Случај новог српског пензионера Насера Орића            
Стефан Каргановић   
четвртак, 02. децембар 2010.

Недавна сензационална вест да би ратни командант муслиманских снага у сребреничкој енклави, Насер Орић, могао поднети захтев за пензију из Републике Србије донекле је усталасала јавност. Коментари су највећим делом били фокусирани на небитни део те приче, а то је могућност да би на тај начин велики злочинац могао да добија пензију од новца српских пореских обвезника.

Зашто је тај део приче небитан? Зато што право на пензију, стечено током легитимне службе, има свако и не поништава га накнадно стечени статус серијског убице. У том делу, Насер Орић је потпуно у праву. Као сваки други грађанин, ако као вишегодишњи службеник МУП-а испуњава услове, он за то треба да добије пензију која му по закону припада. У правној држави, тако се поступа.
 
Ако је ово небитан, који онда ту битан део приче? То је онај део који Срби у својој емотивности нису приметили, нити су прокоментарисали. Према исказу самога Орића, након што је био ослобођен у Хагу он је „у неколико наврата био у Београду“ где је „посетио пријатеље“ (нећемо нагађати ко би све то могао бити, али нека имена долазе на ум) и да би ангажовао адвоката да му регулише права из пензијског осигурања.[1]

Орић је био у Београду? Ако је то тачно, онда битно питање гласи: како су Специјално тужилаштво за ратне злочине и његов шеф, Владимир Вукчевић, на то реаговали? Ако су пропустили да то учине, зашто? Да појаснимо правну ситуацију, да господину Вукчевићу не би пало напамет да покуша да јавности баци прашину у очи како је у Хагу, наводно, у Орићевом предмету било пресуђено по принципу res iudicata, па да Тужилаштво за ратне злочине ту више није имало оперативног простора да Орића гони. У Хагу је било пресуђено једино по неколико тачака селективне оптужнице коју је подигло тужилаштво, а које не покривају ни незнатан део преступа који би се Орићу могли ставити на терет. Опет, да г. Вукчевић не би – рачунајући на необавештеност српске јавности – посезао за безвредним аргументима и рекао да му Хашки трибунал не би дозволио да се меша у његов посао и да српско Тужилаштво у сваком случају нема надлежност када се ради о злочинима почињеним у БиХ, потребно је истаћи две ствари.

Прво, Хашки трибунал прихвата да се Орић може гонити за све преступе који нису били обухваћени хашком оптужницом. Пошто се ту ради о ситуацији која је слична као да је Хитлер 1945. био ухапшен и изведен пред Нирнбершки суд да одговара само за саобраћајне прекршаје (на пример, Орић у Хагу није био терећен за напад ни на једно српско село у близини Сребренице, а неколико десетина их је уништио), то г. Вукчевићу и његовом ревносном сараднику Векарићу оставља врло широк маневарски простор.  Да не би било неспоразума по овом важном пиању, бићу конкретан. Када је тужилаштво Републике Српске пре две године изричито упитало Хашки трибунал може ли гонити Насера Орића за друге злочине и после ослобађајуће пресуде у Хагу, одговор Трибунала био је подједнако изричит и правно коректан: да, може. Тај одговор важи и за господина Вукчевића.
 
Дакле, да поновимо питање: када је Насер Орић био у Београду да регулише свој пензиони статус, зашто Тужилаштво г. Вукчевића за њега као осумњичено лице није тражило притвор? Ако је сматрало да би један тако одважан гест могао да поремети добросуседске односе, зашто га бар није позвало на информативни разговор?

Други потенцијални изговор г. Вукчевића подједнако је безпредметан. Да, злочини за које је Орић осумњичен јесу се одиграли у БиХ, али законска регулатива којом је основано београдско Тужилаштво за ратне злочине пружа му јурисдикцију која покрива целу територију бивше СФРЈ. То је толико добро познато свим правним стручњацима који се баве овим питањем (па предпостављам и г. Вукчевићу) да ћу се уздржати од своје уобичајене праксе и чак нећу наводити извор за ту тврдњу. Ако г. Вукчевић не зна о чему говорим, нека то слободно каже и ја ћу му онда доставити све потребне податке.

