Trkom kod kralja

U feljtonu koji započinjemo, objavićemo najzanimljivije delove iz dnevnika Tase J. Mladenovića, jednog od čelnih ljudi policije u vreme kralja Milana i sina mu Aleksandra Obrenovića. U svojim “zapisima” Mladenović beleži šta se sve dešavalo na dvoru i oko dvora u ondašnjem Beogradu, uključujući i pripremu zavere koja će dovesti do surove likvidacije kraljevskog para u Majskom prevratu 1903. godine.

Dvorski žandar gotovo utrča u moju kancelariju. I predade mi pismo. Još reče da je - hitno.
Pocepah kovertu - otvorih hartiju:
- Po zapovesti Nj. V. kralja imam čast moliti Vas, da izvolite doći u Dvor sad odmah.
Dežurni ađutant, potpukovnik Jov. Veljković
Na mom stolu puno kojekakvih pisama, hartija, akata - sve hitno za rad... Ministar Laza bolestan. Na polju se slegao narod. Puno nekakvih deputacija - dokle li će još dolaziti (?). Sve to hoće kralju. Jedni da se žale na vlasti. Drugi da ga i novom stanju pozdrave. Treći još da ga mole za dozvolu, da im se selo prozove - Draginje, Draginac. Četvrti da mu čestitaju ženidbu, da mu podnesu poklone iz naroda - ali svi redom da dosađuju.
Šta će se... Napustih sve. I odoh na poziv u Dvor.
Obrenovićima odani Karlo stajaše već na vratima Kraljeva kabineta, držeći rukom za kvaku.
Još ne stigoh ni do praga - a vrata se otvoriše. Kralj seđaše za svojim stolom. Preturaše kao obično nešto po hartijama, koje behu onde rasturene pred njim.
Ja mu priđem, on mi pruži ruku. I pokaza mi kraj sebe stolicu da sednem...
- Poznajete l’ gospodine Taso generala Grabova, šefa ruske tajne policije - upita me odmah Kralj.
- Ne poznajem ga, Veličanstvo, ali sam slušao o njemu.
- Od koga?
- Od austrijskih policajaca.
- General je maločas bio kod mene. Ja sam ga uputio, da se upozna sa vama. Imaćete prilike, da radite sa njim...
- Razumem. Veličanstvo.
- Može biti, da će on još danas, možda malo posle doći k vama, da znate.
- Razumem.

Grešni otac

General je dobar, iskren čovek. Uživa veliko poverenje svoje vlade. Stavlja mi se na raspoloženje. Ja mogu na njega potpuno računati. Papa ga (otac Aleksandrov, kralj Milan) mrzi... Znate... to je... Slušali ste... Njega je papa sumnjičio da je bio umešan u ivandanjski atentat.
- Slušao sam, Veličanstvo.
- Papa se onda žalio na Rusiju.
- Nije imao pravo. Da je ona htela i pripremala atentat, ona bi ga zacelo i sigurnije izvršila. Ne bi uzela onaku slabotinju, kao oružja. Bar je Rusija poznata sa sigurnih atentatora i na sve spremnih nihilista.
- Sada se opet govori... slušali ste valjda... da je papa udesio taj
atentat na se, da bi samo okrivio radikale...
- I to nije istina.
- A?... A?... Šta kažete...
- Ja sam imao čast, Veličanstvo, da ranije u jednoj prilici iznesem pred Vas moje poglede na celu tu aferu.
- A, jest, jest, sećam se...
- Sa generalom, molim vas, budite slobodno poverljivi.
- Razumem.
- Znate, sada mi se u Rusiji veruje.
- To samo može biti na dobro Vašem Veličanstvu...
- Jest, jest.
- Ja bar tako smem na dobro Vašem Veličanstvu.
- Jest, jest. Sad se tamo dobro misli o nama. Car se jako interesuje za Me i za Kraljicu. Ubeđen sam, da nam iskreno želi dobra, da će nas sada pomagati. Takva nam je uverenja doneo i general Mišković, koga smo, kao što znate, slali u ime Kraljičino i moje, da zahvali Imperatoru na kumovanju.
- Čitao sam to u novinama.
- Jest, tako je, tako je.
- Molim. Veličanstvo.
- Nego ja bih želeo da vas čujem posle vašega sastanka sa Grabovom.
- Na službi, Veličanstvo.
- Da dođete gospodine Taso.
- Razumem, Veličanstvo.
I Kralj, pruži mi ruku, krenu kroz hodnik u odaje kraljičine.

Pravi Rus

U tremu, na vratima ađutantske sobice, dočeka me pukovnik Laza:
- Jesi li bio kod Kralja?
- Jesam.
- Što te tako hitno zvao?
- Neke sitnice.
- Kakve?
- Ta, znaš, one policijske stvari.
I onako, govoreći u prolazu - izađoh iz Dvora.
2.
Posle jednog sahata posetio me je general Grabov.
Ušav u kancelariju pođe pravo k meni. Pomenu ime moje, pa svoje - pa se onda uze, po obligatnom ruskom običaju, da poljubi sa mnom. Uhvativ me obema rukama - ponavljaše nekoliko puta: bratac moj... Veoma ljubazan, prijatan, otvoren, iskren - pravi Rus. Mene prosto toliko iznenadi njegova ljubaznost i ako se toga dana prvi put videsmo...
- Zdravstvuj bratac, zdravstvuj...
- Zdravo gospodine generale.
- Zdravstvuj moj bratac. Slava Bogu! Nema više Milana u Srbiji. Jeto je veliko sčastije za Jego Veličestvo Korolja Aleksandra i za narod serbski.
- To je ruska zasluga.
- Jest... Hvala Bogu. Ne ne bojte se.
- Ne bojimo se mi nikoga...
- Milan ne sme više u Srbiju. Brige nemajte. Narod da ne strahuje. Slava Bogu!
Pa onda nastavi pričati o Kralju Aleksandru i o utiscima, koje je na-nj učinio. Hvalio je Kraljevu ljubaznost, osobitu bistrinu uma, inteligenciju, odlučnost...
Pa kako mu je Kralj potanko pričao o atentatu; kako je Kralj Milan sumnjičio na-nj (Grabova); kako mu je pokazivao fotografski snimak kuće generalove u Bukureštu, za koju se iznosilo da je u njoj spreman atentat protivu Kralja Milana itd.


Izvor: Novosti

Pun grad špijuna

Malo poizdalje, ali tek skrenuh govor na njegova „poručenika“ s kojima je došao iz Petrograda...
- Ja dolazim po višem nalogu. Među nama rečeno - imam osobitih poruka za samoga Kralja. Jego Veličanstvo. Srbija ima sada očekivati bolje dane u budućnosti. Samo kada je onoga „zlodjeja“ nestalo iz zemlje. Slava Bogu!.Sve će dobro biti.
General ostade poduže kod mene. Svo vreme bavljenja ispuni govorom o pogledima petrogradskih krugova na novo stanje u Srbiji; o slovenskoj slozi; o lepim mislima i namerama Rusije za srpski narod itd.
Pri polasku general mi izjavi želju da se vidimo u mojoj kući.
I sutradan bio mi je gost.
U mojoj kući general Grabov bio je sasvim iskren i poverljiv.Govorio je otvoreno.
- U Petrogradu hoće da se slušaju. Neće onako, kako je do tada bilo. Kralj Milan dokopao se ruskih rubalja, pa prevario pokojnoga Imperatora Aleksandra. Slava imenu pokojnikovu. Sa toga je Milan ostao u Rusa jedna obična varalica. Još strašnije - on je austrijskoj vladi prokazao sve one poverljive razgovore i odnose sa imperatorskim Dvorom. Zlodjej jedan. Više tako lako Rusi ne mogu verovati. Hoće da rade sa Srbijom - ali na sigurno.
General reče još da ima velikih intriga, da se mora dobro paziti na sve, da se iščekuje iskrena pomoć, da ćemo obojica imati posla. I puno još koječega.
- Mi ćemo biti uvek spremni da vas pomognemo u svima poslovima, koji budu ciljali na korist Srbije i njenom Kralju - rekoh mu.
- Tako, bratac, tako.

