Menja li briselski sporazum imidž Srbije

Ljiljana BEGENIŠIĆ | 01. jun 2013. 20:58

Tapšu nas po ramenima zbog poteza na sopstvenu štetu. Pohvale imaju za cilj i da se Srbija ohrabri da ispuni stare i nove uslove. Biti nečiji miljenik znači uvažavati interese tog miljenika


Koliko se promenila slika o Srbiji

Mnogo pohvala na svoj račun dobila je Srbija u poslednjih nekoliko nedelja. Komplimenti pljušte sa svih strana, evropski zvaničnici kao da se utrkuju da kažu neku lepu reč, iz Amerike, takođe, stižu pohvale, ne zaostaju ni lideri iz regiona...


- Srbija je nekada bila gubavac, a sada je miljenik EU - sažeo je trenutna osećanja svetske političke elite Valentin Incko, visoki predstavnik u BiH.

A britanski šef diplomatije Vilijam Hejg, nakon posete srpskoj prestonici, na „Tviteru“ je napisao:

- U Beogradu sam. Dobro je opet biti u Srbiji...

A lepe reči iz sveta, na koje naše uvo nije naviklo, usledile su nakon potpisivanja briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa sa Prištinom.

- Svi su mi čestitali na tom dokumentu - kazao je predsednik Tomislav Nikolić, posle samita u Južnoafričkoj Republici, gde je razgovarao sa svetskim liderima.

Naši političari zasuti su izrazima - „istorijska stvar“, „ogroman uspeh“, „napredak veći od očekivanog“, „politička hrabrost“... Deluje kao da je imidž Srbije u svetu promenjen.
A da li je tako? Zbog čega je Zapad promenio retoriku prema Srbiji i kako su Srbi, gotovo preko noći, od loših postali dobri momci?



- Tapšu nas po ramenima zato što malo pomalo odustajemo od Kosova i od svog identiteta. Mi žrtvujemo identitet za imidž - kaže za Novosti“ Cvijetin Milivojević, politički analitičar i direktor marketinške agencije „Pragma“. - Imidž u svetu se ne gradi tako što će vas neko tapšati po ramenu zbog poteza koje povlačite na sopstvenu štetu. Ozbiljna strategija pravljenja imidža gradi se na meri između onog što je vaš identitet koji branite i onog što su zahtevi i očekivanja sveta.

Milivojević ocenjuje da o poboljšanju imidža Srbije u svetu može govoriti samo onaj ko pod svetom podrazumeva Amariku, Nemačku i još jedan broj ortodoksnih protivnika našeg identiteta. Ali, upozorava, dve trećine sveta su nešto drugo.

Milivojeviću priča da smo mi miljenik na Balkanu liči na vreme posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, 1995. godine, kada su svi hvalili Slobodana Miloševića zbog potpisa na tom dokumentu kojim je prekinut rat u BiH.


- Ali, posle toga, od mirotvorca postao je krvolok i ubica - podseća naš sagovornik.

Obrad Kesić, analitičar iz Vašingtona, ističe da biti nečiji miljenik ne znači samo izgovarati pohvale, jer reči su jeftine, nego uvažavati i interese tog miljenika. Kao dobar primer kako bi trebalo tretirati miljenika on navodi odnos Nemačke prema Hrvatskoj, ili Amarike prema Kosovu. Nemačka je, ističe on, uvek branila hrvatske interese, a SAD su glavni sponzor kosovske nezavisnosti i nastoje i čine sve da se taj proces dovede do kraja.

- Srbija je po ko zna koji put od 2000. godine miljenik, ali samo na rečima. A na delu je izolovana, bez pravih partnera i nije uvažena... Ne bi trebalo da se osvrćemo na lepe reči, nego da tražimo da se uvaže naši interesi - predlaže Kesić.

Što se tiče, imidža Srbije u SAD, naš sagovornik podseća da su lepe reči dolazile uvek kada je srpska vlast ispunjavala uslove koji bi pred nju bili postavljeni, a kada bi nešto „zapelo“, stizale su kritike i osude.

- Briselski sporazum je faza medenog meseca, gde međunarodna zajednica želi da ohrabri vlast u Srbiji, da pokaže da sve ide u dobrom pravcu. Ali, s druge strane, svet ne mora da ulaže previše i da preuzima neki veći rizik po cenu sopstvenih interesa. Pohvale imaju za cilj i da se Srbija ohrabri da ispuni sve uslove, i stare i nove - navodi Kesić.

I on podseća da je Srbija 1995. godine nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma bila veliki miljenik, da je ista situacija bila i nakon demokratskih promena 2000. godine:

- Ali, od svega nije bilo mnogo koristi u odnosu na potrebe koje je Srbija imala. U tim odnosima bilo je i licemerja - Srbija se kao član međunarodne zajednice tretirala drugačije od svih ostalih država - od saradnje sa Hagom pa do pitanja granica i kosovske nezavisnosti.