Али то није једино питање за господина са брадом који стоји на челу српског Тужилаштва за ратне злочине. Као што се каже у англофоном свету, the devil is in the details. Један од тих детаља који ме копка од ослобађања Ејупа Ганића пред лондонским судом је следћи. Опет по српском обичају скоро нико није запазио нити је прокоментарисао једну врло чудну околност. Ганић се из Лондона вратио у Сарајево – преко Истанбула. Хмммм.... Колико ме познавање географије служи, пут од Лондона до Сарајева не води преко Истанбула. Не сугеришем никакве спекулативне закључке да је Ганић ишао преко Турске да би се са Турцима договорио како да се најбоље освети Србима. Ради се о нечем другом. Ако је потерница на основу које је Ганић био задржан на лондонском аеродрому и даље на снази (а зашто не би била?) исход екстрадиционог процеса у Великој Британији не прејудицира задржавање и сличан процес по истом основу у свакој другој страној држави где би се Ганић појавио.

То значи да је Турска имала обавезу да Ганића, када је слетео у Истанбулу, задржи и подвргне екстрадиционом поступку по истој пријави Србије по којој је то било учињено у Лондону. Под предпоставком, наравно, да је пријава још увек на снази.

Да ли је? Или је кукавички и без знања јавности била дискретно повучена да се добросуседски односи не би опет реметили? То је још једно вруће питање за г. Вукчевића.

Чекамо његов одговор.         

[1] Глас Јавности, 29-11-2010

I šta onda? Biće da će se naći neki mudonja da mu puca u glavu? Nema ništa od toga, ovaj narod je otišao u kurac .... ne bi se ni neke demonstracije održale .....

Koliko ja vidim već je bio u Beogradu, ima tamo i prijatelje i advokata.

BEOGRAD 05. 12. 2010
PRESS
Vlasi: Logično je i da ja dobijem srpsku penziju
Pet godina sam radio u Beogradu i logično je da jednog dana dobijem deo penzije koja se odnosi na taj period, kaže za Press Azem Vlasi, bivši predsednik jugoslovenske omladine, potonji žestoki zagovornik nezavisnosti Kosova.

- Nažalost, trenutno ne ispunjavam uslove za penziju ni po srpskim, ni po kosovskim zakonima, ali svakako očekujem da ono što važi za ostale građane bivše SFRJ jednog dana važi i za mene - kategoričan je Vlasi.
Vlasi, poput Stjepana Mesića i Nasera Orića, o čijim slučajevima je Press već pisao, kao i svih drugi političara iz bivših jugoslovenskih republika koji su deo radnog veka proveli u Srbiji, ima pravo i na njenu penziju.
Prema rečima direktora Sektora za odnose sa javnošću Fonda PIO Jelice Timotijević, penzije se isplaćuju svakom ko je uplaćivao doprinose republičkom Fondu.
- S obzirom na to da je većina državnih institucija države SFRJ bila locirana u Beogradu, svi funkcioneri iz bivših republika koji su imali službu u tim državnim institucijama, u momentu sticanja prava na penziju po propisima svoje zemlje imaju pravo i na srazmerni deo penzije za staž ostvaren u Srbiji, jer su za njih doprinosi uplaćivani u Fond PIO Srbije - objašnjava Timotijevićeva.
Među njima je bio i Mahmut Bakali, savetnik Ibrahima Rugove i Hašima Tačija, koji je sve do svoje smrti, 2006. godine, primao penziju iz srpskog budžeta. Po istom osnovu našoj penziji mogu se nadati i Vasil Tupurkovski, Milan Kučan i brojni drugi savezni funkcioneri.
Ko je sve od bivših jugoslovenskih političara na budžetu Srbije, u Republičkom fondu PIO nismo uspeli da saznamo, jer je to, kako kažu, lična stvar svakog pojedinca. Fond PIO isplaćuje penzije za oko 24.000 korisnika u državama bivše SFRJ. Najviše ih je u Republici Srpskoj (6.250) i Hrvatskoj (5.750), u Federaciji BiH je 4.500 penzionera, u Makedoniji 4.250, a u Crnoj Gori oko 3.200.
Etičke dileme otvorio je tek makedonski političar Kiro Gligorov, koji je kao predsednik Makedonije istovremeno primao i penziju Srbije. Kasnije je zaključio da iako legalno, to baš i nije moralno, pa je se naposletku i javno odrekao. Doduše, tek nakon žestokog pritiska poslanika Sobranja i makedonske javnosti.
Karadžića penzija čeka u Sarajevu!
BEOGRAD - Radovan Karadžić ima pravo na penziju Bosne i Hercegovine, dok Ratko Mladić može da dobija samo penziju u zemlji u kojoj se penzionisao, odnosno Srbiji!
Advokat Radovana Karadžića kaže da njegov klijent ima pravo na tu penziju na osnovu sporazuma o socijalnom osiguranju koje su međusobno potpisale sve bivše republike SFRJ.
- Karadžić ima srpsko, crnogorsko i bosansko državljanstvo. On je 30 godina radio kao lekar u Sarajevu i ima pravo na njihovu penziju. Ne znam da li će da podnosi zahtev, ali to pravo niko ne može da mu uskrati - kaže Petronijević.
Za razliku od Karadžića, Ratko Mladić ima pravo samo na jednu penziju u Srbiji, iako je službovao u više bivših jugoslovenskih republika.
- Vojno lice može da ostvari penziju samo u državi u kojoj je penzionisano - rečeno nam je u Ministarstvu odbrane.
Mladićevih 59 penzija
Ratka Mladića trenutno čeka čak 4,2 miliona dinara, odnosno 59 nepodignutih penzija. Novac se nalazi u Fondu SOVO Ministarstva odbrane. On je pravo na penziju stekao 1996. godine, ali je prima od 2002. godine, jer je do tada primao platu. Do decembra 2005. penziju su uredno podizali članovi njegove porodice, ali je tada doneta odluka o blokadi.    (S. V.)