Agilni Visman

Posle malog uvoda je mu izjavih i skromnu želju - da mi što bliže kaže o svojim ljudima, koje češće šalje ovamo na - Istok.
- Na svaki način - rekoh. To će biti nužno u interesu svih poslova...
- Jest, jest, imate pravo. Ja sam nameran da vas sa njima i lično upoznam.
- I to bi dobro bilo...
- Na moje ljude, znate, bratac, budite uvereni, možete se slobodno poveriti.
- Molim, molim.
- Vajsman - pomenu general prvo ime svojih agenata.
- Visman?
- Tako, jest on.
- Znam ga, slušao sam za-nj. On ima mislim nekakvu radnju u Sofiji. Representant des maisons de commerceks de St. Petersbourg, Moscou Odessa e.t.c. Takva mu je javna firma. I izvadih i pokazah iz moje fijoke kartu Vismanovu.
- Jest. Poznajete ga lično?
- Ne poznajem ga. Znam - žid je. Ruska policija služi se u više slučajeva židovima. Ali biva više puta da su nesigurni.
- Kako?
- Možda i grešim, ali mi se čini da je jedan Vaisman pre nekoliko godina stajao u poverljivim vezama i sa baronom Temelom (austrougarskim poslanikom).
- Pogrešno ste izvešteni. Ne dao Bog.
- Tako se nekako sećam, ostalo mi je u pameti, kada sam ranijih godina bio opet na ovom mestu - načelnik policije...
- N... - produži general ređati
imena svojih agenata.
- Toga gospodina poznajem. On vam je po potrebi i dopisnik. Znam da često čas iz Sofije, čas iz Beograda šalje svoje dopise u petrogradske listove.
- Jest, tako je. Pa onda K...
- I njega znam. On je mahom u Sofiji. Sa njim se služi i bugarska vlada.
- B... - nastavi dalje general.
- Toga gospodina ne poznajem. Ne sećam se, da sam o njemu što slušao.
- On je naš putujući agenat. Istina - retko se bavi ovamo, na ovim stranama. Znate li što o P...
- Ima i njega zabeležena. Prolazi često kroz Beograd. Rekao bih da i on češće, kada ga trebaju, posluži i bugarskoj vladi. Slušao sam da ga bugarski Knjaz lepo pazi.
Sutra dan svratim u hotel „Pariz“ da vratim posetu generalu.
U hodniku, na gornjem spratu, naiđem na T... agenta austrijske policije.
Kad me ugleda - zbuni se.
Začudih se i sam.
- Otkud Vi ovde? - upitah.
- Putnik sam.
- Odakle?

Slučajni gost

Iz Carigrada. Imao sam neku misiju kod barona Kakliče. Juče sam se vratio, pa sam svratio u vašu prestonicu.
- Mislite li da posetite?
- Baš hoću. Budite molim vas, uvereni, da sam jutros mislio na vas. Jelte, Vi ste sada opet sekcijon-šef. Hoću da budem slobodan, te da vam činim dosadu.
Ja krenuh dalje hodnikom, a on siđe niza stepenice hotela...
Zakucam na generalova vrata.
- Entreee, ču se odgovor.
- Pozor! - rekoh sa osmejkom, posle prijateljskog pozdrava.
- Šta to?
- Pazite se, austrijska policija tu uz vas.
- Za mene?
- Jest, za Vas.
- Istina?
- Istina. Sad sretoh jednog ovde u hodniku.
- Sukin sin, što će?
- Nanjušili da ste ovde. Hoće da saznaju vašu misiju. Prate Vas, to su prepredeni obešenjaci.
- Koja mu je numera sobe?
- Ne znam, pitaćemo dole portira.
- Đavo da ga nosi bestraga - dodade general, sve vrteći glavom.
I onda sedosmo, da mi priča svoje fantastične planove i da mi pokazuje neke svoje beleške.
Uveče, istoga dana, general Grabov dovede u Ministarstvo, da mi prikaže, svoga poverenika u Sofiji - Aleksandra Vismana.
Visman, po narodnosti Jevrejin, imao je komisionarsku radnju u bugarskoj prestonici. To mu je, naravno, bila samo firma. Glavni mu je posao bio - poverljiva politička agentura.
To beše čovek brbljiv, nasrtljiv. Pokazivao se da sve zna. Svaki čas, i ako u mome prisustvu, imao je sve po nešto da predlaže svome šefu, Grabovu, titulirajući ga uvek sa „vaše Visoko-blagorodije“...
Odmah, prvoga časa, Visman je učinio na me neprijatan utisak. Ništa mu nisam verovao. Nikada sa njim nisam ozbiljno govorio. I od prvoga dana držao sam ga dobro na oko. Nekoliko puta dolazio mi je kući - ali ja nisam hteo da budem kod kuće.


Izvor: Novosti

Car protiv kralja

Uzgred da pomenemo, da je to onaj Visman, koji je docnije počinio čitave škandale u bugarskoj prestonici. Za vreme ministrovanja Daneva izmišljao je razne zavere, u nju upletao ljude od glasa i uvaženja; udešavao intrige protivu bugarskoga Dvora. Mešao je u svoje poslove i samoga kneza Koburga... Kompromitovan ovim - Visman je morao bežati iz Bugarske. I onda je bio dodeljen, opet u poverljivoj misiji, prefektu varšavske policije. Ali i tamo nastavi ispredati intrige, pa i samoga gubernatora Poljske dovoditi u razne neprilike... Pošto je još učinio i utaju u 50.000 rubalja - pobegao je onda iz Rusije. I sada se po svoj prilici, kao što je po mom mišljenju i uvek bio, nalazi u poverljivoj službi - austrijske policije...
Elem tek što se upoznasmo ja i gospodin Visman - a on se, posle kratkoga razgovora, okrete meni:
- Molim vas pokornjeješe, gospodin sekcion-šef, nama bi bio potreban spisak austrijskih agenata u Srbiji...
- Oho, gledaj, molim te - Uzmi što nećeš, ne rekoh, nego samo pomislih u sebi.
U prvi mah učini mi se, da ne čuh traženje, nego produžih razgovor sa Grabovom. Ali kada lukavi Jevrejin ponovi - ja se izgovorih:
- Baš u ovaj čas nemam spisak kod sebe. Mislim da je kod upravnika varoši. Biće tamo negde... Imamo vremena, videću.
I na tom ostade. I docnije sam uvek izbegavao, da se o ovome pustim u kakvi god razgovor ili objašnjenje.
Na to sam skrenuo pažnju i samom upravniku Beograda, ali, za svaki slučaj, naredih da se pripazi da ovaj siguran ruski poverenik, koje večeri, ne ušeta u - austrijsko poslanstvo.

Budni Grabov

e li vam bio general Grabov? - upita me Kralj, posle nekoliko dana, u svom kabinetu.
- Jeste, Veličanstvo.
- A, kako vam se čini?
- Kao i svaki Rus - otvoren čovek.
- Je li vam kazao svoje ljude?
- Jeste.
- Pa koji su? A?...
Kazah imena i pseudonime ruskih agenata...
- Je li vas general upoznao sa svojim namerama?
- General mi je mnogo štošta iznosio na razgovor. Ne znam da li je sve poznato Vašem Veličanstvu.
- Šta vam je govorio o papi?
- Već to zna, Veličanstvo - Rusi mrze Kralja Milana da mu ime ne čuju... Jako im je žao, što se posle abdikacije opet vratio u zemlju, da utiče na politiku Srbije. A tuže se, da im je za to i dosta para uzeo.
- Hm, hm, jeste. A kako je sada papi u Beču?
- Kralj otac udešava svoj departman u Johannes gasse No 16.
- Hm, hm, dakle će stalno ostati - dodade Kralj zabrinuto...
- Grabov je uzeo onda pod zakup jedno odeljenje u kući preko puta. Prozori gledaju jedni u druge. Jedno odeljenje svojih agenata general je već ataširao u Beč. Tamo ima da paze na Kralja oca. Da saznaju njegovo kretanje, njegove namere.
- A?... A?... A?... prihvati Kralj sa zadovoljstvom.
- Generalovi agenti staraće se da stupe i u bliže poznanstvo.
- Kako? Kako, prekide me Kralj.
- Oni će se starati,
ako je moguće, da stupe i u poverljive veze sa poslugom Vašega oca.
- Dobro, dobro.
- I ako im plan ispadne, general će imati u rukama i korespodencije bivšega Kralja.
- A? A? - uzviknu kralj gotovo radosno...
- Samo - osmehnuh se. I bečka policija ne drema.
- A?... Kako? A?
- Jedan od najboljih njenih agenata V... prati i čuva Kralja Milana, ma gde da krene.
- On je uz Vašega oca od svanuća, po ceo dan, pa i noću, sve dokle Kralj Milan ne legne da spava.

