требало је још само да наднационални капитал до краја изврши глобализацију човјечанства и створи савршеног потрошача, човјека мувљег памћења и памети. То би било ново идеално друштво једнакости, с тим што би и у њему као и у комунизму моћници овога свијета били једнакији на рачун обичних људи. Тако би земаљско царство однијело побједу над Небеским и Антихрист над Христом Богочовјеком. Но, како објављивање краја историје није у Фукујаминој већ у Христовој надлежности, Русија је устала на ноге а Руска Православна Црква васкрснула. И ствари су се вратиле на почетак.
Да је прича о братству-јединству била лаж ваљда више ником нормалном, чак ни у Црној Гори, не треба објашњавати. Оне који још увијек бјеже од истине о том питању једноставно треба сачекати да оду с овог свијета; јер су такви ововременско оваплоћење лијевог разбојника са Голготе. Али, постоји велика потреба да се разобличи ова нова лаж. Наиме, сваки црногорски режимлија се обавезно хвали како је Црна Гора примјер мултиетничког склада и како је својим примјером показала да је на Балкану могућа хармонија заједничког живљења људи различитих националних и конфесионалних, како они воле да кажу - «опредјељења». Овдје су једино Срби под присмотром, јер наводно једини они покушавају да наруше ту идилу. Међутим, суштина тог «склада» уопште није у оправданости црногорске сецесије од заједнице са Србијом, него у поклапању интереса свих антиправославних, а то на простору екс-Југославије значи антисрпских фактора који су учествовали у стварању ове државолике творевине. Једноставно, она је створена акцијом «јединствено - сви против Срба». Та прича је, под покровитељством и диригентском палицом западних центара моћи, ујединила историјске антагонизме свих овдашњих етничких заједница против српске заједнице. А када би само један од њених актера, онај најмоћнији, на тренутак дигао шапу с Црне Горе, овдје би прорадили сви ти антагонизми и настао би прави хаос. И од овдашње мултинационалне и мултиконфесионалне идиле не би остало ништа. Прича о црногорском мултиетничком складу који наводно угрожавају Срби има исту функцију коју је имала у Коминтерниној политици на Балкану: да српском народу са дубоком историјском свијешћу и јаком државотворном традицијом наметне комплекс колективне кривице. А кад се у томе успије, онда је отворен пут расрбљавању Срба и њиховом претварању и идеалне потрошаче или западне потурице. Отуда она Радоњићева теза о «предностима» тзв. ЦПЦ у односу на Српску Православну Цркву. Зато укупну причу о секти распопа Дедеића треба посматрати прије свега у том, најширем контексту, јер се ради о кукавичјем јајету које пагански дух западне цивилизације покушава да подметне православним Србима у Црној Гори.

Та будаласта, но ипак озбиљна прича о «црногорској православној цркви» је, на парадоксалан начин, постигла супротан ефекат од замишљеног. Толику лаж нијесу могли да прихвате чак ни Црногорци. Умјесто да комунистичким атеизмом осакаћене потомке Његошевих Срба преведе до краја у нови етнос, та идеја је половину њих натјерала да се нагло тргну из идеолошке наркозе и врате се својој историјској вертикали. Натјерала их је да схвате да је Црква пресудно важна за њиховов идентитет; да се можда јаче него икада раније у историји приљубе уз Цркву и свога архипастира митрополита Амфилохија који је Божјим промислом дошао на Цетињски Трон да преко његовог подвига васкрсне Православље у Црној Гори.

Није, дакле, узалуд наш народ казао да свако зло – има своје добро.

Цетиње, 22. јануара 2008.