"Kod ljudi postoji iracionalni strah da će izgubiti kontrolu nad sobom, poludeti, te da će se zbog toga pokazati slabima i manje vrednim. Da bi se toga oslobodili, većina ljudi će u svemu što je povezano sa mentalnom bolešću videti gubitak kontrole, slabost i najčešće opasnost. Zbog toga se osobe koje imaju mentalnu bolest gledaju kao manje vredne, te se izbegavaju. Iste strahove imaju i oboleli, jer se na njih vrši veliki pritisak da su bolesni, drugačiji, da ulivaju strah. Zbog toga i sami oboleli počinju da razvijaju samostigmatizaciju koja još više doprinosi njihovoj bolesti. Tako se stvara situacija međusobnog samoizbegavanja, u kojoj oni koji su bolesni pate i još se više povlače iz društva, a u samoizolaciji se njihova bolest još više razvija."

"Antistigma – mediji, mentalne bolesti, samoubistvo", dr.sc.med. Ljiljana Milivojevic

Iako je granica izmedju psihickog zdravlja i psihicke bolesti ponekad tesko odrediva, covek ima potrebu da postavi cvrst zid izmedju, kako bi bio siguran kojoj strani pripada.  Postoji ogroman strah, neznanje i predrasude kada je u pitanju nas odnos prema psihickim bolestima i osobama koje imaju psihicke probleme, koji onemogucavaju priblizavanje jednih i drugih. I zbog toga cesto neadekvatno reagujemo, povredjujemo i indirektno uticemo na njihovu izolaciju. Svako ko je bio u direktnom kontaktu sa osobom koja ima psihickih problema ili koji i sam zivi sa tim, ima sasvim drugaciji pogled na sve to.
Volela bih da se ova tema ozbiljno shvati. I da pisete o vasem iskustvu i misljenju vezanom za postavljanje prema onima koji imaju psihickih problema. Koliko zapravo znamo o psihickim bolestima. O predrasudama, razlozima izbegavanja. O tome na koji nacin mozemo uticati da se to promeni.

"Neki ljudi, što svesno, što nesvesno, okrivljuju mentalno bolesne i njihovu bolest, ističući kako mentalna bolest predstavlja proizvod slabosti i lošeg karaktera. Mnogo je ljudi koji ne razumeju da je bolest proizvod mnogih faktora: bioloških, psiholoških i socijalnih, baš kao što su to astma, dijabetes ili kardiovaskularne
bolesti. Takođe je uvreženo mišljenje da je duševna bolest trajna i nepovratna karta u jednom smeru. Činjenice su drugačije."

"Antistigma – mediji, mentalne bolesti, samoubistvo", Željko Bibić

Jedan lud 100 normalnih zaludi.

UVOD - Osnovne definicije pojma stigme

Smatra se da jedna od pet osoba tokom svog života ima iskustvo sa mentalnim poremećajem, prolaz eći kroz svoje sopstveno ili kroz iskustvo bliskog člana porodice . Prema najnovijim podacima Svetske zdravstvene organizacije jedna petina mladih do 18 godine ima neki od oblika razvojnih, emocionalnih ili ponašajnih problema. Kod 3-12% mladih postoji mentalni poremežaj, a prema nekim predviđanjima smatra se da će incidenca mentalnih poremećaja mladih do 2020. godine porasti za 50%. Uz dobro odabran terapijski pristup, većina mladih se brzo oporavi, a njihov oporavak ne podrazumeva obavezno bolničko lečnje ili upotrebu medikamenata.

Mentalne bolesti su tradicionalno povezane sa neprihvatenjam društvene sredine, strahom i stigmom. Usled stigme mladi sa mentalnim poremećajima i njihove porodice godinama trpe posledice takvog stanja i pri tom izbegavaju institucije za lečenje mentalnih bolesti, tretman ili podršku od stručnjaka. Ljudi se prosto boje da će biti diskriminisani činjenicom da pate od mentalne bolesti.