Siguran u Beču

Veličanstvo je imalo dobrotu pročitati Robertov izveštaj, koji sam dobio i koji Vam je ministar Laza pokazao. U Austriji, u Ugarskoj, a naročito u Beču - sve je tamo uz Vašega oca. Njega tamo jako vole. Ja sam imao prilike da to na mestu vidim i čujem. Ja ne znam šta misli dalje general Grabov i kako glase izbliže njegove instrukcije. Ali. Veličanstvo, Kralj Milan - to je Vaš otac...
- Ne, Taso šta vi mislite, prekide me Kralj. Ti Grabovljevi ljudi imaće samo paziti: da papa ne dođe u Srbiju. Vi pojmite kakva bi to bila nesreća za me i za zemlju.
I onda se malo ućuta, kao da mu ne beše pravo što ga opomenuh.
Pa zatim nastavi:
- Šta još veli Grabov?
- Ne znam, veličanstvo, da li je general i Vama što pominjao. U Petrogradu se hoće, da radikali prime što pre vladu...
- Znam, može biti, hm, zašto ne. Pa radikali su se najlepše odazvali ovom novom stanju.
- Ne znam izvesno - produžih ja - ali, mislim, po govoru generalovu, da će Vam se u tome pogledu činiti možda napomene i od strane novoga poslanika.
- Znam, znam. Mislim i ja na to. Ali posle skupštine. Hoću da Vladanovi poslanici osude papu i Vladana...
I Kralj, govoreći ovo, osmejkivaše se zadovoljno.
- Još... molim Veličanstvo. General mi je kazivao još neka svoja mišljenja...
- Koja?
- Ono ne znam, da li baš svoja ili njegovih pretpostavljenih. General je bio slobodan, da čini neke primedbe i na Vašu okolinu.
- Kralj se uozbilji. Ukoči pogled u mene:
- A? Šta?...
- U Petrogradu, rekao bih, Veličanstvo, da se ne veruje prvom ađutantu, pukovniku Lazi.
Kralj se nasloni obema rukama na sto. Pa onda uze olovkom šarabatati po hartiji...
Kralj ćutaše. Nešto se zamislio, ali ja produžih kazivati imena još neke gospode, koja po rečima Grabovljevim, izazivaju sumnju, i kojima se, kao austrofilima, ne može i ne sme verovati.
- Znam, znam - prekide me Kralj, kao čisto za se poluglasno... Pa opaziv da još nisam svršio oteže ono njegovo: A?... A?...
- General će Vam, Veličanstvo, iznositi predloge i odnosno same dvorske posluge...
- Kako? A... Kako?...
- Molim, Veličanstvo... Ne znam da li ima razloga - on veli, da Vam je ona - neverna... Tako isto ne znam... je li ovlašćen - ali Vam general nudi ljude iz samog carskog Dvora u Petrogradu...     


Izvor: Novosti

Abrovi sa dvora!

Veličanstvo, Grabov navodi primere, da se napolju sve zna, šta se u Vašem dvoru govori i radi.
- Kako, otkuda?
- Veličanstvo... Ako smem biti slobodan...
- Kažite, kažite.
- Nemojte mi zameriti... Molim Vaše veličanstvo...
- Govori Taso slobodno. Ja te molim - reče kralj sasvim prijateljskim tonom.
- Pre neki dan, tako se govori, Veličanstvo, Vi ste ružno grdili Voju Veljkovića i Jocu Avakumovića. To je bilo, mislim, ili za stolom pri ručku, ili u Vašem kabinetu. Stranih lica nije bilo, nego samo ovi iz - dvora. I već sutradan znalo se u varoši, a slušao sam i ja da se priča svaka i najsitnija rečica Vaše psovke i grdnje. I svet Vas je osuđivao... To se zna i u ruskom poslanstvu. Čuo je i general Grabov, a o tom se govori i u austrijskom poslanstvu.
Kralj obori glavu, okrete se dva, tri puta na stolici... Dohvati cviker, pa ga stade maramom brisati. Uze ga neka nervoza, ali ja ipak produžih govor:
- Pre neko veče bio sam u blagovolenju, da me Vaše Veličanstvo pozove na ručak. Za stolom su bili samo dvorska gospođica, dežurni ordonans i dvorski sekretar. Ako se molim, seća, Veličanstvo, govor se, osim ostaloga, vodio i o paškvilama, koje vam je pisao vaš oficir, toga dana na delu uhvaćen. Na pitanje Njenoga i Vašega Veličanstva - ja sam davao odgovore, koje ste tražili od mene kao načelnika policije. - Posle dva dana, slušao sam ceo taj razgovor za vašom trpezom od jednoga profesora, rođaka toga uhvaćenog oficira. Bilo je, razume se, još tu i dometaka na račun Vašega Veličanstva. Tek takva pojava - iznošenja dvorskih razgovora po ulicama - za svaku je osudu.
Kralj još nervozan slušaše me pažljivo. Pa na ove reči samo uzdanu. Nasloniv glavu na levu ruku, gledaše me ne trepćući.
- Ono, istina. Veličanstvo, takvih slučajeva bilo je i kod Vašega oca - produžih ja govor - izgleda mi, da on nije mogao svakada stati toj prolivenosti dvorskoga osoblja na put.
- Kako, molim vas, kako, trže se Kralj iz nekoga zanosa.

Čudne stvari

Bio sam tada, Veličanstvo, član Glavne policije - produžih. I kao uvek što sam u interesu naših, policijskih poslova, održavao prijateljske veze sa susednim stranim vlastima, tako sam se lepo pazio i sa majorom N..., šefom kancelarije Austro-ugarskog poslanstva. Jednoga jutra ranije no obično, major me poseti u mojoj kancelariji, radi nekog hitnog, zvaničnog posla. U prijateljskom razgovoru, major mi poveri, da je prošle noći bilo u dvoru neprijatnih scena između kralja i kraljice.
- Hm, otkud to - prekide me kralj.
- Kada ode major - produžih moje pričanje, upravnik Beograda, polazeći u dvor na raport, svrati po običaju k meni. Ja mu u razgovoru rekoh, da sam čuo da je u dvoru bilo neke svađe. Upravnik ode, ali se iz Dvora brzo vrati. Kako je onu vest saopštio kralju, ne znam, tek Vaš otac hoće pošto poto da sazna izvor tome glasu. Ja sam kazao kako je bilo - ali se kralj otac grdno začudio: kako da se to sazna. Kavge je doista bilo. Palo je burnih reči i jakih uvreda. Kraljica
mati je glasno plakala. To je bila Veličanstvo, prva svađa - za njom su posle sledovale one druge, koje su najzad Vaše uzvišene roditelje dovele do razdora i razvoda. Svađa se dogodila u jedan sat po ponći u sobi kraljičinoj, a već sutradan, rano oko sedam sati, znalo je za nju austro-ugarsko poslanstvo.
- Čujte g. Taso, to je doista za čuđenje - reče kralj, udariv rukom po stolu.
- Ja Vam pričam, Veličanstvo, istiniti slučaj.
- Doista, čudne stvari. Kako se sve to saznaje - reče kralj, i zaćuta.
Pa zatim baci pogled na časovnik što je više ulaska kabineta visio. I onda gotovo skoči sa stolice. Valjda se setio nečega. I uputi se brzo iz svoje sobe. On pođe napred - sobama kraljičinim. Ja se krenuh za njim. U tremu se rastadosmo. Pruživ mi ruku - reče šapatom:
- Molio bih vas, g. Taso da dođete opet. Ja bih želio, da se baš o ovoj stvari sa vama razgovaram.
- Po zapovesti. Veličanstvo.

Blaženi kralj

I izađoh iz dvora. Vratih se u ministarstvo. Pa zasedoh opet za moj sto: da čitam izveštaje, depeše, referate, i da muku mučim sa deputacijama, koje su već izlazile pred Njegovo veličanstvo da mu se žale na sreske načelnike pisare i kmetove.
“Gospodinž načelniče - pisaše mi dvorski dežurni, kapetan Stev. S. Hadžić - prema naređenju “Nj. V. Kralja” izvolite doći danas u 17 1-2 sah. po podne na ručak”.
Uveče, posle 7 sah. bio sam već u arapskoj sobi u starom konaku.
Malo posle podigoše se teške zavese na vratima od odeljenja kraljičinog.
Kralj sa kraljicom ispod ruke pojaviše se u salonu.
Kralj izgledaše dobro raspoložen. Tako isto i kraljica. Ona, jako odebljala, naslanjaše se sva na rame svoga mladog supruga.
- Šta ima g. Taso novo - upita kralj pošto se oboje rukovaše sa mnom.
- Ništa, Veličanstvo, sve u redu i miru.
- Paškvilant uhvaćen?
- Uhvaćen, Veličanstvo.
- Ko bi se nadao - dodade kraljica. Oficir! Oficir tako velikog čina, pa da se pušta u takve, takve gadne stvari!
- Šeri - prekide je kralj. - Ti ne znaš koliko smo ga ja i papa voleli. Što smo mu samo činili, i kako smo ga nagrađivali.
Ručak beše intiman. Samo nas nekolicina - mahom dvorsko osoblje.
Za stolom kralj i kraljica behu raspoloženi. Svaki čas nuđahu jedno drugom jelo. Kucahu sa šampanjcem. On nazdravljaše njoj. Ona njemu. On neće da pije, dok ona najpre iz njegove čaše ne srkne. On njoj - Šeri (draga). Ona njemu uza svaku reč - Šeri (dragi). On je, na očigled svima nama, milovaše rukom po belom joj vratu. I mazeći se, sav blažen, ne skidaše s nje očiju svojih.
Kraljevsko im ponašanje, beše već dosta komotno. I na me, istinu da kažem, ostavi hrđav utisak.
Posle ručka Njihova veličanstva pozvaše me da sa njima pođem.
Njih dvoje ispod ruke, ja za njima, povukosmo se u sobe kraljičine. Tamo se spustismo na bogate i mirišljave divane. Za jednim stočićem - kralj i kraljica s jedne, a ja, prema njima, na drugoj strani.