V. Arsić

Орић чека пензију из Србије

Ратни командант Армије РБиХ каже да пензију тражи јер је, као специјалац, радио у МУП-у Србије

Од нашег дописника

Сарајево – Ратни командант Армије РБиХ Насер Орић, којег је по основу командне одговорности Међународни суд у Хагу осудио на две године затвора за злочине над Србима на подручју Сребренице а потом га ослободио, сигуран је да ће право на пензију, које већ ужива у БиХ, остварити и у Србији. То му, каже он у разговору за „Политику”, гарантује закон.

„Пензија коју тражим од Србије нема везе ни са политиком ни са мојим ратовањем, него само са радним стажом који сам остварио у тој земљи”, наглашава Орић.

Орић подсећа да је, као специјалац, радио у МУП-у Србије „од 1987. године до почетка рата у БиХ 1992. године”, те да је „одано и професионално обављао свој посао”. Он се позива на закон и тврди да му „нико не може ускратити право на пензију” коју, додаје, намерава дати „деци погинулих ратних другова у Сребреници”.

Док чека исход процедуре која се води по његовом захтеву за доделу пензије Орић, према властитом признању, „одлази у Београд”, одржава „контакте са својим пријатељима”, међу којима има и „високопозиционираних”. Он наглашава да то радо ради, јер „нема ораха у џеповима”.

На констатацију да се његово име и даље помиње у негативном контексту и везује за неразјашњене злочине које су над Србима у Сребреници починили припадници Армије РБиХ под његовом командом, Орић каже да је, што се тога тиче, „потпуно растерећен”.

„То је већ политизација, ја сам своју невиност доказао пред Хашким трибуналом”, одговара он, апсолутно уверен да се његово име „користи само онда кад некоме треба политичких поена”.

Према његовом мишљењу, „та реторика почиње помало да бледи на свим странама”, јер „народ се освестио и нема више простора за манипулације”.

На директно питање да ли сматра да је у Сребреници почињен злочин и над српским народом, Орић узвраћа да је „било погинулих, али на бојном пољу” на којем је и он био и „имао прилику да погине”.

Настављајући да прича „своју ратну причу”, Насер Орић занемарује Сребреницу и „пребацује” се на „терен Бијељине”, као „персонификације идеје уништења Бошњака”, а потом и Братунца у којем су, тврди он, „изгинули сви Бошњаци који су предали наоружање”.

Д.Станишић

објављено: 02.04.2011

http://www.politika.rs/rubrike/region/Oric-ceka-penziju-iz-Srbije.sr.html