Adolescencija je period intenzivnog rasta, i fizikog i emocionalnog. U ovom periodu života ono što vršnjaci misle o mladima na snažan način modelira sopstveno viđenje mladih i procenu svojih vrednosti. Mladi sa mentalnim poblemima nemaju samo izazov da saznaju sami sebe nego moraju da nađu načina da se izbore sa stigmom koja se automatski javlja u ovom osetljivom trenutku sticanja sopstvenog identiteta. Kako nastaje stigma? I kako vršnjaci, nastavnici, stručnjaci mentalnog zdravlja razumeju značaj ove pojave i njenih nesagledivih posledica po oporavak mladih sa mentalnim problemima?

Stigma je reč sa različitim značenjem i definicijama. Još od stare Grčke stizein (tatu ili oznaka) označavala je prepoznatljiv znak koji je nastajao spaljivanjem ili zarezivanjem dela kože manje vrednovanog člana društva sa ciljem upadljivog razlikovanja od ostalih pripadnika. U hrišćanskom svetu reč stigmata se koristila za određeni znak koji je predstavljao tzv. Hristovo mesto ukoliko bi se osobi na dlanu ili stopalu pojavio neki žulj.

Stigma označava znak stida, nesaglasnosti, gadljivosti ili odbacivanja od strane drugih. Javlja se onda kada se osoba oseća neprijatno ili postiđeno da govori o sopstvenom ponašanju koje doživljava drugačije. Stigma usled mentalnih bolesti je toliko jaka da podiže zid ćutanja oko ovog problema. Od stigme ne pate samo ljudi sa mentalnim poremećajima - vrlo često njihove porodici ili prijatelji takođe trpe njene efekte.

Kocept stigme je stekao popularnost u socijalnim naukama kroz rad Ervinga Gofmana. On je 1963. objavio knjigu "Stigma : Notes on the Management of Spoiled Identity" (Stigma:belečke o radu sa zatrovanim identitetom). Po Gofmanu, stigma je duboko diskreditujući atribut i stigmatizirana osoba je manje vrednovana ili "zatrovana" stigmatizirajućim procesom na tri načina: abnormalnostima na telu, kao što su fizički deformiteti, "rodovskim identitetom" kao što je nacionalnost, pol, ili religija i "specifičnim individualnim karakterom" kao što su mentalni poremećaji ili nezaposlenost. Ovaj statični koncept je kasnije proširen te danas stigmu posmatramo u smislu prepoznavanja različitih znakova i sledstvene devalvacije onoga koji ga nosi. Stigma je stoga racionalni konstrukt osnovan na atributima.

Link i Felan smatraju da stigma nastaje kao produkt četiri socijalna procesa. Prvo, ljudi se razlikuju i definišu te razlike. Drugi, dominantna kulturološka verovanja daju ljudima negativne karakterisitke koje su usko u vezi sa negativnim stereotipima. U socijalnim procesima, koji su na trećem mestu, označeni ljudi su u onim kategorijama koje razlikuju "nas" od "njih". U četvrtom procesu označeni ljudi gube statusni položaj i time postaju definitivno diskriminisani.

Stigma, predrasude i diskriminacija prema ljudima sa mentalnim poremećajima prožima sve socijalne grupe do te mere da pogoršava osnovnu mentalnu bolest i čini je još nepodnošljivijom i težom. Generalno, ljudi se sa mentalnim bolestima se prikazuju i preko medija, filmova kroz stereotipno kreirane junake ili im se olako dodeljuju atributi i od njih se prave počinioci nekih najtežih krivičnih dela. Na žalost mediji obično prikazuju iskrivljenu sliku ljudi sa mentalnim poremećajima prikazujući ih kao nepredvidive, nasilne, opasne, a filmovi kroz istoriju kinematografije obično slede stereotipne portrete "psiho-ubica". Povezivanje mentalne bolesti sa nasiljem još više produbljuje stigmu i diskriminativna ponašnja prema ljudima koji pate od njih.