Izvor: Novosti

Lakeji donesoše šampanjac, likere i kave. Još pred njima Kralj, sedeći pripijen uz Kraljicu, otpoče maženje. Zavlačaše ruku u rukave joj, milovaše je po licu i vratu.
Ja se malo nakašljah - tek da ih opomenem da nisu sami.
Kraljica me razumela - pa odbi ruku ludo zaljubljenog joj supružnika.
Ona prva poče govor. Uz nju upadaše s pitanjima i on. Oboje behu veoma radoznali. Izgledalo mi je, da su me toga večera naročito pozvali, da ih upoznam sa prilikama i događajima iz ranijih vremena. Zapitkivali su me čas o ovoj čas o onoj stvari. Želeli su, da im neke događaje, koje sam po mojoj službi znao, objasnim.
I ja sam im, što sam znao, govorio savesno i iskreno. Pričao sam im nevaljalstva i zakulisne radnje pojedinih vlada i ministara. Kazivao sam im i kakve je smicalice udešavao Kralj Milan sa pojedinim ličnostima. Kako su silom izazivani događaji i udešavane prilike, da se ponekome naškodi. Kazao sam im: kako svi takvi postupci i poslovi nisu najzad na kraju svega ni Kralju Milanu baš ništa koristili, ali su zemlji uvek grdne štete i bruke nanosili. Udario sam naposletku, naročito glasom, da se sada sa puno nade u sigurnosti očekuje, kao što je i sam Kralj prilikom ženidbe deputacijama naglasio: da se više neće podržavati nikakve smicalice i podvale.
Kralj me odmah prekide, naročito napomenuv: da se ono zlo, što se pod njegovim papom s planom ozgo podržavalo, više neće dešavati: da on kao Kralj neće to nikako trpeti; i da uverim svakoga s kim budem dolazio u prilike - da će odsada u Srbiji vladati samo strogo po zakonu.

Koreni zavere

Ako se tako samo bude radilo - dodadoh ja u daljem razgovoru, da se onda Kralj nema čega bojati, da može mirno u prestolu sedeti, da mu onda niko ništa ne može, da onda neće biti ni bune, ni nereda, da onda neće moći lako pokušati ni atentat, naročito, ako se još policija moderno uredi, da ona, kada je svet zadovoljan, nema ni uslova za atentate i nerede, koji se obično javljaju u zagušljivoj, političkoj atmosferi...
Kralj se uhvati za reč - atentat. Zahtevaše, da mu kažem moje poglede na te pojave.
Kazah mu i o tom moje mišljenje.
Kralj se začudi, kada mu rekoh, da bi po svoj prilici, i posle Kneževićevog ivanjdanskog neuspeha, atentat protivu Kralja Milana bio ponovljen.
- Kako to?
- Ima pojava, Veličanstvo, koje izazivaju atentate.
- A? Kako? - ubrza Kralj.
- Veličanstvo, po svoj prilici nije mogao sve znati, ali stanje u prestonici, posle osude prekoga suda beše vrlo kritično, nesnosno. Pre svega, toliki ljudi osuđeni. Masa sveta oterana na robiju. Ljudima radnje upropašćene, mnogima izdržanje oduzeto, tolike porodice propale, bez krova i leba ostale. U drugom, pametnom svetu, vladina politika ide na to, da u zemlji bude što manje nezadovoljnika i oštećenika. U Srbiji se češće apsilo na kvantum. Radilo se tako, da se što više osudi, da se što više njih uvrede, ozlojede i oštete. Nije to samo u ovoj prilici, nego je tako uvek bilo. Međutim, u slučaju ovoga atentata, ceo svet je bio mišljenja da su osuđena lica - nevina. U takvom uverenju na tako otvorenu nepravdu i silu - svet se gnuša, gunđa, osuđuje. I ako ne javno - onda tajno šapuće, govori, rove, radi.
Takvo jedno mišljenje obuzme najpre rođake i prijatelje
nevino osuđenih lica, pa se onda lagano, polako, tiho prenosi na masu. Policija da uguši to gunđanje, to nezadovoljstvo - priteže jače mere. Ali pritisnute jače, sve na više skače. Onda se počnu javljati brošure, pamfleti, tajni skupovi, šaputanje, izbegava se veliko društvo, verni se prijatelji traže, sastaju tajno, oči u oči govore. I onda se širi, bruji lozinka; ovo se ne može trpeti, ovo se zlo više ne može snositi, ovo je strašno. Te reči mnogi neće uzeti na um, bogatiji ljudi i masnim platama osigurani činovnici neće obraćati pažnju, mnogi će ih i mahinalno ponoviti, pa i zaboraviti.

Otet lebac

Ali ove reči, ove misli idu dalje i dalje, one se šire sve više i više - u masu. U toj masi ima uvek nepravedno stradalih ljudi, kojima je oduzeta služba, otet lebac, ima ljudi koji bi radili, ali im ne daju posla, ima i onih, koji neće da rade, ima, kao u svakoj velikoj varoši, puno zlovoljnih, nezadovoljnika i nesretnika. I zar se u toj masi od 80.000 stanovnika, koliko nesigurno broji Beograd, neće naći bar jedan ili dvojica, a možda i više njih, koji će biti povučeni, nagovoreni, sugestirani da kuražiraju, da nalete, da pucaju na Onoga, za kojega im se jednako priča i govori da je On jedini uzrok svoj nesreći svakoga pojedinca, pa i celom narodu.
Kralj i Kraljica slušahu me pažljivo.
- Po skromnome mišljenju, koje ja imam, Veličanstvo, a taj način ušao je u atentat i sam Đura Knežević.
- Molim vas, g. Taso -
- umeša se Kraljica. - Šta velite?
- Tako je moje mišljenje, Veličanstva. Šteta je samo, što taj zagonenti atentat nije ispitan kako treba. A moje je uverenje da bi se prava istina našla. Molim, da nisam ovim svojim govorom dosadan Veličanstvima - dodadoh tom prilikom.
- Ne, ne, g. T., baš naprotiv. Ja bih vas cele noći slušala - reče Kraljica.
- Šta smo samo večeras interesantnih stvari čuli... Molim, vas, pričajte, pričajte...
- Za sve vreme suđenja prekoga suda - nastavih - ja sam revnosno, posećivao pretres i činio moja posmatranja.
- Kada su čitana akta isleđenja meni je, Veličanstvo, ostalo u pameti jedno priznanje atentatora Kneževića.
Na jednome svome saslušanju, Knežević je, koliko se sećam, u glavnome govorio ovako:
- Ja sam - govoriše on, izašav iz vojske, ostao bez zarade. Tumarao sam ovde, tumarao onde. Išao sam i u Vlašku i u Austriju, da zarade nađem. Nigde posla nisam mogao dobiti. Vratim se onda opet u Srbiju. Po Beogradu sam išao od kancelarije do kancelarije, da molim za kakvo god mesto. Na podne svraćao sam često u kavanu kod „Majdana“. Tu sam poručivao po jednu rakiju. Jednoga dana, valjda me video zaludnog i brižnog, priđe mi jedan čovek, te me upita, ko sam, šta radim... Ja mu kazah svoju nevolju. On me upita: odakle sam. Ja mu kazah, da sam iz Bosne. On onda reče: nećeš ti u Srbiji dobiti nikakve službe. Kralj Milan mrzi sve one Srbe, koji su sa strane. Sutra dan, po običaju, opet svratim kod „Majdana“. Onaj čovek opet dođe i sede za moj sto. Ja mu se požalih, da sam išao i u opštinu i u železničku direkciju i u brodarsko društvo - pa da mi se nigde služba ne da. Onaj čovek okupi sada opet na me: Ama nećeš, brate, kažem ti, službu dobiti, dogod je Kralj Milan živ.