Da je promena imidža naše zemlje na Zapadu samo privid, smatra i Ljubiša Despotović, politikolog sa Instituta za političke studije.

- Suštinski se ništa nije promenilo već dva veka. Zapad je izgradio stereotipe o Srbiji i Srbima u geopolitičkom i antropološko-kulturološkom pogledu. Geopolitički, na Srbe gledaju kao na najveće oponente na Balkanu, a u antropološko-kulturološkom smilu Srbi se svrstavaju u klasične stereotipe o Balkancima koji su sposobni samo za ružne stvari i primitivizam, necivilizovani su i skloni anarhiji... Ti stereotipi se, po potrebi, uvećavaju i obnavljaju u cilju političke ili ratne propagande - objašnjava Despotović.

U ovom trenutku, nastavlja naš sagovornik, radi se o pokušaju da se vladajuća politička elita nagradi za ogroman ustupak kosovskoj strani, odnosno za ustupak geopolitičkim intersima EU i SAD.

U periodu pre 5. oktobra, u svetu je o Srbiji vladala negativna slika, koju je bilo gotovo nemoguće izmeniti. Stanje se nešto popravilo nakon pada Miloševića, ali i to je brzo zaboravljeno, pa o trajnijoj promeni imidža nije moglo biti ni reči.




- Kritike dobijamo više od 20 godina, pa našim ušima prijaju pohvale koje stižu ovih dana, ali to su komplimenti koji ne obavezuju - kaže Vladislav Jovanović, bivši šef diplomatije SR Jugoslavije. - Dobijamo pregršt lepih reči za ogromne ustupke koje pravimo ali adekvatne nagrade nema. Dobili smo samo obećanje da ćemo jednog dana stići u obećanu zemlju, to jest, Evropsku uniju, ali bez veće kompenzacije. Čak iako dobijemo datum kao nadoknadu, to je samo jedan deo dugačkog puta koji moramo da pređemo i na kome će nas čekati mnogo mučnih momenata.

Ocenjujući vereme pre demokratskih promena, u kome je Srbija bila na veoma lošem glasu, on kaže da je Milošević uz greške koje je pravio kako-tako plivao zahvaljujući intuiciji, ali i osećanju za dostojanstvo države.

- To od 5. oktobra nisam video - kaže Jovanović.

On ističe da se od nas očekuju dalji ustupci i upozorava da se ne sme izgubiti iz vida da imamo posla sa državama vukodlacima koje imaju rutinsku naviku da se loše ophode prema manjim zemljama ili državama koje doživaljavaju kao smetnju svojim interesima.

- Mi u njihovim očima odavno imamo negativnu poziciju. A uzimati pohvale zdravo za gotovo vrlo je opasno i u privatnom životu, a kamoli u međudržavnim odnosima - upozorava Jovanović.

Izvor: Novosti

Sporazum je izdaja sopstvene zemlje, naroda i pravoslavne vere.
Pre svega je nelegalan, jer po Ustavu mi imamo dve pokrajine, Vojvodinu i Kosovo i Metohiju.
Clan 306. Krivicnog zakonika Republike Srbije predvidja kaznu od najmanje 10 godina za priznavanje okupacije na delu teritorije Srbije.
Vojnicka zakletva obavezuje svakog vojnog obveznika da deluje na sve faktore koji rade protiv celovitosti Srbije.
Vrlo je jednostavno.
Ko god je za sporazum, neka mu bude kao sto zeli da bude pravoslavnim Srbima na Kosovu i Metohiji koje zeli da prepusti dusmanima.

Izdajnike niko ne ceni, kao ni drukare. Ni ovi sto ih placaju, a jos manje nasa braca pravoslavna. Za izdaju neeema, neeema, nema oprosta...
Jako opasno je sto se i u delu SPC, kod onih vladika koje vlast ne poziva na linc i hapsenje, javila jeres, najgora od postanka Hriscanstva, koja trazi oprost za izdajnike, za onoga ko je izdao Gospoda Isusa Hrista za 30 Srebrenjaka.
Na 1700. godina Milanskog edikta vrsi se progon pravolsavnog Hriscanskog stanovnistva. Grupe Judinih velikomuchenika premlacuju pravoslavne srpske penzionere na ulici, ko im uzvrati biva strpan u jereticke kazamate, pokusano je izbacivanje 150.000 pravoslavnih Srba iz svoje drzave, vrsi se teror nad SPC, pozivanjem na linc i hapsenje pravovernih vladika. Inace Milanskim ediktom je prekinut progon Hriscana. Neko se opkladio na zapadu da ce uspeti da pronadje takvu vladu u Srbiji koja ce na godisnjicu Milanskog edikta otpoceti progon Hriscana, karakteristican za ranohriscanski period.