Kulturološka procena mentalnih bolesti može biti udružena sa jakim uticajem na mentalno zdravlje društva, jer mentalne bolesti kod ljudi izazivaju dve vrste straha: strah od fizičkih napada koje bi mogle da uzrokuju osobe sa mentalnim bolestima i strahom od zaraznosti (u smisilu da biti blizu osobe sa mentalnom bolesti može značiti da smo i sami već sa problemom ili da će problem i nas prevladati). Osobe sa mentalnim poremećajem su stereotipno posmatrane kao lenje, nesposobne za saradnju i doprinose, na teretu sistemu. Prema jednoj studiji najčešće zablude vezane za mentalne bolesnike su da su opasni i nasilni (88%), da imaju nizak IQ i da su razvojno hendikepriani (40%), da ne mogu da funkcionišu, zadrže posao ili na bilo koji način doprinesu drugima (32%), da im nedostaje volje tj. da su slabi i lenji (24%), da su nepredvidivi (20%) i da su sami krivi za svoje stanje (20%). (ref Ontario)
vrati se na vrh strane

Načini prevazilaženja problema stigme
Postoje više praktičnih načina pomoću kojih se može boriti protiv diskriminacije mentalno obolelih osoba - reformisanjem ustanova, predstavljanjem anti-diskriminacionih i ne-diskriminatornih zakona i politika, poboljšanjem i edukacijom pružaoca nege, upotrebom medijskih kampanji uz praćenje i trening novinara kao i uz pomoć programa za unapređenje znanja i veština u oblasti mentalnog zdravlje. Opšti je stav da samo strategije zasnovane na kombinovanim pristupima koji imaju za cilj promenu socijalnih struktura i kulture (koji se bave edukacijom individua kao i obezbeđenjem boljih uslova života diskriminisanih grupa) su osnovne u pomoći prevazilaženja diskriminacije.

Takođe postoje brojni konceptualni pogledi na način kojim diskriminacija može biti redukovana. Da li ljudima treba govoriti da su mentalne bolesti slične svakoj drugoj bolesti, čime bi zapravo pratili medicinski model? Ili treba da se borimo za otklanjanje naziva kao što su mentalna bolest ili mentalni poremećaj ili shizofrenija i da se više fokusiramo na životna iskustva kroz spektar emocionalnih stanja čime bi zapravo zauzeli širi socio-kulturološki stav? Ili treba da prihvatimo da neposobnost ili invaliditet predstavlja inkluzioni nivo gde postoje jednaka prava na kojima se zasnivaju anti diskriminacione aktivnosti? Istina je da se još uvek ne zna šta je najbolje po pitanju diskriminacije.

Tokom 1996. godine Svetstka psihijatrijska asocijacija (u daljem teksu WPA prema World Psychiatric Assocaition) započela je internacionalni program za borbu protiv stigme i diskriminacije usled shizofrenije, jedne od najtežih mentalni bolesti. Jasno je postavljeno da stigma uzrokuje spiralu otuđenja i diskriminacije koja vodi socijalnoj izolaciji, radnoj nesposobnosti, zloupotrebi alkohola i droga, beskućništvu, dugotrajnim hospitalizacijama, što sve zajedno doprinosi smanjenu šanse za oporavak.

Nakon što je Marta 2003. godine osnovana pri Minstarsvu zdravlja Republike Srbije Nacionalna komisija za mentalno zdravlje, jedan od osnovnih zadataka bio je rad na problemima diskriminacije ljudi sa mentalnim poremećajima. Putem javnih tribina, edukacija grđana i profesionalaca vrlo se intenzivno radi na sperčavanju stigme i njenih posledica.

Da bi se smanjila stigma i diskriminacija potrebno je promeniti stavove ljudi putem edukacije i različitih programa ali i promenom zakona u smislu smanjenja diskriminacije i poboljšanja legalne zaštite onih sa mentalnim poremećajima. Kada su u pitanju adolescenti, jedan od najvažnijih faktora u procesu psihološko-socijalnog funkcionisanja je svakako vršnjačka grupa. Vršnjačka grupa prihvata ili odbacuje pojedinca, a posledica takvog stava prema pojedincu mogu biti nesagledive.

Izvor

vaistinu.