Izvor: Novosti

Zavera bez radikala

Koliko se sećam - nastavih moje pričanje - atentator je priznao, da je takvoga razgovora bilo nekoliko puta. Opisao je i čoveka, koji mu je ove reči govorio. Čovek je bio, veli, povisok, crnomanjast, nosio je male bakenbarte, izgledao je kao kakav zanadžija, radenik, ili tako nešto.
- To mi g. Taso niko nije pričao. Čujem prvi put sada od vas - prekide me Kralj.
- Molim, Veličanstvo. To su moja opažanja. Mogu biti i pogrešna. Ja sam na njih onda skretao pažnju i upravniku Bademliću, baš jednom prilikom, kada sam bio u društvu sa Pajom Kozeljecem.
- Što je za me još interesantno.
- Šta?
- Takvoga čoveka, kako ga je opisao Knežević - ja sam viđao, Veličanstvo. Viđam ga i sada često. Susrećem se sa njim baš po onim malim ulicama oko „Majdana“.
- E, to je zaista vrlo interesantno.
- Ko je slušao Kneževića i njegove ispite, a ja sam za svo vreme bio na pretresu, mogao je steći uverenje da je to bio čovek jako podložan sugestiji. Ja sam, Veličanstvo, u mojoj praksi imao krivaca, koji su po jednom prostom nagovoru, bez svoga jačega ubeđenja, gazili u zločin. Bivalo je slučajeva, da je prosto kakvo dečije kazivanje davalo povoda, da se ljudi odvaže na vršenje zločina. To je lako moglo biti i sa Kneževićem. Ja sam bio i na mestu, kada je streljan. Vidio sam ga izbliže. Čovek slabih nerava, lako podložan uplivu. Bio je sav obamro, pre nego je i pucano. Žandari su ga gotovo nosili do rake.

Lista protivnika

Jeste li i vi bili prisutni kada je on porekao za radikale?
- Jesam, Veličanstvo. Dva puta je to učinio. Jedan put i na pitanje prote Novice, koji ga je, kao službeni sveštenik, do groba pratio.
- Šta je, molim vas, kazao?
Kazao je, da je nevin pukovnik Vlajko i ostali osuđeni: da je nevin i žandarski kapetan Jovan Đorđević.
- E, vidite Taso, mi smo onda bili u Nišu. Papa nije dao da mi se tako stvar saopšti.
- Tako je bilo u istini, Veličanstvo. To je čulo nas najmanje dvadeset lica. Tu su bili prisutni i strani korespondenti.
- Baš vam, Taso, velika hvala na ovom vašem kazivanju. Budite uvereni - ništa mi to nije bilo poznato.
- Tako je bilo, Veličanstvo.
- Da znate, g. Taso papa je mnoge stvari krio od mene. Ja sam opažao da se je on preko Riste (Bademlića) mešao u istragu atentata. One prve noći radikali su hapšeni po njegovoj zapovesti. Ja sam tek sutra dan saznao - ko je sve zatvoren. Kazivali su mi, da će buknuti buna. Papa je potpustio Ristu, te je neprestano ono dva tri puta predlagao kao jedini izlaz - preki sud. Ja sam morao na to pristati. Vi dobro znate, kako je papa mrzio radikale.
- Ali, radikali, Veličanstvo, nikada nisu bili atentatori.Oni su, istina, simpatisali atentatima, da ih drugi izvrši, ali nikada nisu smeli sami ni da ih spreme, ni da ih izvrše. To će sve dosadanje krivične istrage u atentatima protivu Vašega oca potvrditi, a danas će
se još manje na te poslove hteti odvažiti. Koliko se je i koliko njih, pređe smelih političkih agitatora, dočepalo sada dobre službe i lukrativnih položaja - pa ćute i slušaju. Pa kada zatreba - oni nam još čestitaju i ukidanje ustava i zavođenje prekih sudova. Na njih se iznosi, da su i Karađorđevci; ali među radikalima Petar Karađorđević ima najmanje obožavalaca.
- He. Šta kažete?
- Jeste, Veličanstvo. Ja ih sasvim dobro poznajem. Po njihovoj želji bio sam im dva puta načelnik policije. Znam sve njihove poverljive poslove. Radikalni ministri naređivali su tako isto, da se pazi na pristalice Karađorđevića, kao što je to naređivao i Radivoje Milojković. A kada je Vašem Veličanstvu, ne znam zašto, zatrebalo - oni su Vam prvi podneli popis Karađorđevaca po Srbiji.
Kralj se glasno nasmeja.
- A radikali su dobri ljudi, jelte - upade Kraljica. Svi od reda odazvali su se iskreno našoj sreći. Je li - Cheri? Dabome, sad je red da im se odužiš. Je li, Cheri? Treba da im to priznamo, Cheri.
- Da, da, jest - prihvati Kralj.
- A propos - okrenu se Kraljica meni. Jelte molim vas g. Taso, ima li što kod vas u Ministarstvu, da su Rudničani tražili povraćaj starog rudničkog okruga.
- Ima o tome akta, Veličanstvo.
- I ministar Paja (Marinković) govorio mi je - dodade Kralj, i on se zauzima za njih.
- Da im učiniš, Cheri - stade se Kraljica maziti oko Kralja.
- Razumem.

Laži o Dragi

To nisu hrđavi ljudi. Odani su mi. Uverio sam se sada.
- Pa u njihovoj sredini ponikli su Obrenovići, Veličanstvo.
- I Lunjevice - dodade Kralj. I opet pomilova Kraljicu po vratu. Ministar Paja - nastavi Kralj - kazivao mi je, kako su se nadali, da im, Cheri, što pre idemo. Spremali su nam doček u Takovu.
- I ja imam izveštaja otuda - dodadoh.
- Ko vam piše?
- Piše mi - da Vam, Veličnastva, narod sprema sjajan doček, da je narod veoma raspoložen i da se raduje Vašem dolasku...
- Hm, šta vam još piše?
- Imam nekoliko pisama od njega. Dostavlja mi neke zloupotrebe po okrugu.
- Hm, stojite li s njim u prepisci?
- Ne, Veličanstvo, ja ga poznajem samo onako iz viđenja.
- Tamo su dobri ljudi? Je li, Cheri, na proleće prvo njima da idemo - prihvati Kraljica.
- Vi znate g. Taso, papa je uvek mrzio Rudničane. Zašto? Uvek mi je govorio, da su nam neprijatelji.
- Nije imao razloga, Veličanstvo.
- Moj papa! - uzdanu Kralj i kao sa nekim bolom nastavi:
- Eto, vidite, g. Taso papa i sada tera intrige protivu mene. Ne da mi mira. Jeste li slušali, kako njegovi ljudi iznose sada koješta, rasturaju svakojake laži o Kraljici. Pronose kako ona nije trudna. Kako udešava trudnoću. A, Cherie, tako što protivu tebe. I okrenu se Kraljici kao sa nekim saučešćem.
Kraljica planu:
- Jest, jest, raznose sada, kako sam udesila lažnu trudnoću.


Izvor: Novosti

Dvor more intriga

Beše to jedne večeri u jesen 1900. godine.
U predsoblju Ministarstva nema publike da čeka, jer je čas prijema bio već održan pre podne. Svuda po kancelarijama tišina. Muva da proleti čula bi se.
Sedim za svojim stolom. I uzeh da razgledam sekretarske referate i gomile akata po raznim sporovima. U tom uđe dvorski žandarm i predade mi pismo ađutanta iz Dvora.
- Molim, gospodin načalnik, hitno - dodade donosilac, pošto najpre po vojnički otpozdravi.
- Po zapovesti Njegovog Veličanstva Kralja - pisaše mi dvorski dežurni - imam čast moliti vas da izvolite doći u Dvor u 5 3/4 po podne.
Pošto pročitah pismo, bacih pogled na kancelarijski sahat, koji iđaše uporedo sa onim u Dvoru. Određeni mi čas beše, dakle, već blizu. Samo još desetina minuta.
Napustih onda čitanje referata i akata, pa izađoh iz kancelarije.
Napolju pohladno, sumorno jesenje veče. Preko ministarskog dvorišta uputih se u Dvor. Kada uđoh u trem staroga Dvora, koga danas već više nema na onome mestu, dočeka me kapetan Hadžić na vratima one male, mnogim posetiocima poznate a svima ministrima tako prijatne ađutantske sobice:
- Njegovo Veličanstvo čeka na vas.
- Evo me, gospodine kapetane.
- Molim izvolite - reče to kapetan onom punom uslužnošću, kako su to već umeli ađutanti i ordonansi, obučeni u službi Kralju Milanu.
Livrejisani lakej otvori vrata na kabinetu Kraljevom.

Pišu gadosti

Ja uđoh. I zatekoh Kralja Aleksandra da stoji kraj pisaćeg stola. U desnoj ruci držaše pisaljku, a levom preturaše nekakve papire po stolu. Kada me opazi, okrete se meni. Pruži mi desnicu, da se rukuje. Ja ga pogledah. Oči mu svetle, lice bledo, celo mu držanje nekako nemirno, nervozno.
- Molim Veličanstvo - otpočeh ja.
- Sedite g. Taso - prihvati Kralj sa izrazom nekakvog velikog bola i tuge.
Ja sačekah da on sedne, pa se onda spustih i ja na stolicu kraj stola, prema njemu.
- Zvao sam opet zbog onih nesretnih paškvila - otpoče jetko Kralj. Dobijamo ih i ja i Kraljica. Išao sam u Smederevo da tamo u vinogradu koji dan u miru provedem. Pa su mi slali i tamo. Vratio sam se natrag, pa, evo, ne dadu mi ni ovde mira. Retko koji dan da prođe a da mi ne pišu. A što grde, to je užasno. Pa kakvi su samo izrazi. Što može biti gadniji, ja držim, da se njima ne služe ni amali, ni lađari...
- Takve napise nije trebalo ni iznositi pred lice Vašega Veličanstva - prihvatih. Ja sam o tom već govorio sa ministrom g. Lazom. A sa načelnikom pošta Stevom Popovićem imao sam dogovor da se sve paškvile koje dolaze na vas, vama ne pokazuju nego da se predaju upravniku policije na istragu.
- Hm, kako ne ide, treba i ja da znam...
- Molim Veličanstvo, takve zapise vi ne treba da čitate.
- Hm, zašto?
- Molim Veličanstvo, tako se
radi i tamo na Zapadu. Takve prljavštine ne iznose se pred vladaoca. Nego se sva pošta predaje dvorskoj kancelariji, pa njeni šefovi odabiraju što će caru pokazati. O tome sam se i sam uverio u bečkoj i berlinskoj policiji kada sam tamo bio. Čak se kod njih ni audijencija u dvoru svakome ne daje dok se najpre direktor policije ne upita o licu koje pred cara želi izaći.
- Hm...
- Naravno, sve to ne pasuje za nas, u demokratskoj zemlji, gde svaki, ma ko bio, iz naroda hoće neposredno da razgovara sa svojim kraljem. Ali tek svako napisano đubre ne treba vama na oči iznositi.

Gnusne laži

A što molim vas, Veličanstvo, i da čitate kojekakve bljuvotine. To pišu podlaci, ljudi nevaspitani, pokvarenoga karaktera, koji ne smeju da izađu javno u borbu i kritiku, nego tajno, iz mraka, hoće da vas napadaju, grde, jer sigurno znaju da vas takvi nevaljali njihovi postupci jede i ljute...
- Eto, vidite, šta sam danas dobio. Hm, kako mogu otrpeti klevetu, jednu ovaku gnusobu, koju bacaju meni i Kraljici u lice...
I Kralj, govoreći to, pokaza mi rukom na razvijenu hartiju pred njim.
- Da vidite kakve sramne reči, kakve gadne stvari iznose na Kraljicu, na mene, pa i na mitropolita. To je užasno.
I Kralj govoreći te reči isprekidano, padaše sve u veću vatru.
- Neću to da trpim. Hoću da se krivac uhvati. Jest, ja znam i po kojim se to kućama radi i buškara. Jest, nema dana a da se u kući generala A... ne drže sastanci protivu mene i Kraljice. Još je to čovek, sram ga bilo, bajagi starinom prijatelj našoj dinastiji. Jest, jest. U njegovoj kući ja se iz dana u dan napadam. Gospođa generalica, ta nesretna žena, ne bira reči šta će sve gnusnoga i sramnoga na moj dvor slagati i izneti. Znam ja to.
- Molim Veličanstvo, može biti da se to tako samo iznosi na kuću generalovu. Njegova je gospođa kći najodanijeg i najvernijeg sluge domu Obrenovićevom...
- Ne, ne, ja imam o tome potpunog uverenja...
- Ako smem znati, molim Veličanstvo...
- Gospođa N... dostavila je to Kraljici...
- A molim, otkuda ona zna.
- Gospođa N... redovno ide u posetu generalici.
- Ah, gospođe beogradske - pomislih u sebi. Čime se vi još nećete baviti. Torokuše svetske. Pa ova milostiva gospođa napustila kuću, muža i decu, pa se odala špijunaži. Ide svojoj prijateljici, generalici, kod nje možda i sama prva izaziva ogovaranje, klevetanje, te sve što čuje i još nešto tome doda, pa trči te dostavlja Kraljici...
- Pa i to da se izvidi. To je kleveta koja se strogo kazni po zakonu. Jest, da se generalica pozove u policiju - nastavi Kralj.
- Molim pokorno, Veličanstvo. Manite se toga. Ko će još sve hvatati i istraživati šta besposlene beogradske žene po žurovima benetaju.
- Ima za to i svedoka, jest, i svedoka.


Izvor: Novosti

Suze kraljice Drage

Veličanstvo, svet bi nam se smejao, kada bi vlasti ma šta po tome preduzimale. A ko zna da li bi i bilo kakvoga uspeha. Posle toga, svaki korak policije u tome pravcu izazvao bi negodovanje građanstva i publike. Pre svega, ružno bi se primilo to da policija buškara i razbira šta se je u ovoj ili onoj porodici za Vas govorilo; šta je ova ili ona žena kazala. Ne bi ostala tajna, da Vi te istrage po kućama tražite i želite, pa bi, razume se, sva mržnja pala na Vas i na kraljicu.
- Ali zante g. Taso, kraljica sve to čuje, postala je već nervozna. To je svaki dan tako. Sve joj po nešto dostave. Pa ona onda plače. A ne znate kako mi je teško. Ja ne mogu da je plačnu gledam - dodade on žalostivim glasom.
- Pa molim Vas, Veličanstvo... nemojte primati one gospođe, koje se bave donošenjem glasova.
- Hm, ne ide. Znate, to su najbolje prijateljice kraljičine.
- E, onda bi one same u interesu njenog mira i spokojstva trebalo da prestanu sa pabirčenjem i donošenjem nemilih abrova. Već u tom pogledu moglo bi se nešto učiniti: da se preko sigurnih prijatelja ovim gospođama dade na znanje: šta ne treba u Dvoru govoriti.
- Ne, ne - dodade brzo kralj. Nemojte, eh. I teško uzdahnu. I zamisli se. Ućuta. Pa onda dodade kao za se bolnim glasom:
- Što nas ne ostave na miru. Što nas napadaju. Što me tako gadno vređaju, ako Boga znaju. Eh, i okrete se prozoru i poduže ostade gledajući napolje. Desnu ruku diže licu. Kao da je suze s očiju brisao.
Meni ga, pravo da kažem, beše veoma žao.
- Paškvilant će, Veličanstvo, na skoro biti uhvaćen - prihvatih ja.

Gnevni kralj

Kralj se brzo okrenu meni. I pogleda me gotovo moleći.
- Upravnik varoši već mu je našao trag - nastavih. Svi poštanski sandučići u varoši su pod nadzorom policijskih agenata. Paškvile, kao što Vam je već raportovano, padaju mahom u ono sanduče prema kući Ristićevoj. Tu je sada postavljen naročiti čovek da pazi. I upravnik se nada, i ja verujem, da će onaj nevaljali pisac paškvila, danas, sutra, pasti u ruke vlasti.
- Ah, da mi ga je naći, dodade kralj pun gneva. - Da se uhvati nitkov, da mi ga je dočepati.
- Molim, budite spokojni. Veličanstvo. Policijska potera pokazaće sigurna uspeha.
- Velite to g. Taso.
- Na sigurno, Veličanstvo. Upravnik varoši sav se posvetio tome poslu. Molim Vas, Veličanstvo, da verujete, da će on paškvilanta pronaći.
- Hvala g. Taso - završi
kralj. I diže se sa sedišta. Pruži mi ruku. Ruka sva u vatri. Izgledaše mi - kao da je bio u groznici.
Već u polovini decembra 1900. godine činjene su uveliko pripreme za Narodnu skupštinu, koja je bila sazvana na kraju istoga meseca u Nišu.
Bilo je naređeno da se tamo, dok Skupština traje, preseli i jedno odeljenje Ministarstva unutrašnjih poslova. Sa njim idem u Niš i ja, kao načelnik ministarstva.
Baš na sam dan polaska, kada sam se kod kuće za put pakovao, dvorski žandarm donese mi pismo dežurnog ađutanta, kapetana Steve S. Hadžića, u kome me pozivaše, po zapovesti Nj. V. Kralja, da dođem odmah toga večera u Dvor.

Strah od oca

Jeste li se već spremili za put - poče kralj, kao obično, ljubazno.
- Jesam, Veličanstvo. Putujem večeras, a personal je već otišao napred i spremio sve što treba za rad.
- Znate li zašto sam vas zvao?
- Molim, Veličanstvo.
- Ja sam se g. Taso nešto mislio i rešio sam da vi ne idete u Niš. Potrebniji ste ovde.
- Molim, kako naredite.
- Jest, jest, treba biti oprezan. Vi ćete ostati. Ja sam danas već govorio sa komandantom divizije (general Magdalenić). I vi ćete se, u sporazumu sa njim i Božom (upravnik Beograda) starati da se red i sugurnost održi. Ko zna - šta se misli. U našem odsustvu može papa, a možda i njegovi prijatelji, na njegov račun, dobiti volju, da mi prave neprilike. Ja na Vas naročito računam. Naredite sve što nađete za nužno.
- Razumem.
- Ja ću putovati bez brige. Je l’ te?
- Molim, Veličanstvo, budite sasvim spokojni.
- Vi ćete me izvestiti, ako se što važnije desi.
- Hoću.
- Vi znate. Ja polazim s kraljicom sutra.
- Nek’ Vam je sretan put, Veličanstvo.
- Ali, mi ćemo se još videti. Jelte?
- Kako Vi naredite?
- I vi ćete biti na stanici.
- Hoću. Da Vas ispratim.
- Vi ste jutros osvanuli ovde - poče kralj, rukujući se sa mnom. I pokaza mi na stolicu prema sebi.
- Jesam, po Vašoj naredbi.
Kralj onda izvadi i pruži cigaru, pošto je on jednu već bio zapalio.
- Blagodarim, ja ne pušim.
- A jeste, ja sam zaboravio. Vi ne pušite.
- Pa šta ima novo u Beogradu? - nastavi kralj radoznao.
- Sve je u redu, Veličanstvo.
- Imate li kakvih glasova iz Beča.
- Obični glasi. Kralj otac, kako se otud javlja, pokorio se svojoj sudbini. I sada je i kod njega sve na miru.


Izvor: Novosti

A ko ti kazao, Taso?

U raportu nije bilo ničega od osobite važnosti. Javljalo se kako se Kralj Milan provodi, gde ručava, gde večerava, ko je sa njim u društvu u restoranu kod ”Sahera”, ili na večeri i čaju u hotelu ”Bristol”. I još takve sitnice.
Posle, na podne, na doručku, Kralj je generalov izveštaj čitao za stolom Kraljici i prisutnima.
Pošto pročita raport, Kralj onda nastavi:
- I u Srbiji je sve mirno. Jelte?
- Jeste, Veličanstvo. Nemamo nikakvog vanrednog slučaja.
- A znate li što sam vas zvao - okrenu Kralj prema meni, osobito ljubazan.
- Molim?
- Da se primite za - ministra policije. To je moja iskrena želja koju, nadam se, vi nećete odbiti - produži Kralj sa osmejkom.
- Molim vas pokorno, Veličanstvo. To je pitanje palo sada tako iznenada. Na jedan mah. I moram vam priznati da me je dosta zbunilo.
Kralj onda nastavi govor o mojim znanjima, sposobnostima itd.
Ja uzeh slobodu da prekinem govor o meni, pa se izvinih: da nisam ni u kakvoj partiji, da nisam nikada gajio tu ambiciju da bih mogao da postanem ministar, da sam đak stare, Radivojeve škole, da nikako ne bih mogao ni umeo kao ministar raditi sa ovim našim skupštinama, koje sobom ne predstavljaju gotovo ništa; ni nauku, ni znanje, ni umenje, i u koje većinom dolaze ili seljaci koji se ne umeju čestito ni potpisati ili grabljivi činovnici i popovi, ili palanački špekulanti, svi oni, bajagi, da zastupaju narod, a ono samo da se dočepaju masnih položaja, liferaja i raznih koncesija.

Čaršija bruji

Kralj se osmehnu na moju odbranu, ali onim njegovim prijateljskim tonom nastavi opet navaljivati na me.
Kada on svrši, da odbijem dalji govor o ponudi, ja brzo dodadoh:
- Molim, Veličanstvo, izgleda mi da ste rešili da kidate sa kabinetom gospodina Jovanovića.
- Pa, jest. Znate, ne ide ovako. Sada imaju da se narede novi izbori. Izgledaću svetu ružno, biće nezgodno da predsednik prekoga suda i njegovi članovi vrše u narodu izbore. Kako će to biti. Ne da im se verovati.
- Ako smem kazati, u Beogradu se znaju već i vaše kombinacije.
- Kakve? - ubrza Kralj.
- Ne znam da li smem da vam kažem, da se Vaše veličanstvo ne rasrdi na me - otegoh sa govorom.
- Kažite Taso slobodno.
- Molim, ja ću vam kazati onako kako se govori... Veli se, Veličanstvo, da je udešen plan da prvo ispadne iz kabineta Nastas (ministar pravde). Angažovan je, vele, gospodin N.... (kazah mu ime) da u skupštini napadne zakon o sudskoj nezavisnosti, koji je Nastas spremio i podneo.
Kralj se uozbiljio.
- Za taj posao g. N... će angažovati poslanike, svoje prijatelje, da taj zakon, kada bude došao na glasanje, ne prime. Projekat će u skupštini sigurno propasti, a sa njime će iz kabineta ispasti Nastas.
Kralj se nervozno okrene na stolici. Dohvata cviker. Briše ga. Pa ga opet ostavi.
- Kada izbace, vele Nastasa, onda za njim da izađe i Laza (ministar unutrašnjih dela) - nastavih ja moje kazivanje.
Laza ima da padne na nekakvim interpelacijama, koje će se u skupštini podneti protiv njega, što protežira
samo Vladanove (Đorđević) ljude i liberale.
Udesiće se, vele, da te interpelacije učestaju, da ih ima svaki dan, tako da će Laza i sam morati pobeći.
On je i inače često bolešljiv. Pa ćete mu, veli se, dati za savetnika.
Ja još i ne dovrših sve Kraljeve kombinacije, a on me okupi veoma prijateljskim tonom pitati i tikati:
- Otkuda to znaš Taso da mi kažeš. Hoću da mi kažeš.
- Pa to je sve, molim, Veličanstvo. Vaš režiser pisao jednome svome prijatelju u Beograd. Ovaj je to pismo pokazivao opet svom prijatelju za stolom u ”Grand” hotelu. A od toga prijatelja ja sam posle doznao.
- N... je glupak - naljuti se Kralj.
Ne znam, Veličanstvo.
- On je, jest, glupak. Kako je mogao tako što javljati.
- Ne znam ni to, Veličanstvo.
- A ko ti je to kazao, Taso. Da mi kažeš - okupi me Kralj.
- Molim najpokornije, Vaše veličanstvo, da me dalje ne pita o izvoru mojih izveštaja. Ja sam bio slobodan da vam već jednom priznam da ja čak ni vama neću nikada kazivati ljude koji mene raportom posluže. To se ni u jednoj zemlji od šefa policije ne traži. Pa to nećete ni vi tražiti od mene. Ako je što istina - dobro. Ako nije - još bolje. Kakav bih, Veličanstvo, izgledao pred ljudima, kada bih pristao da ih ovako prikazujem.

Kraljeva srdžba

Kralj se namršti. Ne reče ništa. I primetio sam na njemu da se naljutio.
- Hoće li, Veličanstvo, molim dozvoliti, da produžim.
- Kaži, Taso. Kaži. Sve.
- U Beogradu se misli - nastavih govor - da ste u poslednje vreme jako pod uplivom nekolicine naprednjaka. Molim, Veličanstvo, tako se govori. Dobivene raporte hoću verno da vam saopštim. Vama, Veličanstvo, ostaje da cenite u koliko su oni istiniti.
- He - htede Kralj nešto reći, ali zastade. Ja produžih:
- Veli se da liberale mrzite, a naprednjake hoćete da revanširate. General Grabov kazao mi je da u ruskome poslanstvu negoduju tome vašem aliranju sa njima. Ja sam već pominjao da se s ruske strane očekuje da pukovnika Lazu (Petrovića) što pre uklonite iz Dvora.
U čestom razgovoru sa generalom primetio sam da Rusi mrze sve Kralj Milanove ljude i poverenike. Oni to ne kriju. Otvoreno viču na njih.

Hvala na pričanju

Mnogo, mnogo vam hvala na pričanju - dodade Kraljica, dižući se teško sa sedišta. Šta smo samo interesantnih stvari večeras od vas slušali. Bože moj, kakvih ste događaja imali u vašoj praksi.
Kao u nekakvoj nervozi, nestrpljenju, obuhvatajući žudno oko pasa Kraljicu, Kralj mi pruži desnicu:
- Do viđenja, Taso. Hvala vam.
- Ja bih želela da vas ovako češće slušam - završi Kraljica. I pruži mi da se rukuje ruku, na kojoj prsti do vrha behu načičkani sve samim brilijantima i smaragdima.
Beše već davno prevalila ponoć kad izađoh iz soba Kraljičinih.
Dežurni ordonans, kapetan Hadžić, dočeka me u tremu.
- Vi, g. Taso dugo ostadoste.
- Jest, g. kapetane. Njihova veličanstva poduže me zadržaše. Znate kako je - ponekad razgovoru nema kraja.


Izvor: Novosti

Franjo uz Milana

Jest, Veličanstvo. Molim pokorno da ni najmanje ne posumnjate kao da ja ne volim naprednjake. Naprotiv, među njima imam veliki broj iskrenih prijatelja. U mojoj službenoj karijeri najbrže sam avanzovao pod Garašaninom. Nego, ja hoću po dužnosti, da vam kažem onako, kako se misli na - ruskoj strani. A Vaše veličanstvo izvolelo je zapovediti mi da održavam poverljive odnose sa Grabovom.
- Jest, jest. Dobro, dobro.
- Molim, još.
- Šta još? - upade Kralj glasom ozbiljnim.
- Grabov mi onomad ostavio još jednu njegovu sumnju.
- Kakvu? - ubrza Kralj.
- Sumnju ili mišljenje njegovo, kako uzmete, Veličanstvo. On je od nekuda čuo. Ili je neko iz vaše okoline šanuo - tek postoji glas: da je Vaše veličanstvo, ili poslalo, ili da misli šiljati generala Franasovića, ili kakvo drugo lice, gospodinu Šislu (šefu careve kancelarije) u Beč.
- To nije istina - oteže Kralj, ali, primetih na njemu, ne sasvim pouzdano.
- Tako se, velim, čulo. I ja sam dužan da vam kažem, na šta se s ruske strane sumnja, i šta oni kao žele.
- Jest, znam. Oni žele odmah i radikale na vladi.
Pa onda dodade oštro i odsečno:
- Ali radikali ne mogu sami doći.

Car i kralj

Tada sam prvi put nazreo Kraljevu misao za - Fuziju, koja je posle mesec dana i ostvarena.
Pred veče bio sam opet kod Kralja, po njegovu pozivu.
I ponovo odbih ponuđeni mi - ministarski položaj.
Kralj mi ostavi da se još za koje vreme razmislim.
Pa onda pređosmo opet na razgovore o Grabovu i njegovim poslovima, a ja u podužem razgovoru završih otprilike ovim mislima:
- Molim, Veličanstvo, vama će biti poznato da austrijski car gaji velike simpatije prema Kralju, vašem ocu; da ga sada u ovom njegovom položaju jako žali. Ne da se sporiti da je kralj Milan, za vreme svoje vladavine, učinio Austriji dosta i znatnih usluga. To se zna. A zna se da je i Austrija kralju Milanu uvek prijateljski naklonjena bila. I ja verujem da ga oni u Beču neće lako prežaliti. Ne znam da li je pravilno moje mišljenje. Dobro bi bilo i da grešim. Ali, molim, dozvolite mi slobodno reći: kao da se iz Beča nemate mnogo čemu nadati. Ako i Rusi ohladne. A general svakom prilikom vazdan priča kako vas u Petrogradu vrlo rado imaju.
Kralj mi ne dade da dovršim.
Govorio je i on. I to jako uozbiljen. A njegove su se misli otprilike svršavale uglavnom na ovo: u spoljnim pitanjima Kralj hoće da ide uz Rusiju, ali u unutrašnjim prilikama Kralj misli da upravlja onako kako on zna da je dobro i kako on nalazi da treba Srbijom upravljati.
- Sad sam, gospodine načelniče, bio poslom kod Njegovog veličanstva, pa mi pri polasku Kralj naredio da vam poručim: da odmah idete njemu. Zove vas. A ja, evo, usput, svratih da vam to lično saopštim - reče mi potpukovnik Mika Naumović, Kraljev ađutant, ulazeći u moju kancelariju u Ministarstvu unutrašnjih dela.
- Hvala g. potpukovniče.
- Kralj čeka u svome kabinetu na vas.
- Sad odmah polazim.
- Imate li g. Taso kakvih izveštaja iz Beča - behu prve reči Kraljeve, kada stupih u njegov kabinet.
- Imam, Veličanstvo.
-
O papi? - jelte.
- Jest, Veličanstvo.
- Pa šta vam se javlja? Šta radi papa? - nastavi Kralj radoznalo.

General javlja

- General Grabov javlja da je kralj Milan nervozan, da se na njemu primećuje, da je često uzbuđen. Da je to sve sa toga što je jako nezadovoljan sadanjim stanjem u Srbiji.
- A još?
- Još veli Grabov, da se Kralj, otac vaš, poslednjih dana jetko i ružno izražava o svojim prijateljima, generalima i velikodostojnicima, koje je, veli, on iz prašine podigao, a oni ga tako brzo napustili, pa prešli na stranu kraljici Dragi.
- A? Jest - osmehnu se Kralj.
- Vaš otac, veli se dalje, srdi se i na novinare što se svi iz reda sa simpatijama odazivlju novome stanju.
- Jest - dodade Kralj očito zadovoljan.
- Otac vam se naljutio naročito na “Mali žurnal”, koji je u svojim uvodnim člancima otvorio čitavu kampanju na raniji život kralja Milana.
- Vaše Veličanstvo, kako se veli, bilo je dobro za vreme svoga bavljenja u Smederevu, primiti u audijenciju Božu Savića, urednika “Žurnala”. Kralj Milan to zna. Pa izgleda da su mu pali u oči Savićevi članci posle one audijencije kod Vašega veličanstva.
Kralj na ovo ućuta.
- “Mali žurnal” - nastavih dalje - šalje se Kralju ocu svakoga dana. Ja sam video novine u našoj, ministarskoj, štaciji u zavoju sa francuskom adresom na - kralja Milana.
Kralj na ovo samo ubrza:
- A šta vam još javlja Grabov? Ko dolazi papi. Kako živi?
- Molim, Veličanstvo. Grabov mi je ostavio jednu noticu.
- Gde vam je?
- Evo je, Veličanstvo. I pokazah hartiju Kralju.
Kralj je brzo dohvati iz moje ruke. I poče je glasno čitati.

Carski ispraćaj

Dva puta sam još bio kandidat za ministra. Jednom i u projektovanom kabinetu Pašićevom. Dva puta sam nuđen i za senatora. I sve sam odbio. Kada je docnije kralj Milan, 29. januara 1901. u Beču umro, toga dana bila je tamo hladnoća 10 ispod nule. Iako star i slabunjav, car je lično došao na pogreb, okružen erchercozima i velikodostojnicima. Bio je u crkvi i išao je za mrtvačkim sandukom do Švarcenbergplaca. Na paradi je bio postrojen bečki garnizon. I posle, prenos tela do grobnice u Krušedolu izveden je carski, sve po carevoj naredbi. Možda grešim, ali je moje mišljenje da će Srbija teško više moći dobiti onakve prijateljske odnose sa Austro-Ugarskom kakvi su bili pod kraljem Milanom. Od mnogih prilika iz moje službe samo da pomenem ove: kapetani iz Zemuna, Pančeva, Vršca, Novoga Sada, pa čak i oni iz Pešte, razume se, po nalogu svoje vlade, održavali su sa nama u beogradskoj policiji najuslužnije odnose. Na svakom koraku njihove vlasti punom voljom i energijom izlazile su na susret našim vlastima.
Kapetan zemunski, Velš, dolazio je nedeljno i češće, na raport upravniku Beograda. U ono doba ja sam, po službenom poslu, slao naše žandarme u punoj uniformi i sa oružjem čak u Novi Sad, kapetanu Bali, a danas kako je skoro sa pravednim ogorčenjem u beogradskim listovima pisano, čim srpski žandar, iako službeno, u Zemun pređe, odmah ga tamo razoružaju i uhapse!!!


Izvor: Novosti